BILJANA SRBLJANOVIĆ SUKOB TITANA

NIJE PROŠLO NI PUNE DVE NEDELJE OD DOGAĐAJA U VAŠINGTONU I TO VEĆ VIŠE NIJE TEMA NI OZBILJNIH POLITIČKIH ANALIZA ILI DEBATA, NI POSLOVIČNIH POŠALICA TVITER INTELIGENCIJE, ČAK NI RATOBORNIH POKLIČA ANONIMNIH KOMENTATORA KOJI VEĆ POLA DECENIJE TVRDE DA ĆE S

...Nije da nema razloga da se o dogovoru u Vašingtonu ozbiljno i odgovorno razgovara, nije ni da dogovor nema manjkavosti i da ne može biti podložan kritici, a ipak, uprkos tome, političari i opozicije i koalicione vlasti ćute.

A zašto je to tako? Ja mislim da se radi o tome da: pod jedan - ovde nikog ništa stvarno ne interesuje, pod dva - političari nemaju politike, a glasači im to ni ne traže i pod tri - Kosovo je nezavisno, mazel tov.

Jedini koji su se do sada o dogovoru Vučićhoti-tramp otvoreno izjasnili su Boris Tadić i njegov uvelak Vuk Jeremić. I to je pošteno. Obojica su godinama zastupali politiku zamrznutog, pa podgrevanog, pa opet zamrznutog konflikta sa Kosovom, igrali na večni status quo, podilazeći nežnim snovima „naroda“o kad-tad povratku „Kosmeta“u državne okvire Srbije. U tom smislu, nedoslednost im se ne može zameriti i to je zaista retkost.

Razlike u odnosu prema Kosovu, a implicitno i prema dogovoru u Vašingtonu između ove dvojice i nema, oba su istupila nazivajući to skandalom ili izdajom, dok, kao što rekoh, ostali lideri i opozicije, a bogami i koalicije na vlasti, ćute. Jeremić se ipak, ne svrstava uz

Tadića. Naprotiv, on se u međuvremenu, odmetnuo od tog svog političkog oca, jer je postao jači od njega, a dovoljno je beskrupulozan da smatra da mu ništa ne duguje, iako svi znamo da mu duguje sve. Jer, da nije bilo Tadića, Jeremić ne samo da ne bi nikada bio ovo što je danas, ne samo da ne bi nikada bio moćni ministar koji će ostati upamćen po tome što je, baš u njegovom mandatu, stotinak zemalja sveta priznalo isto to Kosovo, ne samo da ne bi postao visoki funkcioner UN-A, nakon najskuplje izborne kampanje koju su građani Srbije ikada platili, nego ne bi bio ništa, bukvalno ništa, osim bogatog naslednika moćnog Miloševićevog tajkuna sa stanom u vlasništvu usred Menhetna. I to je, složićemo se vi i ja, mnogo, ali je i relativno, u zavisnosti od stupnja alavosti.

Jeremić, dakle, otvoreno kritikuje sve u sporazumu, ali kritikuje i Tadića, koji takođe jedini kritikuje sporazum. Deluje zamršeno, ali uopšte nije: Jeremić kritikom Tadića, zapravo, odbija napad na sebe, a u opozicionom području borbe. Jer ako mu Tadić preuzme kosovski narativ, koji su zajedno godinama pogrešne politike gradili, njegovim glasačima ne ostaje mnogo za šta mogu da se uhvate; Jeremić, nesimpatičan i ohol kakav jeste, ništa drugo suštinski ne bi imao da im ponudi.

Tadić, s druge strane, to dobro zna, jer najbolje poznaje one koje je sam stvorio, a koji su ga svi, od Vučića do tog Jeremića, u potpunosti prevazišli. Neprijatno je koliko on tu realnost ne prihvata, nego se uporno i dalje ponižava, zalećući se sujetno da pokaže svima da je nekad bio neko i da to ponovo može da bude. Zato je i gostovao prošle nedelje u Utisku, da bi govorio o sporazumu u Vašingtonu i tu je ogoljena sva njegova slabost. Ne samo da su ga ponizili ostali sagovornici, nego je bolno prikazao do koje mere je ostao potpuno izbačen iz koloseka, zaostao na nekoj usputnoj stanici, na nekoj u šipražje zarasloj koti nikad izgrađenog ruskog gasovoda, gde ne vidi da se u stvarnosti, za ovih osam godina, promenilo bukvalno sve. Sve, osim njega. Najtužnije od svega je to što je bivši predsednik u svojoj analizi vašingtonskog dogovora u stvari sve lepo rekao i tačno istakao da je on put ka normalizaciji odnosa sa Kosovom i njegovom de facto priznavanju. Samo što Tadić, čovek iz pretprošle decenije, misli da je to loše, tačnije „skandal“, i stvarno veruje u to, a još i misli da će time okupiti podršku gnevnih glasača. Kojih, spoiler alert, više nema.

Ne radi se samo o tome da smo preko noći (više tokom dve decenije duge noći) konačno progledali u vezi s Kosovom. Radi se i o onome što, kao što rekoh, ovde ljude više ništa ne zanima. Bitnije im je da zabalave po mrežama ogovarajući pevačicu zbog njenih (legitimnih!) intimnih problema, nego da se bave „izdajom“„srca Srbije“. Zato je Tadićev pokušaj da na talasu odbrane „Kosmeta“od dotičnog vašingtonskog dogovora sazove opoziciju i nametne se kao mudrac prošao tužno i nezapaženo, osim i isključivo u reakciji njegovog odmetnutog sina Jeremića, koji ga je, tim povodom, opet deklasirao. Skoro da se čovek sažali.

OVDE LJUDE VIŠE NIŠTA NE ZANIMA. BITNIJE IM JE DA ZABALAVE PO MREŽAMA OGOVARAJUĆI PEVAČICU ZBOG NJENIH (LEGITIMNIH!) INTIMNIH PROBLEMA, NEGO DA SE BAVE „IZDAJOM“„SRCA SRBIJE“.