POTPUNA NEBRIGA ZA KULTURU
Iako Ljubomir Lacković ističe da je mladim umetnicima teško u ovim uslovima, ni njemu, kao prekaljenom vajaru, nije mnogo bolje:
- Za rad „Jelen“dobio sam Gran pri u Francuskoj, ali nisam mogao da odem, jer nisam imao 500 evra da platim jedan prostor metar sa metar... I naši mediji su pisali o tome kako nagrađeni autor nije imao para za Francusku... A to samo kod nas može. Kultura čini državu, a ovde je na delu potpuna nebriga za umetnost. Znate, ja u ovim godinama od varenja skulptura sve vidim duplo, kašljem od udisanja hemijskih isparenja i prašine. I onda dođe neko da kupi skulpturu, i kad mu kažeš cenu, mnogo mu je... Pa, mi radeći ugrožavamo svoje zdravlje!
OTKAZIVANE SU ILI POMERENE IZLOŽBE I KULTURNI DOGAĐAJI, DOK SA DRUGE STRANE KOCKARNICE, KAFIĆI ILI BAZENI RADE PUNOM PAROM
drže zajedno, ma koliko im to bilo neprijatno. Krevet postaje mesto gde moraju da sarađuju kako bi opstali na toj površini, ostajući polubudni - opisuje za “Blic” svoj rad umetnica.
Igrom nesrećnih okolnosti, u kojima se našao čitav svet zbog pandemije, i rad umetnika Nenada Gajića je više nego aktuelan:
- Kao i ono čime se u poslednje vreme bavim, a to su minijaturne hiperrealne skulpture koje dišu, gde kao umetnik ispitujem šta znači biti živ. Tom esencijom životnog ciklusa, koji se zove disanje, pravim jasnu razliku između neživog i živog i skrećem pažnju na važnost te prve i osnovne potrebe svakog bića. Kada nas napada podmukli respiratorni neprijatelj, sve osim disanja postaje nebitno, makar i na respiratorima u teškim bolničkim uslovima - poručuje Gajić, čiji se rad “Zauvek sam”, prezentovan na izložbi, bavi i temom usamljenosti savremenog čoveka, koja je zbog korone i mera zabrane socijalizacije još izraženija:
- Pandemija je iskomplikovala mogućnost stvaranja novih dela, zbog otežanog funkcionisanja u celom lancu produkcije, od nabavke materijala do saradnje sa kolegama. Takođe, pokazala je tužnu istinu koju svi osećamo, a to je da umetnost i kultura u našem društvu ne zavređuju veliku pažnju, da su na skali prioriteta na samom dnu i prvi koji će se ukinuti u doba krize. To dokazuju otkazane ili pomerene izložbe i kulturni događaji, dok sa druge strane kockarnice, kafići ili bazeni rade punom parom. Nemogućnost izlaganja i prezentovanja rada stavlja vajare i sve umetnike u dramatičan položaj i iziskuje snalaženje na sve moguće načine, od onlajn izložbi do posmatranja umetničkog rada kroz prozor zaključanih galerija. Zbog toga ova izložba vajara dobija dodatno na značaju, jer je jedna od retkih koja je uspela da se izbori sa svim preprekama naše komplikovane današnjice ocenjuje Gajić.
Izložba potcrtava radikalnu promenu uslova u kojima su umetnici ove, 2020. stvarali, ali i neke od dugogodišnjih problema savremene skulpturalne produkcije
ŠTA POVEZUJE ONE KOJI SU OTIŠLI, ONE KOJI SU OSTALI I ONE KOJI BI DA OPSTANU? PONEKAD I IZLOŽBA. POŠTO JE SVAKA IZLOŽBA SVOJEVRSNA ANTOLOGIJA VREMENA...
NE MOŽE BEZ PUBLIKE
I Lana Vasiljević podseća da su mnoge izložbe bile odložene, pomerene, slabo posećene ili protekle bez zvaničnog otvaranja:
- To je naravno stavilo umetnike u još gori položaj. Umetnost – likovna ili pozorišna, traži prisustvo publike. Ne možemo da doživimo izložbe, predstave i koncerte gledajući ih onlajn.
Da situacija nije za pohvalu, potvrđuje i Trnavac:
- Do posla se dolazi teško ako ne pripadate određenim krugovima. Vajarski posao, sam po sebi, izuzetno je skup. Materijali sa kojima baratamo su većini nedostupni, tako da bi podrška u bilo kom smislu bila od velike pomoći. Oni koji su imali nekog posla, u toku aktuelne situacije sa koronom su, u većini slučajeva, ostali bez te vrste prihoda. Ali, od umetnosti se ne odustaje! I dalje smo tu, još stvaramo, borimo se i očekujemo da će neko to prepoznati i adekvatno nagraditi.
nživotno iskustvo. Pritom, polako ali sigurno, u svom delu odbacuje sve suvišno. Baveći se fenomenom unutrašnje praznine ponudila je kontrapunkt: njene slike istovremeno deluju i uzdržano i uzbudljivo. Kao svaka poučna lekcija o prolaznosti. Osim poetske kontemplacije o smislu odsustva i prisustva ljudi koje volimo, ceo koncept nosi i jednu tužniju, grublju notu. Suočena s iznenadnim gubitkom Primera i Uzora, mlada umetnica traga za drugačijim i emotivnijim prisustvom, sve to energijom koja uvek kruži i dobrotom koja nije poražena. Zato scene praznih trgova, dvorana, hodnika ili teatara u svečanom koloritu znanim iz srpskih manastira često nose više važnih istina od panorama urbanih gužvi ili terora korone.