Bogdan „sloboda” rafalom po Sparsima GORČIN STOJANOVIĆ NEPOSLUŠNI AVRAM
Šest utakmica odigrano je u noći izme u petka i subote, a Bogdanović i Nemanja Bjelica nisu uspeli da poteru za plej-ofom u Orlandu započnu pobedom: Sakramento je poražen od San Antonija sa 129:120 i pored zapaženih partija naših reprezentativaca.
Bogdanović, koji je skratio kosu posle višemesečne pauze, bio je drugi strelac „kraljeva”, a do 24 poena stigao je uz šut 2/4 za dva, 6/11 kada se o trojkama radi i imao je pritom po dva skoka, “krađe” i asistencije za pola sata ukazane šanse. Za isto to vreme, Bjelica je dao dvostruko manje poena - 12 - te pet skokova, blokadu, asistenciju i dve osvojene lopte.
U meču dva tima koja žele da preotmu osmu poziciju Zapadne konferencije od Memfisa, tim Grega Popoviča (koji je rešio da ne kleči tokom intoniranja američke himne, smatrajući da ima boljih načina da se izrazi protest protiv aktuelne situacije u SAD) bolje se snašao. Kako je posle utakmice sam Bogdanović rekao:
- Kingsi su fizički bili spremni, ali ne i psihički - dodajući: Mora ovo bolje. Naročito u odbrani.
Ali nije bilo u odbrani Sparsa rešenja za mnoge poteze srpskih reprezentativaca, koji su se pojavili u dresovima na kojima nisu bila njihova imena. Bjelica je nosio na leđima natpis „jednakost” na engleskom, a Bogdan „sloboda” na srpskom - u skladu sa dozvolom NBA lige da se pošalju i društveno važne poruke.
Bjelica je na momente igrao i centra u „kraljevima”, a to je koristio za vešta izvlačenja na spoljne pozicije, pa i dalekometne trojke.
Ako se izuzmu dueli sa nezgodnim, za njega previše brzim Derozanom (27 poena za San Antonio), Bjelica je bio dobar i u odbrani, o čemu je svedočila i akcija rivala koju je on zaustavio blokadom, da bi na drugoj strani terena odmah potom Bogdanović pogodio trojku.
Ipak, ni dobri potezi naših asova, ni rekord karijere Dearona
Foksa (39 poena) nisu bili dovoljni da se pobede Sparsi.
Derozan je zablistao kada je bilo najvažnije, 17 od 27 poena postigao je u poslednjoj četvrtini, a pomoćnika je imao i u Vajtu, koji je pored 26 poena čak pet puta naterao igrače Sakramenta da ga fauliraju u napadu. Za to je čak i platio cenu u vidu gubitka zuba.
- Žalio nam se posle meča na taj gubitak. Ali, prilično sam siguran da može sebi da plati nove zube - šalio se Derozan.
Ibrahimović je neposlušni Ibrahim, u osnovi mnogobožac, ali ne paganin, nego antički junak. Zato je neprimeren ovom svetu. Da je bio Trojanac, Troja ne bi pala
U OSNOVI SVE TRI RELIGIJE ŠTO VERUJU U JEDNOG BOGA – A ŠTO U FUDBALU NE VAŽI, TAMO JE PANTEON POVELIK, TISKAJU SE MANJI I VEĆI BOGOVI, PRAVI I PALI ANĐELI, A I LAŽNIH JE PRILIČAN BROJ – NAHODI SE PRIČA O AVRAMU, ABRAHAMU, IBRAHIMU, SPREMNOM DA, ZBOG SNA, ŽRTVUJE ISAKA, SVOG SINA, NE BI LI POKAZAO POSLUŠNOST VIŠNJEM...
...Znamo kraj; pretekao je Isak u poslednji čas, za šta je nagrađen nasledstvom. A i Avram se naživeo. Spreman na bezuslovnu žrtvu, umilio se Bogu. Otad se kolje kurban, da se ne bi klalo Isaka. Svima dobro, naročito sirotinji, koja se jagnjetine najede samo na taj dan, ako imaju kakvog revnosnog komšiju, dobrog muslimana.
Zlatan Ibrahimović, sva je prilika, jedan je od najdarovitijih igrača što ih je video svet. Građom bliži rukometnom terenu ili oktogonu, mozgom ringu – jer, da, boks zahteva inteligenciju, kako su nas naučili Mohamed Ali i Teofilo Stivenson – on livadom vlada i onda kad mu nije dan. Što nije često, ali biva. Tačnije – bivalo je. Ibra je, valjalo bi ovde upotrebiti oveštalu frazurdaču, kao vino; samo, nije svako vino za čuvanje, a i uslovi pod kojim se čuva imaju biti posebni, nije svaki podrum – vinarija.
Alijevska retorika mu nije strana, a poput one u najlepšeg boksera, često je i tačna. Možda Milan s Ibrom od početka ne bi uzeo skudeto, a možda i bi, đavo će ga znati. Kako je Ibra sa šejtanom u dosluhu, verovatno i bi – jer, Zlatan je odigrao polusezonu kao da mu je to poslednje što ima raditi u životu. Piljoli, trener, očigledno je razumeo šta mu je potrebno, pa mu je to i obezbedio – onaj stepen slobode u igri koji ne isključuje odgovornost, dapače: na njoj se zasniva. Tako je Ibrahimović igrao svuda gde je igrao, i uvek kad je igrao. Samo, nisu ga razumeli, i nisu bili spremni prilagođavati svoju igru njegovoj, kao što to jesu u Mesijevom ili Kristijanovom slučaju. Kad beše mlad, Ibra je umeo da intelekt podredi čulnom, što jest – jest. Da je tada naišao na trenera starog kova, onog koji bi mu očinski pustio da bude ono što jeste, roditeljski mu omeđivši polje dejstva, Ibrahimović bi bio najbolji fudbaler na svetu. No, u svetu fudbala kojim vlada jednoboštvo, avramovski treneri spremni su na žrtvu i kad se to od njih ne traži. Jedni ustrašeni od poslodavaca, drugi – i sami žrtve preobrazbe trenera u zvezdu pored terena.
Ibrina statistika je razorna: gde god je bio, svud se nadavao golova. Što nije dao, namestio je drugima. Ne uvek, doduše. No, i tada su odluke bile suštinski ispravne – mogao je dati gol, dokazao je to empirijski, i onda kad bi promašio ne proigravši saigrača u boljoj poziciji.
Nije igrao u Realu. Tim gore po Real. I nije igrao u Liverpulu, što je za Liverpul dobro, baš kao što za Barselonu, onu Gvardiolinu i Ćavijevu, jeste bilo dobro što je igrao onaj el klasiko u kojem je, ušavši sa klupe, poravnao pri negativnom rezultatu u okolnostima domaćinstva. A dobro je i što se tamo nije zadržao, kao što to, uostalom, nije išlo ni Maradoni, ni jedinom pravom Ronaldu. Barselona je više od kluba i zbog toga što se ne može biti više od Barselone. I kad je to pogrešno, u Barsi – baš kao i u Liverpulu – tim je važniji od svakoga, pa i od navijača. I od Višnjeg: na Kopu ili na Monserati, moleban je isti – ne imaj drugog boga do kluba.
Ibrahimović je neposlušni Ibrahim, u osnovi mnogobožac, ali ne paganin, nego antički junak. Zato je neprimeren ovom svetu. Ništa i nikoga on ne bi žrtvovao zbog mističnog autoriteta. Da je bio Trojanac, Troja ne bi pala. Da je bio u onom drvenom konju, Homer ne bi imao Odiseja za junaka. Da je bio namesto Spartaka, Rim bi još trajao, ali pod drugim uslovima. Da su Bosanci pristali da igra za njihovu reprezentaciju, Sušić bi u Brazilu tukao Argentinu.
Ako u Milanu budu razumeli da je to možda njegov konačno nađeni dom, možda zbilja i osvoje titulu dogodine. Ibrahimović je, naime, ipak i posle svega – Bosanac. To znači da mu je ceo svet dom. Bolje po svet, ako to razume.