Blic

MALI NOVAK STALNO PITA ZA TATU, MI NE ODGOVARAMO, IAKO ZNAMO DA NEĆE DOĆI

Dok pokušava da vozi stari i rasklimata­ni tricikl, nasleđen od nekog deteta, trogodišnj­i Novak stalno doziva oca Dejana i pita kada će doći.

- SLAĐANA TASIĆ

Isto pitanje ponavlja i pri susretu sa svakim ko dođe u njihov dom. Njegov brat Ognjen (9), kao i sestra Jovana (13), iako znaju odgovor na njegovo pitanje, retko kad mu odgovaraju.

Znaju da je mali i da ne može da razume da je njihov otac Dejan Milanović (44) nastradao s proleća, vraćajući se iz planine gde je sekao drva za prodaju, jer mu je to bio jedan od izvora prihoda za porodicu.

Novak, Ognjen i Jovana sa majkom i babom, žive u planinskom selu Letoviše, u Grdeličkoj klisuri, na desetak kilometara od Vladičinog Hana. Jovana i Ognjen su verovatno i jedina deca pešaci na teritoriji ove opštine. Odlazak u školu pešice po lošem i strmom putu, kroz šumu, nenaseljen­e predele, po mraku je veliki problem. Tih desetak kilometara koje moraju da pređu do OŠ “Branko Radičević” u Vladičinom Hanu postali su još duži i teži otkada im je otac poginuo.

Pogibija njihovog oca Dejana, nije jedina tragedija koja je zadesila ovu porodicu, počinje priču njihova baka Dobrica (66).

- Pre devet godina, na istom traktoru poginuo mi je još jedan sin, izgubila sam obojicu, Dragana i Dejana. Nastradali su tako strašno i tako brzo jedan za drugim. Dragan nije ni bio oženjen, a Dejanu je Bog dao troje, koji su eto ostali siročići - priča Dobrica, oplakujući sinove.

Dejanova žena Bojana (33) brine o troje dece. Iako i ona sama više liči na dete nego na ženu, krhkog i nežnog izgleda, s problemima zbog iščašenog kuka u detinjstvu, bori se koliko može.

Njih petoro žive na selu, čuvaju sitne životinje i žive od socijalne pomoći i minimalne penzije bake Dobrice. Za dečiji dodatak su ih odbili. Ove godine, dok je Dejan bio živ, pripremio je malinjak, te su sada uspeli da oberu nešto od toga, ali za sledeću godinu, to verovatno neće imati

Nije lako, umorim se, ali šta ću, navikla sam. Stignem i da učim kad dođem kući. Tako je bilo prošle godine, a sad čekamo da li će biti onlajn nastave, a ako je ne bude, moraćemo pešice da se snalazimo - kaže Jovana

ko da uradi kako treba.

Mali prihodi i nedostatak muške ruke u seoskom domaćinstv­u nisu najveći problem ove porodice. Problem je pešačenje dece do škole u Vladičinom Hanu, jer do Letovišta nema nikakvog prevoza.

- Ognjen je u trećem, a Jovana u sedmom razredu i ne znam kako ćemo. Dok je Dejan bio živ, kada je imao vremena vozio bi ih do prvog asfalta u Hanu, a odatle su opet išli pešaka do škole još dva-tri kilometra. Kada nije mogao da ih vozi, zbog snega ili iz nekog drugog razloga, išli su pešaka odavde, a imali su različite smene. Jednog ujutru sam ih pratila ja, a Dejan popodne i obrnuto kaže Bojana.

Tako je bilo poslednje dve godine, otkako su se iz Vladičinog Hana, gde su bili podstanari, vratili u selo.

- Dejan nije imao stalan posao, sekao je drva, radili smo poljoprivr­edu, nadali se da ćemo ipak uspeti da obezbedimo neki krov nad glavom u gradu, da bi deca mogla da idu normalno u školu - priča Bojana.

Dejanaova pogibija pored brige za golu egzistenci­ju dodatno je pogoršala problem odlaska u školu.

- Ne znam kako ćemo, čak i kad uspem nekad da platim taksi, ne može svako vozilo da nas doveze do kuće, jer je makadamski put, velika uzbrdica, pa opet idemo pešaka. Zimi je naročito teško, kada se rano smrkava, kada padne sneg. Put prolazi, kroz šume, gde nema kuća, ima samo jedno domaćinstv­o negde na pola puta od naše kuće, pa do periferije Hana. Ima divljih životinja, vukova, tu su smetovi kada zaveje, ne može da se prođe - opisuje Bojana muke kroz koje prolaze.

No, uprkos pešačenju, Jovana i Ognjen su odlični đaci u školi. Jovana kaže da najviše voli fizičko i geografiju.

- Nije lako, umorim se, ali šta ću, navikla sam. Stignem i da učim, kad dođem kući. Tako je bilo prošle godine, a sad čekamo da li će biti onlajn nastave, a ako je ne bude, moraćemo pešice da se snalazimo.

Kako će baka i majka da nas prate u školu, kroz šumu i mrak, ne znam, drugačije je bilo dok je tata bio živ. Bili

dok je tata bio živ, bili smo sigurni i osećali smo se bezbedno, kaže jovana

smo sigurni i osećali smo se bezbedno - kaže Jovana.

Ognjen nije nešto pričljiv, ali mu je jasno da je on sada domaćin kuće.

I on i mali Novak oponašaju oca kroz igru i pokušavaju da ga zamene, na neki način, onoliko koliko to dečja mašta dozvoljava.

Mali Novak ima plastičnu motornu testeru pa u igri struže drva za zimu. A Ognjen se hvata sekirice, koja je ostala na panju, nakon što su baka i majka sekle neka sitnija drva.

Čitava kuća Milanovića je u slikama nastradale braće. Zaustavlje­na mladost, snovi, želje i planovi, tregedije kakve se ne pamte u ovom selu.

Kada deca ne čuju, majka i baka govore o predstojeć­oj zimi, o ogrevu koji treba obezbediti, o deci i školi, postavljaj­u pitanja, a najčešće nemaju odgovore, kako će.

Julska žega dominira čak i u Grdeličkoj klisuri, gde se nalazi Letovište. Voćnjaci otežali od prvih šljiva i krušaka, mame u hlad, ali i tamo je vruće. U jednom od njih malom Novaku su zakačili ljuljašku. Tu se on najviše igra.

Svakom ko odlazi od kuće nerazgovet­no poručuje da pita za tatu, jer još uvek se nada da će on doći, da će izviriti iz nekog šumarka ili kroz neki od šljivika i da će stići do ljuljaške gde se on igra.

 ??  ?? novak, ognjen i jovana žive sa majkom i babom u planinskom selu letoviše
novak, ognjen i jovana žive sa majkom i babom u planinskom selu letoviše
 ??  ??
 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia