8mesto straka vigeo sam samo ljubav
1a pogijumu posle finala na 200 metara trojica takmičara. Dvojica su Amerikanci. Zlatni Tomi Smit i bronzani Džon .arlos popeli su se tamo bez obuće.
Jelena Medić
I ne, u Srbiji ne važi ono čuveno Kubertenovo pravilo da je važno učestvovati. Srpskoj javnosti - sportistima, medijima, navijačima - vrlo je bitno da se naši takmičari vrate sa medaljom oko vrata. Ili barem sa ličnim rekordom.
Zato naredni redove govore o onima koji su pisali srpsku sportsku istoriju u 21. veku. Biće to podsećanje na junake naše novije istorije. Podsetićemo se zlata Milice Mandić, Davora Štefaneka, vaterpolista, kao i uspeha košarkaša i Milorada Čavića.
Možda su Olimpijske igre
Ime Milice Mandić će zauvek ostati zlatnim slovima ispisano u istoriji srpskog sporta! Carica je donela prvo zlatno odličje Srbiji od njenog osamostaljenja! Kakvo je to samo slavlje bilo. Bio je to 11. avgust 2012. London je te noći bio obojen bojama srpske trobojke. Mandićeva je u finalu pobedila Francuskinju An-karolin Žraf sa 9:7 i celu naciju učinila ponosnom.
Na putu do ove istorijske medalje Milica je u prvoj rundi dobila Taligitu Krouli sa Samoe sa 16:2, u četvrtfinalu Meksikanku Mariju del Rosario Espinose, olimpijsku šampionku sa 6:4. U polufinalu bila je bolja od Anastasije Barišnjikove sa 11:3 i tako obezbedila najmanje srebrnu medalju.
U velikom finalu je tukla kao prava šampionka. Bila je smirena, čekala je grešku rivalke, koncentrisana. Pored tatamija je stajao njen trener Dragan Jović, koji je odradio sjajnu, pre svega psihološku pripremu, Milice
Mandić. Carica je bila na vrhu
sveta.
MILICA MANDIĆ - ZLATO U TEKVONDOU, OLIMPIJSKE IGRE U LONDONU 2012.
u Tokiju odložene za naredno leto, ali aktuelna situacija može samo pozitivno da utiče na srpske sportiste. Da se u njima probudi dobro poznati inat, te da se iz dalekog Japana vrate još bolji nego iz Rija.
Uživajte u podsećanju na najbolje.
KOŠARKAŠI, SREBRO, OI U RIJU 2016.
Kada su košarkaši u polufinalu Igara u Riju pobedili Australiju, bilo je jasno - Srbija će se iz Brazila vratiti sa osam odličja. Bilo je pitanje samo kojeg sjaja će biti medalja „orlova” koje je tada predvodio Sale Đorđević. Tada je bila osigurana prva olimpijska medalja za našu košarku još od Atlante 1996. Ostalo je još samo da pred zatvaranje Igara vidimo sa Amerima kome će pripasti to zlato. I nikome tih dana nije ni padalo na pamet da li Srbi mogu da se nose sa Amerikancima i da se u velikom finalu dočepaju zlata. Verovali su svi da je drim-tim pobediv! Ko sme da bilo kome uništi veru? Međutim, nismo bili realni. I toga smo postali svesni negde na sredini utakmice protiv Amerikanaca. Srebrna medalja je bila oko vrata, ali u ustima je ostao gorak ukus. I ono: „A možda smo mogli da ih dobijemo!”
Srbija je revanš dobila tri godine kasnije, na SP u Kini, ali u razigravanju za plasman od 5. do 8. mesta. Tome se nismo nadali ni mi ni oni. Zato im taj trijumf nećemo računati kao „svođenje računa”.
A onda su, primivši medalje, podigli stisnute pesnice. Na njima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima, na koje je crno stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država izuzetno apelovalo u toj crnoj 1968, u kojoj su u SAD već bili ubijeni i Martin Luter King i Bobi Kenedi, senator koji se zalagao za njihova prava i želeo da postane predsednik poput starijeg brata Džona, takođe ubijenog.
Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne. Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom, svetskom događaju, nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko. Neki belac. „Taj se, sigurno, nije slagao sa njima”, pomisli čovek. Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar ne?
Ali, taj čovek je, u tom trenutku, i posledicama koje su zbog tog trenutka usledile, bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija Smita.
Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme, u Australiji su postojali oštri aparthejd zakoni, nalik onim u Južnoj Africi. I tamo je bilo raznih protesta, zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, te strašne diskriminacije lokalnog, aboridžinskog stanovništva, kojima su čak i pojedinu decu oduzimali da bi ih odgajali u belim porodicama. „Aha, Piter Norman ne samo da nije uzeo učešće u protestu dvojice kolega, već je bio i protiv toga!”, nekome će se, kao logičan, nametnuti taj zaključak. Još jedan pogrešan zaključak.
Norman je mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak, smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100 metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06 sekundi i dan-danas je, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije. Zlatni Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.
Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum razgovarao je s američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva dva mesta.
- Veruješ li ti u ljudska prava? - upitali su ga. - Verujem.
- A u Boga?
- Veoma.
- Ono što ćemo uraditi... - rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest: - ... više je od bilo kog atletskog dostignuća.
- Uz vas sam - rekao im je omaleni Australijanac. To ih je skroz zbunilo. - Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam - ljubav - prisećao se šampion Tomi Smit.
Američki sprinteri su isprva rešili da na trenerke okače bedž „Olimpijski projekat za ljudska prava”, bedž koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, kako bi simbolizovali siromaštvo crnačke populacije. Onda su se setili i crnih rukavica, još jednog rasprostranjenog simbola, koji je u SAD uvela partija „Crni panteri”. Međutim, imali su samo jedan par. Bedž su pronašli kod jednog trećeg američkog olimpijca, Pola Hofmana.
- Kada su mi rekli šta im je Norman tražio, pomislio sam: E, ako mi belac iz Australije traži bedž onda će, Bože zdravlja, odmah i da dobije. Dao sam mu jedini koji sam imao. Svoj - prisetio se Pol Hofman.
Piter Norman nije mogao da na podijumu vidi ono što su uradili Amerikanci iza njegovih leđa. On je stajao ponosno, sa bedžom. Ali, znao je šta se dešava.
- Sve mi je bilo jasno iz razgovora sa njima, iz njihovih planova. A jasno mi je bilo i da su te planove sproveli u delo kada je glas koji je pevao američku hi
Neke pobede se osvajaju - srcem. A olimpijska priča koja je pred vama je upravo o jednom takvom trijumfu. Pre svega - nad sobom.
Gabrijela Andersen Šis dočekala je priliku tek u 39. godini da se takmiči za Švajcarsku u maratonu na Olimpijskim igrama. Prvi put žene su se takmičile u najnapornijoj disciplini na smotri u Los Anđelesu 1984, a osim po tome, ta trka upamćena je i po najdirljivijoj priči i momentu kada telo ne sluša, ali srce izgura do cilja.
Gabrijela je u trenutku nastupa radila kao instruktorka skijanja. Na maraton je došla spremna, ali preskočila je poslednji punkt sa vodom i dehidrirala. Teturala se stazom u finišu, mišići nisu odgovarali na njene zahteve, a desna ruka se pomerala kao da nije njena. Medicinsko osoblje je krenulo da joj pomogne, ali ih je ona oterala. Znala je ako priđu u pomoć da neće završiti trku. Poslušali su je samo zato što su videli da se i dalje znoji i da nije u životnoj opasnosti. Samo ju je mozak slušao, znala je gde treba da ide, a kroz cilj je prošla potpuno sagnuta uz skandiranje publike.
- Govorila sam sebi: probaj da trčiš. Probaj da ostaneš uspravno. Mišići me nisu slušali. Shvatila sam da moram da završim trku. Da je to moja poslednja šansa, jer za četiri godine imala bih 43... Da je to bila neka druga trka, sigurno bih odustala. Najviše me je i iznenadila reakcija kolega iz sveta sporta. Jer, mene je bilo sramota što nisam istrčala kako sam želela... Osećala sam krivicu, ali su me kolege bodrile i to mi je najviše značilo - rekla je junakinja ove priče. Čudesno, posle samo dva sata izašla je iz bolnice. Trku je završila kao 37. i to ispred sedam trkačica, a dve nedelje nakon istorijskog maratona ponovo se takmičila. D. N.