Cveće za Aldžernona
Danijel Kiz: “Cveće za Aldžernona”, Laguna, Beograd, 2019.
U nedavnom dodatku utorkom “Pop & kultura” videli smo slučaj sa Ekovim romanom “Ime ruže” iz 1980. od 500-600 stranica, koji je francuski list “Mond” uvrstio u 100 najvažnijih naslova 20. veka. Filmovan je (glumio Šon Koneri), stripovan i umnožen u desetinama miliona primerka po svetu. Ali, na 30-godišnjicu, odluči Eko, razumevajući duh vremena, da ga “dajdžestira”! Posle skraćivanja više nije bilo šanse da ovaj genije, i književne teorije i prakse, dobije Nobelovu nagradu! Baš ga briga!
Postoje i obrnuti primeri, kao što je ovaj sjajni naslov pred nama, jedini roman koje je pisac napisao za života, neprestano ga razrađujući, šireći i dopisujući. Naime, na naslovnoj stranici je navedeno: “Roman ovenčan nagradama Hugo i Nebula”. Stvar valja pojasniti. One se i dalje smatraju dvema, uz još nekoliko sličnih, najznačajnijim svetskim priznanjima, iako su, prvo, za dela objavljena na anglo-američkom tržištu i, drugo, Huga od 1953. dodeljuju uglavnom američki fanatici (ljubitelji) NF uoči godišnje konvencije u SAD, a Nebulu zvanično Udruženje profesionalnih pisaca naučne fantastike od 1965.
“Cveće...” je prvo nastalo kao duža priča, za šta je dobilo Huga (kod nas objavljena u almanahu “Monolit” br. 2), a tek šest godina kasnije je razrađena u ovaj roman, koji je tek onda dobio i Nebulu, ali u kategoriji “roman”, i to podelivši je sa “Vavilonom 17” Semjuela Dilejnija. Neverovatno, pisci su, a ima ih na hiljade, jedini put u istoriji priznanja, podjednako dali glasove za oba.
Eksperimentišući na belom mišu Aldžernonu, naučnici otkrivaju metod da mu podignu nivo inteligencije na ljudski. Izabiraju 32-godišnjeg mentalno retardiranog Čarlsa Gordona za sličan eksperiment, operišu ga i od idiota sa koeficijentom 86 stvaraju genija sa 200, koji izvodi revoluciju u svetskoj nauci u različitim disciplinama, usput vodeći dnevnik (ovu knjigu), od jedva pismenog nesrećnika do akademika koji govori 20 jezika, što živih - što mrtvih.
Susret sa sestrom i roditeljima koji su ga se odrekli, a kojima sada želi da pokaže da je i on ljudsko biće, ne više umno zaostalo stvorenje “sa posebnim potrebama” - ne daje očekivane rezultate. No, proces nije trajan i, prvo njegov jedini prijatelj Aldžernon, a potom i on regresiraju, o čemu takođe piše “Izveštaje o napretku”, vraćajući se, potpuno svestan užasa demencije gotovo ravne Alchajmerovoj bolesti, u mrak poluinteligenta. Jedino čega se na kraju Čarli seća jeste da zbog nečega treba da nosi cveće na humkicu miša kojeg je svojevremeno sahranio...