KULJAČA DIREKTOR VK PARTIZAN

Novo rukovodstvo Vaterpolo kluba Partizan preuzelo je vođenje kancelarije i ušlo je u klub. Zvanično, u APR-U je registrovan novi zastupnik, Nikola Kuljača, kao direktor, ispunjeni su svi uslovi da se nesmetano počne s oporavkom kluba.

Međutim, odlazak u klub u kojem je trebalo da se izvrši primopredaja nije baš protekao glatko i sve je trajalo do kasnih jutarnjih sati. - Dugo smo čekali na ovaj trenutak, radili smo sve u interesu kluba, bili strpljivi i kao i do sada na miran način pokušali da se izvrši primopredaja i da nam bivše rukovodstvo preda sve ono što je potrebno da bismo počeli nesmetano s radom. Ispunili smo sve uslove za registraciju, napravili taj korak, ali Tatjana Rakas sa svojim timom osporava to, iako je njen pokušaj da se prijavi kao zastupnik u klubu propao. Tako kažu nadležne institucije. Mi ćemo se konačno okrenuti onome za šta smo se izborili, a to je da započnemo da ispisujemo nove stranice našeg kluba - kazao je Nikola Kuljača, direktor kluba sa Banjice. Ulaskom u klub, jednoglasni su svi oni koji su se izborili za promene, počinje nova era Partizana.

n

...Kad je prvi put kod nas objavljen, zvao se drugačije, dat mu je, što bi rekle filmadžije, distributerski naslov – Užas praznine. A još je bivao pominjan pod imenima „Neželjena nesreća” ili, čak, „Bez-željena nesreća”. Nemački naslov neću navoditi, već i stoga što će ovde biti reči o jednoj hispanskoj (ne) sreći. Niti, pak, sve ove naslove spominjem zbog Handkea: on se u fudbal ne razume; da se razume, ne bi mu se, takođe jedan od bolji romana, zvao „Golmanov strah od penala”. Jer, golman uopšte nema strah od penala, ima ga izvođač. Golman može biti samo dobitnik, ako odbrani. Ako, pak, ne, niko mu ništa ne može spočitavati.

Lionel Mesi redovan je, ali razmerno redovno i neuspešan izvođač penala u Barseloni. Manje od stotinu pogođenih, a skoro trideset promašenih. Kristijano R., recimo, dao je oko sto trideset, a promašio manje od Argentinca. Znači li to da Mesi ima strah od penala. Ne verujem. Teško da taj ima strah od bilo čega u vezi s fudbalom. Ali, uprkos neprikosnovenom fudbalskom autoritetu, možda nema onu količinu arogancije potrebne za taj čin. Toga pak Kristijanu ne manjka.

Ali, ovo nije tekst o Portugalcu. On, čovek, nije imao problem sa promenama klubova, više su ga imali Sporting, Mančester i Real. Barselona, s druge strane, nikad nije imala problem da najveće fudbalere u povesti igre pušta – ili tera – da odu tamo gde će imati više radosti. Ni Krojf, kao igrač, nije otišao u rahatluku. A o Maradoni, Romariju, Ronaldu, pravom i jedinom, ili Zlatanu da ne govorimo. „Više od kluba”, tako se to zove, i oni koji to ne razumeju, oni koji se s klubom izjednačavaju ili misle, osećaju i ponašaju se kao da su od Barse veći, naprosto odlaze, svako, dakako, sa svojim osećanjem. I tamo gde odu budu odlični. Sve, dakle, u redu.

Mesi, međutim, ostaje u Barseloni protiv svoje želje. To je paradoks, a možda i presedan. Niko, pa, rekoh li, ni Krojf, nije do te mere (bio) isto što i Barselona, kao male(š)ni dečko lavljeg imena. Ne znam kako stoje stvari u vezi s njegovim srcem, lavlje li je ili udovičko, ali ako on više ne bi da igra fudbal u Kataloniji, onda to nije stvar velikog novca. Neželjena nesreća preti da postane užas praznine, da se vratimo nobelovcu s početka. Jer, koji je to merak gledati nekog kome više nije merak da igra tamo gde igra, samo zato što je nekakva preterana, pa tako i besmislena, otkupna klauzula postala operativna, rečeno surovo suvim jezikom logike kapitala? Sedam stotina miliona bilo čega do te mere je neukusna stvar, da čak ni onim šeicima, koji ne pate od viška ukusa u bilo kojoj oblasti – kao što to mi ovde ubrzano saznajemo – ne deluje zanimljivo, iako s tim novcem idu u šoping. End faking.

Gledaćemo, dakle, Mesija kako nevoljko igra fudbal celu jednu sezonu. Nećemo naknadno saznavati o njegovom osećanju i zakulisnim radnjama i intrigama, sve je već belodano, sve je „transparentno”, sve je, handekovski rečeno, bez-željena nesreća, a u slučaju navijača Barselone, što je potpisnikov slučaj, bez-željena sreća: kao, e, super, Leo je tu još neko vreme. A zapravo – čemu gledati nečije muke, pa makar bile obilato plaćene. Kao i u Nejmarovom slučaju – samo što on nije ničije dete, kao što Mesi jeste Barselonino – biće to napregnuće lišeno izvorno lepe emocije. Nejmar, jasno je, igra u Parizu za novac. Njemu je lakše. Mesi će u Barseloni takođe igrati za novac, ali ne svoj; gde god da se makne, on bi novac imao, ako mu je uopšte i potreban.

Ivica Osim uvek govori da igrač mora znati zašto je na terenu. Baš kao što glumac mora znati zašto je na sceni. Šta radi i kako to radi, to je nešto drugo. Ali čemu i radi čega je tu gde jeste, to je osnovno pitanje.

Nesreća bez željâ, bilo kakvih željâ, to je Mesijev ostanak u Barsi.

Trijumf besmisla. n

IMA HANDKE TAJ ROMAN, PO SVOJ PRILICI NJEGOVO NAJBOLJE ILI NAJSNAŽNIJE PISANJE, A U SVAKOM SLUČAJU REMEK-DELO, ZOVE SE U SRPSKOM PREVODU ŽARKA RADAKOVIĆA – „NESREĆA BEZ ŽELJ”...

MESI OSTAJE U BARSELONI PROTIV SVOJE ŽELJE. TO JE PARADOKS, A MOŽDA I PRESEDAN. GLEDAĆEMO GA KAKO NEVOLJKO IGRA FUDBAL CELU SEZONU