“JANOS” OPUŠTOŠIO GRČKA OSTRVA
Najmanje dve osobe su poginule, a dve su nestale u Tesaliji usled udara mediteranskog uragana „Janos“.
Uragan „Janos“pogodio je zapadnu obalu Grčke i ostrva, obarajući drveće i izazivajući poplave i prekide u snabdevanju električnom energijom.
Naleti vetra dostizali su i 117 kilometara na sat u pojednim delovima zemlje.
U gradu Farsala u Tesaliji jedna starija žena pronađena je mrtva u svojoj kući nakon što je bujica preplavila grad. U istom gradu oko 30 ljudi ostalo je blokirano u kućama.
- Ovo je totalna katastrofa - rekao je jedan od meštana za „Grik reporter“.
Bujica je u ovom gradu povukla i ženu staru 40 godina koja se sada vodi kao nestala.
Druga žrtva zabeležena je u mestu Kardica, u kojem su poplave ostavile pravu pustoš. Stradao je jedan farmer kog je povukla bujica kasno uveče.
U gradu Muzaki, nedaleko od Kardice, poplave su odnele delove puta, mostove, a mnogi objekti su se srušili. Obilne kiše izazvale su izlivanje reka u većem delu Tesalije.
Železničke linije između Atine i Soluna privremeno su u prekidu, ali za sada se očekuje da oluja zaobiđe prestonicu.
Ustaparskom domu kulture uz razboje okupljene su žene, najbolje tkalje, iz Stapara, Odžaka, Inđije, Novog Pazara, Loznice, Beograda, Šapca i Pančeva, a susret su organizovali „Etno mreža“u partnerstvu sa NALED-OM, gradovima Pirotom, Novim Pazarom, Somborom, i uz podršku ambasada SAD i Kanade. Među učesnicima je i apsolvent Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Tane Latković, kao i supruga američkog ambasadora En Godfri.
UGROŽENO DOBRO
Ovogodišnja kolonija je po mnogo čemu drugačija, ali organizatori, domaćini i gosti su zadovoljni što ograničenja i mere zaštite od virusa korona nisu bili prepreka za susret onih koji pomažu „Etno mreži“da stvori izvor prihoda i zaposlenje za žene koje se bave rukotvorinama.
- Slavimo staparski ćilim, koji je poseban jer je nastao u multikulturalnom ambijentu Vojvodine kao znak imućne kuće čijoj lepoti nije odoleo čak ni princ Čarls kada je pre nekoliko godina bio u poseti Srbiji. Prepoznaju se po vencima cveća i ruža koje su vešte staparske tkalje podigle na nivo narodne umetnosti - poručuju domaćini kolonije.
Zlatno doba ćilimarstva trajalo je do prve polovine 20. veka, kada je Stapar važio za najpoznatiji centar izrade ćilima u Bačkoj. Pre sedam godina pokrenuta je inicijativa za očuvanje staparskog ćilima koji je 2016. kao ugroženo kulturno dobro upisan na nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Udruženje „Staparska
ruža“, u partnerstvu sa udruženjima iz Odžaka i Sombora, okupljenim u „Etno mreži“, rade na očuvanju i oživljavanju ovog elementa kroz izradu prostirki sa motivom sa ćilima.
MUKOTRPAN RAD
- Bavim se tkanjem profesionalno poslednjih deset godina. Imam zanatsku radnju i izrađujem tkanine i delove narodne nošnje. Sarađujem sa „Etno mrežom“zbog proizvoda suvenirskog tipa. Tkačka radionica, poput ove u Staparu, za nas je izuzetno dragoceno iskustvo. Koliko god da smo u svom poslu, recimo, prvi put imamo priliku da izrađujemo staparsku ružu. Čak iako imam iskustvo, sada mi je potrebna velika koncentracija da bih zadovoljila kriterijume. Zato smatram da su ovakve radionice i kolonije vrlo značajne, uvek može da se nauči nešto više, a to je i suština okupljanja različitih žena sa različitim znanjem - kaže Katarina Mandić iz Pančeva, jedna od učesnica kolonije.
Somborsko područje, kome pripada i Stapar, poznato je po multietničkom kulturnom nasleđu, od staparskog ćilima i listare, preko bezdanskog damasta, lemeškog kulena, monoštorskih klompi i meda, do riđičkog vina i somborskog sira, i objedinjuje sve u jedinstvenu ponudu. Mešanju i bogatstvu kultura doprinosi i što se ovo područje graniči sa čak dve države, Mađarskom i Hrvatskom, a to i danas obogaćuje običaje, folklor, jezik i celokupnu baštinu.
- Prvi put sam na koloniji. Želim da naučim da radim to što su nekada naše bake radile, ali to nije bilo vrednovano na ovaj način, niti je tada bilo traženo. Sada je to krenulo. Nisam do sada umela da radim na razboju, samo sam gledala starije. Moram da se obučim kako da postavim osnovu i sve drugo. U tome vidim sebe, a mogu to da radim i od kuće. Osim toga, tkanje opušta, ali moram reći da je u pitanju mukotrpan rad za koji je potrebno umeće - kaže tkalja početnica Božica Katanić iz Stapara.
PODRŠKA GODFRIJA
Ali staparski ćilim, kao univerzalni ručno tkani simbol ovog kraja, povezuje Stapar i sa drugim gradovima Srbije, čak i sa svetom. Sombor i Pirot su još 2014. godine potpisali sporazum o saradnji radi očuvanja tradicionalnog ćilimarstva i podrške zapošljavanju žena. Tkačke kolonije se organizuju dva puta godišnje i postale su stalna aktivnost koja okuplja stručne predavače i etnologe, kao i vrsne tkalje iz zanatskih udruženja koje dobijaju priliku da unaprede svoje veštine i steknu nova znanja za dalji rad.
Pokretač inicijativa za očuvanje nasleđa i unapređenje položaja žena je Savez zanatskih udruženja „Etno mreža“.
- Želeli smo da vam u Staparu prikažemo nestajuće brendove Srbije. Ovo skriveno blago može i da se sačuva ako se ponudi kupcima u Beogradu i regionalnim centrima Srbije. Zato nam je potrebna pomoć da se njihov plasman omogući u galerijama, prvo u Beogradu a onda i u drugim gradovima, i koje bi bile ustupljene zanatlijama po povlašćenim cenama - kaže Violeta Jovanović, predsednica „Etno mreže“.
Iz Saveza poručuju da je sada trenutak da Ministarstvo spoljnih poslova opskrbi naše ambasade rukotvorinama kao protokolarnim poklonima, što bi stvorilo posao za stotine žena i doprinelo
jačanju imidža Srbije u svetu.
- Neobično sam ponosan na dugogodišnju saradnju sa „Etno mrežom“. Još od 2005. godine, kada je USAID pomogao njihovo osnivanje kao krovne organizacije za žene koje se lokalno bave zanatstvom i ručnim radom. To je poznati brend u zemlji i inostranstvu i pravi predstavnik divnog i bogatog kulturnog nasleđa Srbije, kako bi ga ceo svet video i cenio. Uz to je pomogla stotinama žena da steknu nezavisnost i da se osnaže da bi stvorile sebi bolju budućnost - rekao je Entoni Godfri, ambasador SAD u Srbiji, i dodao da lično ima poseban uvid u rad „Etno mreže“jer njegova supruga učestvuje i podržava ove aktivnosti.
Uz podršku ambasade Nemačke i Kanade, pokrenuta je i inicijativa da se tri ćilima iz Srbije nominuju za međunarodnu Unekovu listu kulturnog nasleđa. Radi se na promociji rukotvorina kao turističkog proizvoda. Kati Čaba, ambasadorka Kanade, rekla je da proizvodnja rukotvorina doprinosi ukupnom ekonomskom razvoju regiona u kojima žive vredne tkalje, ali i njihovom osnaživanju, što im obezbeđuje izbor u životu.
BEZDANSKI DAMAST
Poseta koloniji nastavljena je u Somboru, gde su gosti imali priliku da obiđu porodičnu kuću slikara Save Stojkova, Muzej podunavskih Švaba, a zatim radionicu u Bezdanu u kojoj se na starim žakard razbojima tka svileni damast.
- U Bezdan 1871. godine stiglo je prvih pet žakard razboja. Janoš Mirt, po nalogu Marije Terezije, dolazi u Bezdan i tada počinje tkanje u ovom mestu. Posle se to širilo i bilo je više porodica koje su se time bavile. Od 1951. na ovom mestu je tkačnica, formirana je zadruga i svi razboji iz Bezdana su ovde premešteni. Proizvodimo damast koji je ekskluzivan proizvod, ručno tkan. Imamo više od 100 dezena. Od 2010. proizvod ima geografsku zaštitu porekla, sva oprema je kulturno dobro. Bezdanski damast je zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu, a 2018. godine je upisan na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Prema arhivi je više od 250 restorana i hotela bilo uređeno našim proizvodima, od hotela „Moskva“, „Holidej in“, „Park“„Evropa“, čak i FK Partizan, „Jat“, a hotel „Jezero“Plitvice i sada naručuje ove proizvode. Imamo program za ugostiteljstvo i domaćinstvo koji se nasleđuje. Traje više od 1.000 pranja, pravi se od prirodnih materijala - objasnili su majstori za damast.
250
restorana i hotela nekada je bilo dekorisano bezdanskim damastom
n
zadovoljni.
Srbija ima relativno dugu tradiciju zaštite prirode i gledajući globalno, još imamo značajne i očuvane prirodne vrednosti. Danas zaštita tih područja, ne zavisi samo od upravljača, već i od drugih aktera koji deluju na njima. Pritisak na zaštićena područja raste, stalno se nameću interesi da se ona izgrađuju, urbanizuju i koriste na intenzivan, neodrživ način. Tu pre svega mislimo na turizam, energetske objekte, šumarstvo i poljoprivredu. Svest o značaju zaštićenih područja raste sporije nego pritisci, tako da su nam potrebne energičnije promene politika i zakona koji regulišu ovu oblast. Te promene bi morale da jasnije ograniče izgradnju i korišćenje zaštićenih područja i da osiguraju da ona obezbeđuju svoju osnovnu funkciju: zaštitu prirode i biodiverziteta. Zaštita prirode nije samo zaštita divljih vrsta biljaka i životinja. Njihovom zaštitom i zaštitom prirodnih ekosistema štitimo i usluge koje nam priroda obezbeđuje, tj. dobrobiti koje mi kao društvo imamo od prirode. Ne smemo zaboraviti da mi i dalje u potpunosti zavisimo od prirodnih ekosistema, oni nam obezbeđuju vodu, vazduh, hranu, regulišu klimu, proizvode i stabilišu zemljište, ublažavaju poplave, prečišćavaju vode...
Treba istaći i benefite zaštićenih područja, ali i generalno donosio- cima odluka približili i pojasnili ogromne ekonomske i socijalne dobrobiti od prirode. U Srbiji trenutno postoje pritisci za “razvojem” i izgradnjom zaštićenih područja što proizlazi iz nedovoljnog razumevanja i usredsređivanja na kratkoročne ekonomske efekte. Pri tome se ne vodi računa da se takvim “razvojem” u stvari uništavaju potencijali za dugoročan i održiv razvoj, a profit svodi na uzak broj ljudi. Primeri su brojni, Kopaonik je paradigma intenzivne izgradnje pa smo došli do toga da svi znaju za ski-centar, a malo ko da se radi i o nacionalnom parku. Slična situacija je na Zlatiboru, izgradnja se intenzivira na Goliji, Fruškoj gori... Pored izgradnje, ne treba zaboraviti i energetske objekte, odnosno male hidroelektrane, koje prete da unište reke u brojnim zaštićenim područjima. Na kraju, treba jasno reći da se većina naših zaštićenih područja finansira eksploatacijom šuma. Dakle, trenutna situacija nije sjajna.
Srbija je prostornim planom predvidela povećanje površine svedena na samo nekoliko parova, velika droplja koja je takođe na samom rubu opstanka, ris čije je rasprostranjenje ograničeno i ne znamo tačno ni koliko ga imamo. Globalno ugrožne vrste su i jesetre, ribe koje su poznate po svojim migracijama iz mora u reke radi mrešćenja. U Dunavu su ranije bile raspostranjene i brojne, a danas smo ih skoro u potpunosti izgubili izgradnjom brana i prekomernim lovom radi kavijara. Jesetarske vrste nazivamo i “živim fosilima”, jer potiču iz doba dinosaurusa, ali je pitanje da li će preživeti ovo doba. WWF je u Srbiji sproveo kampanju kojom je 2019. godine uvedena zabrana izlova kečige iz divljine. Nažalost, ona se i dalje slobodno prodaje u restoranima i na pijacama. Neophodno je pooštriti inspekcijsku kontrolu, unaprediti znanje tužilaca i sudija koji će donositi adekvatne kazne za zločine prema prirodi, koje su sada uglavnom simbolične ili nikakve.
Primeri ugroženih vrsta su kod nas su orao krstaš, čija je populacija svedena na samo nekoliko parova, velika droplja koja je na samom rubu opstanka, ris čije je rasprostranjenje ograničeno na šumska područja na istoku zemlje i ne znamo tačno ni koliko ga imamo