BILJANA SRBLJANOVIĆ
SVAKOG AVGUSTA ISTA PRIČA: ČIM SE PRIBLIŽI GODIŠNJICA „OLUJE“, KOJA JE DE FACTO BILA ETNIČKO ČIŠĆENJE, A PROŠLO JE MANJE-VIŠE NEKAŽNJENO JER PRAVDA I PRAVO NE IDU UVEK ZAJEDNO, STRAŠILA SA OBE STRANE GRANICE SE PODIGNU DA PRAVE LOM...
...Taj lom je kampanjski, može se reći da je sezonski rad istih tipusa iz oba društva, dežurnih diverzanata javnog diskursa, koji redovno podižu praznu buku da se njome zagluše mnogo bitnije stvari, pa čim prođe nedelja sećanja i sjećanja, stvar se zaboravi do iduće sezone. Ove godine je priča ipak gora - Srbija zatvorena u grotlo korone, letnjih temperatura, neizvesnih političkih previranja i dodatno zapečačena zabranom izlaska u zemlje sa morem - prosto ključa. Istovremeno i iz sličnih razloga, i Hrvatska ima svoj pretis-lonac: turistička sezona je pred kolapsom, oni koji bi da letuju tamo - ne mogu da dođu, a oni koje Hrvati priželjkuju da dođu - u Hrvatsku neće. Neće, u stvari, nigde.
I ne samo Hrvatska, Crna Gora još ogoljenije vođena isključivo dnevnim političkim razlozima, odbija da primi nas, nosioce potrošnje u turističkoj sezoni, čak i one brojne koji u susednoj državi imaju imovinu. To što su im hoteli prazni - samo je kratkotrajno radovanje crkavanju komšijske krave, može da nahrani dušu isključivo na trenutak. Čim prođe ushićenje nad svakom novom fotografijom puste Budve, skuvani, znojavi, umorni Srbin, kome je dosta karantina i rata lekara s lekarima, počinje da ključa od nemoći i besa i može da postane opasan. A pošto retko povezujemo uzrok i posledice, ta opasnost obično bude okrenuta prema nama samima.
Onda nam ovde zgodno dođe „Oluja“, redovno se oglašavaju ona pomenuta strašila, razni Vulini, Đuke i njihovi hrvatski pandani, odbijam da im naučim imena. Tako Vulin, poznati vojnik sa nezavršenim vojnim rokom, preti, ratuje, priča nebuloze, obraća se proverenoj publici kojoj samo treba da se oko nečega svađa. Poslanik Đuka uspeva da ode korak dalje, da priželjkuje fizički napad, demoliranje imovine, bušenje guma, katran i perje svakom Srbinu što ipak, uz silne prepreke, uspe da se dokopa hrvatskog mora. Ljudi po mrežama onda komentarišu, pišu se tekstovi po novinama (kao ovaj moj), ponekog takva mržnja inspiriše i na konkretne korake, kao kada su, pre samo nekoliko dana, bahati divljaci u Hrvatskoj kolima jurili i pretili Milanu
Antonijeviću, samo zato što su mu videli beogradske table. Poslušala budala budalu, reklo bi se, jer ovakva zla jedna druge hrane.
Ja letujem u Hrvatskoj i nikad nisam imala neprijatnosti. Nemam iluzije da je incident s Antonijevićem izolovan slučaj, što bi samo ta balkanska zemlja bila pošteđena ološa i fukare u svojim redovima, kad nijedna nije? Ipak mislim da, kad Vulin reč nije rekao onomad kad je Milošević zabranio ulazak izbeglicama iz Knina na rampi u Batajnici, a ceo Beograd okrenuo glavu od tih jadnih ljudi do te mere da su se nastanili maltene nasred auto-puta, gde i dan-danas imaju najveće naselje Krajišnika, nema više pravo nikad da kaže ni reč. Đuka, kad se bude oglasio na temu Anastasije Ražnatović, koja se slika kako privatnim avionom pristiže u Crnu Goru (uprkos zabrani) i tamo najnormalnije letuje, onda može nešto da progovori o ostalim turistima bilo gde. U stvari, ne može ni tada. Jer ko će gde da ide, za svoj novac, i da za njega radi šta hoće, nema pravo ni Đuka, a ni ja da osporavam. Zato mi i nije ključno to što ćerka ratnog zločinca i bivše robijašice letuje tamo gde bezemljaši ne mogu, nego to što se nekako mnogo prećutkuje činjenica da ta crnogorska zabrana važi samo za one koji nemaju lovu za čarter letove privatnim letelicama, kojih, kako shvatamo, ima na desetine. Mali avioni, pa se valjda ne vide, da kažemo tako zabavljački. Ali, ako je avion mali, gliseri su veliki, pa tako i onaj kojim je upravljao još jedan naš pripadnik zlatne mladosti, bogataške manjine, kojim je, u punoj brzini, ubio policajku na domaku plaže, sad isto pre neki dan. Kako je taj dečko ušao u Crnu Goru, u koju ostali ne mogu, niko nije ni ponudio da objasni. Nesreće se događaju i strašne su za sve strane, jasno mi je. Kad tinejdžeru daš u ruke ogromni moćni gliser, onda nesreća nije tako iznenadna. Ali, to su teme o kojima se ne govori, jer su akteri pripadnici povlašćene druge ili čak treće generacije grabežne buržoazije, obogaćene baš tokom raznih „Oluja“i ostalih zločina devedesetih.
ČIM PROĐE USHIĆENJE NAD SVAKOM NOVOM FOTOGRAFIJOM PUSTE BUDVE, ZNOJAVI, UMORNI SRBIN POČINJE DA KLJUČA OD NEMOĆI I BESA I MOŽE DA POSTANE OPASAN