Čudan zvuk motora
Gaets (scenario) i Žonatan Munjoz (crtež): “Čudan zvuk motora”, Besna kobila, Beograd
ono što je još uočljivije od očigledne promene klime u poslednjih pola veka svuda na svetu jeste porast otvorenog, bez zazora prikazivanog, dočaravanog, pa i provociranog nasilja, kako u sredstvima informisanja, zabavnim emisijama - tako i u umetničkim ostvarenjima.
Ni strip nije izuzetak, a do atmosfere koja u njemu danas dominantno vlada doveli su i birokratski nezgrapni pokušaji države ili distributera stripova, koji su često prelazili granicu gluposti, a ostavljali ukus nezgrapne i nedosledne cenzure, licemerja, nesposobnosti i neefikasnosti, te su samo pothranjivali evoluciju zla. Pred nama sada na srpskom, veoma brzo posle francuske premijere 2017. godine, imamo jednu tvrdo ukoričenu stripsku knjigu koja se sastoji od 124 stranice, štampane u punom koloru na kunstdruk-hartiji. Ona je adaptacija istoimenog romana Žana-lika Lučanija. Podeljena je na 17 poglavlja, od kojih prvo ima naslov “Ja sam dete koje ubija ljude”, a započinje ispovešću dečaka od možda desetak godina (nigde nije tačno određeno kojeg je tačno uzrasta): “Ubio sam majku na porođaju...”, a radnja teče tako što u malom naselju od nekoliko kuća i prikolica stanovnika sa socijalnog dna do kraja ubija sve živo što mu se nađe u blizini: guštere i mačke naduvavajući ih vazduhom iz pumpe za bicikle, učiteljicu zabivši joj trougao kroz oko u glavu, polubrata, redom drugare, komšije, pomajku i na kraju, uz pomoć zlostavljane devojčice, sekirom i oca. Od drugih ekstremno nasilnih stripova ovaj se razlikuje grafičkom stilizacijom. Ona oponaša stil kakvim se ilustruju dečje slikovnice i udžbenici. Kao da je reč o detinjstvu lika iz Oskarom nagrađenog filma, nastalog po delu pisca ovenčanog Pulicerovom nagradom Kormaka Mekartija “Nema zemlje za starce”, bezdušnog serijskog sociopate-ubice kojeg je odlično odglumio Havijer Bardem... Još bolje, pošto se manijaci, dečak i devojčica drže za ruke, srećno odlazeći u zalazak sunca prema gradu, gde će uz odrastanje nastaviti svoj pir, priča liči na prikvel ili prolegomenu, uvod u fim Olivera Stouna “Rođeni da ubijaju” u kojem je hepiend samo za masovnog ubicu glumca Vudija Harelsona i partnerku mu, koji veseli idu dalje...
Zgražavamo se? To je daleko od nas? Na dekadentnom zapadu, a ne u pitoresknoj, kaobajagi pastoralnoj Srbiji? U “Temi dana” komentatorka “Blica” se 1. juna na str. 2 osvrnula na slučaj dečaka od 12 godina koji je jadnoj keruši Kaji u glavu zakucao ekser od 5 cm. “Dečak nije procesuiran jer je zbog godina krivično neodgovoran.” Mislimo o tome!