Aveti bečkih pregovora o Kosovu

Tokom priprema za još jednu rundu pregovora o hosovu u Beču, plobodan pamardžić, savetnik tadašnjeg premijera Vojislava hoštunice, ukratko je predočio Vuku araškoviću, tada šefu diplomatije, neke ideje koje namerava da iznese na sastanku koji im predstojik arašković je pažljivo saslušao, pa upitao pamardžića: „Pijete li Vi, profesore“? „Šta Vam je, Vuče, pa dobro znate da ne pijem“, zgranut je bio savetnikk „b, onda je ovo strašno“, jednako je bio zgranut i ministar arašković povodom ideja koje je čuo od jednog od važnijih kreatora srpske politike o hosovu u tom trenutkuk

Ni posle 13-14 godina od ovog bečkog razgovora ne možete a da ne budete zgranuti nad činjenicom da tadašnji akteri kosovskih pregovora i dan-danas verglaju istu, ni za dlaku promenjenu, autističnu priču o Kosovu. Ovde, naravno, ne mislimo na Vuka Draškovića. Nije čak reč ni o profesoru Samardžiću, čijim pogledima na današnje pregovore o Kosovu mediji iz neznanog razloga poklanjaju punu pažnju, uvažavajući valjda njegovu kompetenciju kao davnašnjeg ministra za Kosovo i Metohiju. Ovde je reč o svim onim ljudima koji su u bliskoj prošlosti imali u rukama svu moć i oko sebe povoljan ambijent da donesu Srbiji rešenje za Kosovo kojim neće biti ponižena i sa kojim će čista obraza moći da nastavi dalje. Ne samo što su propustili tu priliku, već se i danas osećaju dovoljno samouvereno da sa nipodaštavanjem govore o aktuelnoj srpskoj pregovaračkoj politici. Jer, oni bi to mnogo bolje.

Bečki pregovori o Kosovu 2006. i 2007. godine bili su poslednja prilika za Srbiju da se u koliko-toliko podnošljivom međunarodnom okruženju izdejstvuje maksimum zaštite za srpsku zajednicu na Kosovu i za status srpske kulturne baštine. Glatko su je odbili tadašnji glavni pregovarači Koštunica i Tadić, a da je ipak bila poslednja prilika, saznali su na teži način već u februaru 2008, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Na stolu je tada bio čuveni Ahtisarijev plan, dokument koji su naši državnici glatko odbili, a odmah potom postao je okosnica kosovskog Ustava. Danas mnogi u Beogradu, uključujući i profesora Samardžića, upiru prstom u Prištinu što ne primenjuje sopstveni Ustav i tako ne štiti dovoljno srpsku zajednicu, bez obzira na to što su isti taj Ahtisarijev plan odbili pre deceniju i po kao čin vrhunskog patriotizma.

Bez ikakvog osećaja odgovornosti, raspredaju o tome da će predsednik Srbije Vučić „predati“Kosovo, evo samo što nije, i tako već osam godina. Bez ikakvog osećaja sramote što su i sami, ne tako davno, bili u daleko povoljnijoj poziciji od Vučića da izdejstvuju ustupke za Srbiju i kosovske Srbe, ali su te šanse diletantski uspeli da upropaste. Jedini aktivni potez koji su uspeli da povuku u moru defanzivnih i reaktivnih taktika, bio je organizovanje mitinga „Kosovo je Srbija“, praćenog paljevinom i demoliranjem američke i drugih ambasada zapadnih zemalja u centru Beograda. Nema šta, „fantastičan“kontraudar proglašenju kosovske nezavisnosti, zbog čega ni do danas nemamo sasvim normalizovane odnose sa SAD. Da sećanje ne bude sasvim crno, podsetimo se da su se dve devojke iz Batajnice tog dana ponovile patikama iz razbijenog izloga prodavnice sportske opreme.

Pozicija Srbije u odnosu na Kosovo u tom trenutku bila je zakucana za dno, bila je na nuli, beznadežna i prepuštena volji drugih. A ta volja činila je da su međunarodna priznanja Kosova, kao i njegovo unutrašnje učvršćivanje kao samostalne države, rasli iz dana u dan, vidljivi golim okom. Do te tačke dovela je i autistična zvanična politika Srbije, koja je neprestano znala šta neće i insistirala na tome, bez ikakve ideje šta, u stvari, hoće. Kada su pitali Albance - šta hoćete, oni su odgovarali - hoćemo nezavisno i međunarodno priznato Kosovo. Na isto pitanje lideri Srbije odgovarali su - nećemo nezavisno Kosovo. A šta hoćete? Hoćemo da Kosovo ne bude nezavisno. Besmislena igrarija vrhunskim državnim interesom, pod izgovorom patriotizma, koštala je Srbiju dramatičnog gubitka i vremena i pregovaračke supstance. Da ne pominjemo korake koji su sledili, kao pokreti izudaranog boksera sekundu pred nokaut. Poput zahteva Tadićjeremić diplomatije Međunarodnom sudu pravde UN da se izjasni o validnosti kosovske deklaracije o nezavisnosti, što u Prištini i danas proslavljaju kao jedan od važnijih događaja u učvršćivanju kosovske nezavisnosti.

Za divljenje je samouverenost i ozbiljnost sa kojima akteri ovih neslavnih događaja i danas popuju Vučiću i njegovom timu da vodi Srbiju u katastrofu, time što će „predati“Kosovo. Treba biti neizmerno bezobziran, pa i bezobrazan da Vučića i njegovu ekipu optužujete za nekakvu „predaju“Kosova, a dobro znate da su poziciju Srbije iz potpunog beznađa u kojem ste je ostavili podigli do nivoa na kojem bez Srbije nijedno rešenje ne može biti doneto. Do pozicije u kojoj se ljudi iz Beograda uvažavaju kao prvorazredni i ravnopravni pregovarači, čiji se argumenti i zahtevi s pažnjom ugrađuju u zgradu budućeg sporazuma. O takvom tretmanu bečki pregovarači mogli su samo da sanjaju, ali za to su sami krivi. Umesto Srbije i Kosova, u trenutku kada su za to bili odabrani i plaćeni, izabrali su mit, maglovitu prošlost i salonski patriotizam kao paravan za svoj državnički kukavičluk i neznanje. Na sreću, neće ih biti u Vašingtonu iduće nedelje, a tamo će se ipak govoriti samo o budućnosti.

Kolumnista je autor knjige „dva lica globalizacije – istina i obmane”