Niko živ ne može da mi kaže šta treba da radim
U 87. godini čini se kao da je kantri legenda Vili Nelson nezaustavljiv, pa je nedavno objavio svoj 70. studijski album “First Rose of Spring”
UPRKOS KARANTINU I, kako ističe u razgovoru za magazin “Njujork”, nekom “čudnom dobu”, trudi se da stalno bude okupiran poslom. Sa svojim sinovima snima album, kojim odaju počast Rodžeru Mileru, finišira i album sa obradama pesama Frenka Sinatre, a završava i memoare, sa svojom sestrom, pijanistkinjom Bobi Nelson.
Novi album je miks svega - od Nelsonovih interpretacija pesama, napisanih specijalno za njega, preko obrada, do dve originalne numere - “Blue Star” i “Love Just Laughed”. Objašnjava kako se odlučuje za pesmu koju će obraditi i uvrstiti na album:
- Uvek tragam za pesmom koja mi se sviđa, i za koju mislim da će se i publici svideti. Za onom koju ću uživati da izvodim na koncertima ukoliko ikada više bude koncerata - pomalo setno priča pevač, gitarista, kantautor i glumac, poznat i kao dugogodišnji zagovornik legalizacije marihuane.
Vili Nelson je čak pre pet godina napravio i svoju kompaniju za proizvodnju kanabisa, nazvavši brend “Willie’s Reserve”. U to vreme, kako ističe, nije se toliko blagonaklono gledalo na marihuanu, a smatra da su se stvari promenile nabolje. Iako još uvek ne zna u kojim sve državama SAD je ilegalno konzumiranje marihuane, siguran je da je bar u nekoliko legalizovana:
- Na kraju će marihuana biti legalizovana u svih 50 država, zato što je ona dobar lek. Za mene je bio dobar. Znate, ja sam mnogo pušio. Mnogo sam i pio. I to viski. A obe stvari su me ubijale. Već sam imao problema sa plućima, što nije nimalo bezazlen zdravstveni problem. Odlučio sam da ostavim cigarete. Bacio sam ih, a u kutiju cigareta stavio sam 20 džointa. I od tad nisam zapalio nijednu cigaretu. Nedavno me je neko ponovo pitao zašto pušim marihuanu, a znate šta sam odgovorio: “Da ne bih nekoga ubio”. Jeste smešno, ali ima neke istine u tome.
Seća se kako je svojevremeno pričao sa nedavno preminulim Kenijem Rodžersom, i kako mu je američki pevač, glumac i kantautor ponudio jednu pesmu.
- Rekao mi je: “Dobio sam jednu pesmu, za koju mislim da bi ti trebalo da snimiš!” Na moje pitanje o kojoj se pesmi radi, on mi kaže: “Zove se `The Gambler`”. I ja mu rekoh kako mislim da je sjajna pesma, ali da svake večeri na koncertima izvodim pesmu “Red Headed Stranger”. Kao i da nisam u stanju da izvodim dve tako duge pesme i upamtim sve stihove, uz predlog da je bolje da je on snimi. I to je i uradio. A znate kako se završilo...
Ta pesma Dona Šlica, ne samo što je odmah dospela na prvo mesto liste kantri singlova, već je uspela da se probije i na listu najboljih pop numera u SAD 1978. Upravo ta numera jedan je od nekoliko “slučajeva” tokom Nelsonove karijere, kada je odbijao da snimi neke pesme, koje su kasnije u izvođenju nekog drugog muzičara postale hitovi. Bez obzira na to, ističe da je uvek imao dobar sluh da izabere ono što može da otpeva. A pitanje da li postoji neka pesma koju bi voleo da obradi, a dosad to nije uspeo, ostaje bez konkretnog odgovora:
- Ne znam. Toliko sam obrada uradio. Mislim da sam bio srećne ruke da uspem da obradim pesme svih svojih heroja. Kao što sam nekada bio DJ, tako i u poslednje vreme puštam muziku u svom šou programu “Willie’s Roadhouse” (emituje se na satelitskom i internet radiju Siriusxm). Kada sam radio prvu emisiju, ona je bila posvećena mojim najomiljenijim pesmama. I od deset pesama, koje sam izabrao, emisiju sam otvorio sa numerom Frenka Sinatre “Moonlight in Vermont”. U jednoj od epizoda radio sam i specijal posvećen Sinatri. Potom i specijalnu emisiju posvećenu Reju Prajsu, uspevši da ispričam sve moje priče i šale o njemu. Kao i specijal posvećen Krisu Kristofersonu - sa ponosom priča Nelson, dodajući da je možda mogao da izbere, kao svoju najomiljeniju pesmu ikad, još jednu numeru iz Sinatrinog opusa - “Mountain Dew”.
- Ali, tako volim “Moonlight in Vermont”. Ne umem da objasnim zašto. Ne znam ni zašto je Frenk Sinatra moj omiljeni pevač. Čak mislim da je Sinatra najbolji pevač svih vremena. Što se tiče kantri muzike, to je svakako Rej Prajs. Prosto, imam svoje favorite. Kada su u pitanju kantautori, mislim da je teško nadmašiti Krisa Kristofersona. A Henk Vilijams je živeo samo 29 godina, ali napisao je toliko sjajnih pesama. Da je poživeo, i uspeo da dođe u moje ili Krisove godine, ko zna šta bi sve uspeo da postigne. Toliko je sjajnih pesama, na hiljade njih…
Svojeglavost je nešto što mu, kako naglašava, nikada tokom karijere nije manjkalo:
- Mislim da niko živ ne može da mi kaže šta treba da radim. Čitavog života radim ono što hoću, a čak mislim da me niko nikada nije odbio. Trebalo bi da o pesmama i muzici znam bar ponešto… Ako grešim, grešim, ali mislim da je to retko, jer sam gotovo uvek u pravu!
Osim što je u pravu, voli i da se našali, pa deli i neke muzičarske štosove.
- Kako se zove gitarista bez devojke? Beskućnik. A koja je razlika između gitariste i pice? Pa, picom možeš da nahraniš četvoročlanu porodicu…
Priča i kako se uželeo svirki, a na pitanje koju pesmu bi voleo ponovo uživo da izvede, na kraju kaže:
- Uvek sam koncerte otvarao pesmom “Whiskey River” i mislim da ću na prvom koncertu krenuti odatle. Toliko je dugo vremena prošlo. Više od pet meseci nisam imao nastup. To nije dobro…
Čitam godinama u “Književnom listu” izvanredne estetske analize beogradskih spomenika, trgova, ulica profesora Ljube Gligorijevića, ali verovatno je da oni koji sa oko trideset odsto glasova od ukupnog biračkog tela Beograda vladaju njime, i ne znaju za to. A i ako znaju - druge njih stvari interesuju: iskorištavanje trenutne političke moći, investiciona „ugradnja“, promena tzv. duhovne matrice, destrukcija vrednosti i forsiranje „korisnog haosa“kaže književnik Vasa Pavković.
Nedavno je u knjižarama osvanula zanimljiva, pitko pisana, literarno snažna zbirka priča “Eho Beograda” (“Akademska knjiga”) u kojoj se veliki književni znalac i pisac dobro poznat čitalačkim sladokuscima, Vasa Pavković bavi svakovrsnim sitnicama i krupnicama koje tvore našu prestonicu. Ljudi, mesta, prećutano, izrečeno, doživljeno, priželjkivano, oplakano, opevano, neprimećeno… i štošta još prostire se po stranicama u isti mah otimajući od zaborava i zauvek se ugrađujući u duh mesta na ušću Save i Dunava.
Upitan otkud motiv, ideja, želja, potreba da se, kao Pančevac, bavi pričama o Beogradu i zašto naslov „Eho Beograda“, veli:
- Zbirku priča „Eho Beograda“pisao sam poslednjih desetak godina, paralelno sa nekoliko drugih knjiga, od kojih sam neke objavio, a neke ću u narednim sezonama. Osećao sam jasnu i duboku potrebu da se pozabavim fenomenom Beograda na početku jednog veka, posmatrajući njegove znane i neznane stanovnike, slušajući njegove anonimne i vrlo slavne žitelje...
Dakle?
- Najveći broj ljudi o kojima sam pisao ove kratke sekvencione priče ostaće anoniman, ali neki od junaka moje knjigu su i vrlo slavni i značajni ljudi koje sam susretao (Mića Popović, Vladimir Veličković) ili sa kojima sam bio prijatelj (Voja Čolanović, Miroslav Karaulac)... U ovim pričama mešaju se priče žena i muškaraca, tinejdžera i staraca, bolesnika i heroja. Ja sam rođen u Pančevu i najveći deo svog života sam živeo u njemu, ali sam studirao, a potom i radio u Beogradu preko 40 godina, svakog dana provodeći znatan deo vremena po beogradskim trgovima, ulicama, u parkovima, kafićima, knjižarama i galerijama – iz tih utisaka sam načinio ovaj mozaik kratkih priča, ponekad fantastičnih (kao što je Beograd), a ponekad surovo realističnih (kao što je Beograd, takođe)... Trudio sam se da ideologije potisnem u sasvim drugi plan i budem neka vrsta uha našeg glavnog grada, koje prolazeći Beogradom, prolazi kroz zvučne dokumente jedne galaktički bogate realnosti. Trajašnosti, kako bi rekao pesnik Srba Mitrović.
Kažete da ste se skoro pola veka svakodnevno kretali na relaciji Pančevobeograd i nazad. Odnosno da vas citiram, „prebacivali iz Srednje Evrope na Balkan (pre podne) i vraćali sa Balkana u Srednju Evropu (po podne ili uveče)“. Dakle, šta (ne) donosi svakodnevni susret ili sudar, korak ili raskorak, pesnici bi možda rekli, ta dva sveta?
- Reč je o dva sveta još uvek različita – i nije čudo što Pančevo nije postalo deo Beograda niti će, uveren sam, to postati. Pančevo, uprkos svemu, a posebno nemilosrdnom rušenju starih delova grada u poslednjih nekoliko sezona, i dalje plovi kroz vreme dosta mirnim lirskim tokom, tiho kao Tamiš, dok je Beograd neurotičan, hitar, temperamentan, nesvodiv na jednostavne kulturološke matrice, u njemu se neprekidno mešaju vode, dok se on vazdiže nad ušćem i sam se neprekidno, posebno poslednjih godina, kao simbol slobode, sukobljavajući s nerazumnom vlašću, koja nedostatak znanja i ukusa nadomeštava viškom licemerja i nasilnosti. Više nema nedelje u kojoj se neki od gradskih moćnika ne zahvaljuje predsedniku, koji je osujetio neku od planiranih akcija iza koje je sam moćnik do juče stajao, sukobljavajući se s građanima i njihovim organizacijama. Sudar tog balkanizma i graničarske ali ipak srednjoevropske matrice je obeležio moju novu knjigu, kao i prozu i poeziju koje sam objavljivao u proteklih 40 godina.
Među svojevrsnim junacima su Mića Popović, Vlada Veličković, Voja Čolanović, Rajko Mitić, ali i kiša u Knezu, galerija na “Kolarcu”...
- Postoje nezaboravne sekvence, na stotine njih, sa ulica Beograda čiji sam svedok bio, a u glavnim ulogama tih kratkih filmova su pokatkad bili Rajko Mitić ili Mića Popović. Budući da sam za obojicu bio anoniman, mogao sam, iz blizine, nepristrasno da proživim čitave događaje. Trebalo je samo brzo reagovati i zapisati to što se zbilo Vladi Velikoviću recimo, ili Milošu Komadini, i priča je bila gotova. Međutim, moji doživljaji sa Štrafte ili iz kafića „Vitraž“u Jakšićevoj bili su mi podjednako zanimljivi, kao i sukob s komunalnom policijom ili nehotično učešće u uličnom kurcšlusu, odnosno autobuskoj seansi u šesnaestici. Duh Beograda mi se pokazivao svakog dana, ali samo su pojedini slučajevi emanirali u priče koje su dobijale složeniji simbolički eho.
Kažete da vas, tokom pet decenija, „eho Beograda oduševljava i nadmašuje“, a šta je njegova ključna tačka. Gde mu je uporište a gde ishodište?
- Verovao sam i verujem da je ključna tačka postojanja i trajanja našeg glavnog grada osećaj slobode, koji najčešće imamo dok žurimo njegovim ulicama ili kuliramo u nekom kafiću posmatrajući elegantne prolaznice, kao u mojoj priči čija je junakinja Angelina Atlagić. Samo taj osećaj svetlosti koja nas kupa i u tamnim istorijskim danima, dok stojimo na vrhu Francuske i pomišljamo na glas Svetlane Velmar Janković i razložnost njenih shvatanja ovog grada i naše civilizacije, pomaže da se korača dalje i u izlogu s radošću vidi novo izdanje knjige Crnjanskog, Pavića ili Bore Ćosića, Pope ili Raičkovića... Uporište ovog grada je u njegovoj modernosti, koja u širem smislu traje od kraja 19. veka do danas, a ishodište u pobedi nad zastupnicima začaurenosti i tradicionalizma, s kojom se naša kultura sve vreme bori. I danas još u težim okol
nostima nego u mnogim momentima jučerašnjice.
Vaše priče nose snagu i mirise Beograda koji iščezava, a kako danas vidite Beograd?
- Da, u mojim pričama postoji i jedan Beograd 60-ih i 70-ih, pa i 80-ih godina prošlog veka, kada je kultura rasla i grad postajao svetski u mnogo čemu, šireći se, razvijajući, napredujući. Taj duh otvorenih mogućnosti je u dubinskim slojevima ovih priča. Ali one pre svega svedoče o duhu Beograda danas, o njegovom rvanju sa provincijalizacijom, koja je nastupila odmah po raspadu velike Jugoslavije i koja u trivijalnim gestovima današnje vlasti ruši vedute Beograda, napada njegov libertinski duh, razara njegovu urbanu estetiku, menja imena ulica itd. Kako je samo nemilosrdno izmenjena silueta Beograda građenjem tzv. “Beograda na vodi”, kakvi su samo spomenici rasejani po mnogim važnim tačkama koji odudaraju od svega što je u tom pogledu podignuto u prethodnih sto godina! Ja i danas ne mogu da poverujem u to kako opustošeno izgleda novi Trg republike ili pak Spomenik patrijarhu Pavlu... Jedino naše pouzdanje, u ovom teškom trenutku je tradicija slobode, tokom prošlog veka i na početku ovoga, kao i pametni mladi ljudi, čija lica smo gledali u nedavnim demonstracijama pred Skupštinom.
Šta bi o renoviranim trgovima, “Beogradu na vodi”, novim nazivima ulica rekao, recimo, Mića Popović?
- Mogu da mislim šta bi sve rekao, ali ne znam da li bi to pomoglo. Čitam godinama u “Književnom listu” izvanredne estetske analize beogradskih spomenika, trgova, ulica profesora Ljube Gligorijevića, ali verovatno je da oni koji sa oko trideset odsto glasova od ukupnog biračkog tela Beograda vladaju njime, i ne znaju za to. A i ako znaju – druge njih stvari interesuju: iskorištavanje trenutne političke moći, investiciona „ugradnja“, promena tzv. duhovne matrice, destrukcija vrednosti i forsiranje „korisnog haosa“. Kroz sve to se nekako probijaju junaci mojih priča, sa svojim najčešće malim i dramatičnim životnim pričama, trude se da opstanu i održe zdravu pamet.
Svetlana Velmar Janković je govorila da je Beograd kao malo koji grad na svetu čak 137 puta rušen i bombardovan te da vrtlog istorije jeste njegova sudbina, ali da mu isto toliko sudbinu kroje i njegovi žitelji, kako oni koji donose odluke tako i oni koji na te odluke (ne) pristaju... Šta vi kažete na to?
- Trenutno se kod nas i u mnogim drugim zemljama, pre svega zbog medijske manipulacije, ljudi spečavaju da misle svojom glavom, da se oglase u široj javnosti (dalje od utešne mreže istomišljenika na društvenim mrežama). Od ranog jutra, skoro pa na svim TV mrežama sa nacionalnom frekvencijom rastrčavaju se vođe vlastodržačkih partija i plaćeni trabanti i kreću u kreiranje „novog dana“, „novog mišljenja“, odgovarajućih (za njihov položaje i korist) „ideja“. Svakog novog jutra gledamo desant na naše duše i mozgove. Ovoj vlasti su saveznici najgori tabloidi! Ali čitava ta strategija, verujem u to, kad-tad će se okrenuti upravo protiv njih. Kao što se Miloševiću desilo, mada se činilo da je večan.
Kako provodite dane korone, šta nam je Covid-19 doneo, šta odneo, šta nas čeka...?
- Prvi deo „dana korone“sa policijskim časovima, pretnjama predsednika i „struke“, kao i karantinima – jedva sam podneo. Bio sam disciplinovan, ali sam bio protiv takvog oblika borbe sa zarazom. Sad je jasno da nije ni moralo ni smelo da se tako suprotstavljamo koroni. Ovaj drugi čin borbe sa zarazom je prihvatljiviji, a tako je trebalo da bude od početka, a ne da se milioni ljudi maltretiraju u skladu sa idejom o kovidu jednog jedinog čoveka. Kad se setim ustajanja u tri noću, kao vrhunca torture nad starcima i staricama, pitam se u kakvim smo sve socijalnim eksperimentima “čudnih naučnika“učestvovali. Čujem da je objavljen dokument po kojem je više ljudi platilo glavom karantin u Britaniji nego što ih je satrla zaraza. Verovatno je i kod nas slično. Ukratko, sad mogu da radim i pišem, kao i pre zaraze. U prvoj kovid fazi, pre ishitrenih i nesrećnih izbora, jedino sam bio u stanju da prekucavam stare tekstove iz svojih nedovršenih rukopisa.
Iz perspektive velikog književnog znalca i stvaraoca, kako vidite aktuelne društvene, političke prilike u Beogradu i Srbiji?
- Kovid je vrlo nepovoljno uticao na kulturu i stanje u toj važnoj sferi društvenog postojanja i života. Otkazivanje pozorišne sezone, zatvaranje bioskopa, ukidanje koncerata i književnih večeri, otkazivanje kulturnih manifestacija, ostaviće vrlo težak žig u budućnosti kulture kod nas. S druge strane, poslednji izbori i stvaranje jednopartijske Skupštine ne ulivaju mnogo nade u boljitak. Može biti samo gore. Dokaz su i poslednje demonstracije. Vlast je skoro osam godina tolerisala demonstracije, demonizovala ih po kontrolisanim medijima, ali nije upotrebljavala silu. Čim je došlo do formiranja ovakve Skupštine, karikature demokratije, vlast je na prvom koraku pribegla najrazličitijim oblicima golog nasilja. Nikad neću zaboraviti sliku kada petnaestak policajaca pendreče čoveka koji kao poluživ crv leži na asfaltu. Kao što neću zaboraviti ni komentar predstavnika vlasti da nije bilo prekoračenja upotrebe nužne sile. A ta tragična slika sa beogradskih ulica je obišla svet...
A gde je u svemu tome književnost? Njena moć ili nemoć, marginalizacija, značajnost...?
- I književnost plaća skupu cenu. Šta mislite kako će se neodržavanje Sajma knjiga odraziti na naše izdavačke kuće, na aktuelnu književnost i tokove u njoj? Ja sam pesimista i smatram da ćemo tek da plaćamo dugove karantinu, policijskim časovima i smanjivanju sredstava namenjenih kulturi. Već desetak godina smo svedoci posustajanja proznog stvaralaštva, posebno kod mladih pisaca, ali i kritike, dramske literature itd. Poezija pokazuje najviše vitalnosti, no ona je svedena na 300 primeraka knjiga i na državnu favorizaciju konzervativnih poetika i njihovih predstavnika u Srbiji. Nada nam je sve slabija, a očajanje sve jače. Ali idemo dalje, i borićemo se u još ovo malo sezona koje su nam preostale.