Teretane su današnje crkve, a sms nova poezija
Danas je skoro bruka biti star. Ovo je vek mladih ljudi. Oni diktiraju sve. Jezik, modu, hranu... kaže pesnik i akademik Matija Bećković.
Čast da prvi put otvori dve sjedinjene manifestacije 49. Brankovo kolo i Prolećne Brankove dane 2020. u Sremskim Karlovcima pripala je akademiku Matiji Bećkoviću, koji je i ovogodišnji dobitnik Velike povelje Brankovog kola. Bećković je i prvi pesnik dobitnik ove prestižne nagrade, a u intervjuu za „Blic nedelje”, bez obzira na to što iza sebe ima brojne nagrade i što već gazi devetu deceniju života, detinje iskreno otkriva da o takvom priznanju nije mogao ni da sanja.
- Nisam nikad ni pomislio da bih ja mogao biti prvi pesnik dobitnik Velike povelje Brankovog kola. Dopustite da u tom svojstvu uz zahvalnost prvi put dodam i ovo: Branko je rođen u Slavonskom Brodu 15. marta uoči Svetog Aleksija, čoveka Božjeg. Tako je sa sobom doneo i svoje kršteno ime Aleksije, koje je kasnije posrbio u Branko. Iako bolji običaji možda ne dopuštaju, dopuštam sebi da i to kažem. Ja sam rođen 29. novembra na dan apostola Mateja u Senti i sa sobom sam doneo svoje ime. U drugi razred gimnazije stigao sam u Slavonski Brod. Na levoj strani ulaza u gimnaziju čekao me je bronzani lik Branka, čoveka Božjeg, i ja više nisam bio „sirak tužni bez nigdje nikoga”. Hvala Brankovom kolu, slava Karlovcima, Branku i Stražilovu.
Povelja vam je dodeljena za „nadahnuti doprinos lepoti i moći poezije, stvaralačku radost i ljubav prema pesnicima i ljudima na tragu božanskog dara Branka Radičevića“. Koliko vam znači Brankova poezija?
- Mnogo. Branko Radičević je prvi pesnik za koga sam čuo i prvi pesnik koji je ličio na pesnika kako sam pesnike zamišljao. Karlovci i Karlovačka gimnazija su prvi grad i prva gimnazija koje je opevao đak koji je u njima đakovao. Tako je Karlovačka gimnazija postala i prva među gimnazijama i ono što je Karlovačka bogoslovija među bogoslovijama. Stražilovo je prva i jedina planina opevana pre Lovćena. Na oba ova srpska Olimpa mogli bi se odnositi Brankovi stihovi: „Nesi breže ti čudo za oko!” Ali su čudo duha i poezije. Branko je prvi pesnik koji je rekao „da neće pisati dok ne vidi Kosovo”. Branko je prvi pesnik koji je opevao Crnu Goru kao „ponosito stenje, srpske krune to drago kamenje” a Njegoša, svog savremenika, prvi slavio: „O vladiko Crne Gore glavo, naša diko i velika slavo!” Prva pesma nad kojom sam suze ronio je „Kad mlidijah umreti”, a Branko, lep kao mladi Bog, prvi pesnik - bonik koga sam zamišljao kako kopni sa lovorom na glavi i opraštajući se od života šapuće: „Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto veće dole pada, zelenoga ja nikada više, videt neću.” Prvi crtež koji sam kvasio suzama bio je onaj Mine Karadžić koja je Branka crtala po sećanju. Prvi i jedini put sam ispod neke slike pročitao napomenu: „Po sećanju”. I ta napomena me dokrajčila. Nisam se mogao utešiti držeći pred očima njegovu ljubav, kako ga crta, pošto je iščezao, prizivajući iz vazduha crte njegovog lica ne bi li ga oživela. Prvo kolo u koje je bio upleten ceo moj narod bilo je Brankovo kolo, a njegov spomenik prvi u koji su ugrađeni kamenovi Fruške gore, Avale, Lovćena, Plješevice i Velebita.
Kolika je moć poezije u današnje vreme?
- Svi govore da je vreme pesnika i poezije prošlo, da su sada neki drugi heroji kulture i apostoli slobode. Ali, u to nijedan pesnik poverovao ne bi.
Koliko često pišete i šta vas trenutno najviše inspiriše?
- Od kada je korona pišem više nego ikada jer nemam šta drugo da radim. Sve što nisam stizao i sve za šta sam čekao da nađem vremena, korona je omogućila. A, što se inspiracije tiče; sada se podvlači crta kao što je to često bilo za vreme epidemija, izgnanstava, robovanja, tako da bi bio zanimljiv spisak koja su sve dela nastala u progonstvu, izgnanstvu i emigraciji. Ne bih se iznenadio da su najveća dela tako i nastala. Recimo, Servantes je pisao u zatvoru, Dostojevski u Sibiru, Bunjin u emigraciji, Dante u progonstvu, Ovidije u progonstvu... Ja mislim da će i sada iz karantina da se pojave knjige koje inače ne bi nikada ni bile napisane da ne bi ovoga prirodnog zatvora.
Možemo li onda očekivati nekog Bećkovića iz karantina?
- Sve je moguće. Ja sam već najavio jednu knjigu pod naslovom „Bela knjiga”. To je nastavak mojih knjiga „100 mojih portreta” i „Mojih 80”. „Bela knjiga” biće neka vrsta lirskih memoara. To su portreti mojih prijatelja, savremenika, gde sam ja pokušao da prizovem iz sećanja sve te ljude. One koje je izdvojilo pamćenje. Vi ne znate zbog čega ste nešto zapamtili a nešto zaboravili. Po kom to kriterijumu se vrši ta selekcija, ali u stvari nešto što ste zapamtili i nešto što je bilo ko zna kada, ono se nije predalo dok ga ne zapišete.
JEDAN MOJ PRIJATELJ IZ NOVOG SADA IMA ZANIMLJIV STAV KOJI GLASI OVAKO: SADA JE TO SA CRNOGORCIMA PROBLEM KAO KADA SE KRUNI KUKURUZ. NAJTEŽE JE NA KLIPU DA SE OKRUNE ONA PRVA DVA-TRI ZRNA, A POSLE TO MOGU I DECA
U pomenutim delima, između ostalih, pisali ste o Selimoviću, Ćopiću, Ćosiću, Radoviću, Miljkoviću... Ko će se pojaviti u „Beloj knjizi“?
- Ja sam imao, da kažem, sreću da sam prijateljevao, poznavao i družio se sa najznačajnijim ljudima tokom života koji su mi oni obogatili i o mnogima sam pisao u knjigama koje smo pomenuli. To su neke moje verzije autobiografija o drugima. Ne bih sad nikoga pominjao jer ne
Đura Jakšić napisao „Jelisaveta, kneginja crnogorska”, pa je Sima Milutinović Sarajlija bio Njegošev učitelj i Njegoš mu je posvetio „Luču Mikrokozmu”. I svi ti koji su proslavili Crnu Goru više od mnogih Crnogoraca izbačeni su iz lektire, ako su imali ulice, one su preimenovane... Tako da je sada na ovim ljudima ogromna odgovornost da nađu red poteza. Jedan moj prijatelj iz Novog Sada ima zanimljiv stav koji glasi ovako: Sada je to sa Crnogorcima problem kao kada se kruni kukuruz. Najteže je na klipu da se okrune ona prva dva-tri zrna, a posle to mogu i deca. Tako i oni sada moraju da znaju taj početni potez.
Znate li vi taj početni potez?
- To ipak treba oni da znaju. Ponižavajuće je zapravo to o čemu se sve tamo trenutno govori. Da mi ne mrzimo nekoga, da nećemo da isterujemo, da nećemo da koljemo, da nećemo da progonimo nekoga što se rodio u svojoj veri i u svojoj naciji. To liči kao na neke zemlje u kojima još nisu izlečeni svrab i šuga i kraste. Tako da, kada slušate te teme i ta objašnjenja, to je najgori podatak dokle se doguralo i kako je dovoljno da neko čuje kako se o kome priča i ko se tu za šta optužuje, da se uplaši da takve epidemije još postoje. Kao da sada treba nekoga da šišate i zaprašujete ne samo fizički nego i duhovno. A sve ovo, da vi proglasite dušmanima svoju braću i da od jedne minijaturne države napravite celu planetu i premestite tu sva čuda koja se na planeti događaju, da se to na kraju završilo tako da vi imate utisak da tamo ima 500.000 političara, a ne stanovnika. Ne primećuju da bi trebalo nešto uraditi da se malo ohlade te glave i da se pokrenu i neke druge teme.
Rekli ste jednom da kad umrete „planirate da živite u Crnoj Gori”. Đukanovićeva vlast bi vam pokvarila plan. Ali sada je ostvariv...
- Jeste, ali kad umrem. Meni je zanimljivije to što se tome niko ne čudi i što je to potpuno normalno. Da oni naprave državu kao svoj privatni posed. Kao hacijende gde ne možete da ulazite. Pucaju bez gledanja.
n
...Proleće na moje rame sleće! Rascepkani oblaci po svetloplavom nebu, umilno septembarsko sunce - ovo su ti dani u Adelejdu, koje čovek poželi da zamrzne u vremenu i čuva do kraja života. Dogovorim se sa Helen da se nađemo u obližnjem šoping centru u Elizabetu. Tamo naroda kao i obično, guraju kolica, baš ih briga. Da nije flašica asepsola ispred ulaza radnji i izlepljenih upozorenja o držanju razmaka od metar i po, ne bi se ni poznavalo da smo u godini korone. Supruga mi kaže da je pričekam dva minuta ispred jedne parfimerije. Dok stojim, isprobavam njihov asepsol i ispitujem kakav mu je miris. Ima ih koji su kao votka, džin ili neki voćni liker. Ovaj me podseća na lavandu. Na izlogu parfimerije istaknuto je da unutra sme da bude najviše 15 kupaca. Laskaju sebi, mislim se, ni u najboljim vremenima ih nisu imali toliko.
Završimo kupovinu i odemo do paba na po jednu šniclu. Na vratima nas odmah zaskoči tetkica u narandžastom prsluku sa natpisom COVID MARSHAL. Mi bismo rekli: kovid-šerif. Ljubazno nam daje olovku i formular da upišemo imena i telefone. Vreme sedenja ograničeno je na jedan sat, kaže, izvinjavajući se. Takve su, eto, okolnosti. Ti šerifi su od 21. avgusta naredbom vlade postali obavezni u svim restoranima, teretanama, klubovima, crkvama i drugde gde treba održavati disciplinu i rastojanje. Šerif može biti i konobar ili neko drugi ko tu već radi, ali kod okupljanja sa 200 i više ljudi, precizira se, toj osobi to mora biti jedina dužnost. Da li kovid-šerif ima pravo da neposlušnog gosta izbaci ili legitimiše? Ne, ali može da pozove obezbeđenje ili policiju. A policija ima sva prava od A do Z i već je demonstrirala da s njom nema pogađanja kad su u pitanju mere za suzbijanje epidemije.
Ovde u državi Južna Australija, gde je i Adelejd, od srede zvanično nema aktivnih slučajeva. Nula! Teoretski, više ne postoji ni jedan jedini primerak virusa Covid 19 u celoj populaciji od 1,7 miliona stanovnika, odnosno na teritoriji površine desetak Srbija. Melburn, gde se već mesec dana primenjuje policijski čas od 8.00 uveče do 5.00 ujutro, ponovo je u silaznom trendu, sa brojem novih pozitivnih ispod sto. Sidnej je na ispod 20, a ostali delovi Australije imaju samo sporadične slučajeve. Preko 120 staračkih domova bilo je izloženo infekciji, pa je za njih vezan i najveći broj smrtnih ishoda. Spoljne granice Australije ostaju zatvorene za posetioce. Kad je reč o putovanju unutar zemlje, situacija je zamršena jer svaka savezna država donosi sopstvena pravila. Oni iz Viktorije nisu nigde dobrodošli, kao ni iz određenih oblasti Novog Južnog Velsa. Kvinslend i Tasmanija su donekle otvoreni, dok se Zapadna Australija, gde je Pert, totalno zabarikadirala i ne prima nikog.
Sve ove restrikcije plaćaju se kroz gubljenje radnih mesta i zaduživanje na račun budućnosti. U sredu je objavljeno da ekonomija u drugom kvartalu beleži pad od sedam odsto, najveći još od vremena Velike depresije, mada ipak manji nego u drugim zemljama razvijenog sveta. Nemačka, na primer, ima pad BDP-A 10, Španija 18,5, Britanija čak 20,4 odsto. Bivši australijski premijer (a pre toga i ministar zdravlja) Toni Abot uzburkao je duhove pozivom da se „zdravstvena diktatura”, kako se izrazio, zameni otvaranjem ekonomije, makar i uz sračunatu cenu u ljudskim životima. Na umiranje starih osoba od korone treba, po njemu, gledati kao na prirodnu smrt. Konzervativac Abot, čest glasnogovornik krupnog kapitala, nikad nije bio naročito omiljen kod šire javnosti, a sigurno neće biti ni posle ovog istupa.
SA PLANOM DA UKINE MERE DO BOŽIĆA, AUSTRALIJA PRESABIRA EKONOMSKU ŠTETU I RAZMIŠLJA O POMOĆI ONIMA SLABIJEG MENTALNOG ZDRAVLJA...
OVDE U DRŽAVI JUŽNA AUSTRALIJA, NA TERITORIJI POVRŠINE DESETAK SRBIJA, OD SREDE ZVANIČNO NEMA AKTIVNIH SLUČAJEVA
Kako se „lokdaun” u Melburnu i državi Viktorija produžava, sve više se govori i o posledicama na mentalno zdravlje stanovništva. Strah od inficiranja, gubitak posla, smrt bližnjih, izolovanost i ostali faktori guraju mnoge preko crvene linije. Socijalne službe su poslednjih meseci pod velikim pritiskom. I njihov rad je ometen pretnjom od virusa, pa se izlaz traži u pružanju usluga putem telefona i interneta. Nedavno sam gledajući „Q&A”, tj. „Pitanja i odgovore“, što je panel emisija u kojoj razne javne ličnosti diskutuju o aktuelnim pitanjima australijskog društva, čuo neobičan predlog koji me je ganuo, a verujem i vas će. Naime, u ovom dobu socijalnog distanciranja, kad se svako uglavnom drži svoje porodice, onima koji žive sami mogla bi da se ostavi mogućnost registrovanja jedne drage osobe sa kojom bi se družili bez ograničenja. Učesnici emisije pozdravili su predlog aplauzom. I u dobru i u zlu, svakom od nas je potrebna ta jedna osoba.
n