Deca iz kolone SEĆANJA KOJA NE BLEDE
- Zemo, đe si, zemara - pozdraviše se Nikolina (29) i Aleksandra (25) u redakciji „Blica“kada su se prvi put upoznale na svom radnom mestu. Taj pozdrav ostao im je kao uspomena na Knin, gde su rođene, a odakle ih je akcija „Oluja“otposlala u kolonu bez povratne karte. Nikolina je bila stara četiri godine, a Aleksandra tek beba od dva dana. Ovo su njihove priče. ALEKSANDRA KRESOVIĆ
groblje, gde su sahranjivani i Srbi i Hrvati, a pravoslavni sveštenik i katolički fratar su zajedno igrali briškulu. Tako priča moj otac Jovan o svom rodnom mestu.
SPAVANJE U TRENERCI
je negde na ratištu, čekaju se naređenja koja slabo stižu osim, tada već izlizanog - “Za Krajinu!”. Oko njega momci od 18 godina, izvučeni iz srednjoškolskih klupa. Postaje jasno da su ostavljeni da budu topovsko meso i da goloruki brane nešto što je već dogovoreno da je izgubljeno. Kreće povlačenje. Jedino mu se mota po glavi gde je moja majka. Da li je živa? Da li je beba dobro? Termin je uskoro. Kreće prema Kninu da je nađe, ali, srećom, nailazi na mog ujaka koji mu govori da je moja majka otišla na porođaj u Knin, ali da ne zna ništa više. Ubeđuje ga da u Knin ne ide, jer je već pao, ako je moja majka živa, u koloni je prema Bosni. Tako Jovan kreće, u vojnoj uniformi države koja više ne postoji, peške put Bosne.
KRVAVA SPAVAĆICA ispostavilo se da je moj otac došao direktno iz rova, nije se kupao neko vreme, a blato i znoj su formirali sloj na njemu “debljine dva prsta”.
Okupao se u kasarni i presvukao. Kaže da je onda ukrao sa nekog traktora deku. Prekrsti se svaki put kad to kaže kao da je počinio najveći greh. Trebalo mu je to ćebe jer moja majka nije imala u čemu da me iznese iz bolnice.
KONAČNO NA OKUPU Dogovoreno je da moja majka sa mnom ostane još neko vreme u Banjaluci kod starih poznanika u stanu, dok će moj otac otići sam u Srbiju da pronađe rodbinu i da nam nađe novi dom u novoj zemlji. Tako je i bilo. Otac je u Srbiji naišao na Momira i Dušanku iz Lazarevca. Njih dvoje, kao stariji bračni par, u tim mutnim vremenima imali su prvi mali sabirni centar u svom stanu kroz koji je prošlo 28 porodica uključujući i moju.
Konačno smo bili porodica na okupu posle nekih 15 dana puta u nekoj drugoj zemlji, u tuđem stanu. Ali bili smo zajedno. Momir i Dušanka