UGROŽENO STOTINE VRSTA U SRBIJI

Trenutno je blizu osam odsto teritorije Srbije obuhvaćeno zaštićenim područjima. U to ulaze nacionalni parkovi, njih pet, parkovi prirode, predeli izuzetnih odlika, specijalni rezervati prirode, opšti rezervati, spomenici prirode i zaštićena staništa.

Najpoznatiji su svakako nacionalni parkovi Tara, Đerdap, Fruška gora, tu su i parkovi prirode Stara planina, Golija, specijalni rezervati Gornje Podunavlje, Uvac, Obedska bara i mnogi drugi. Sva zaštićena područja imaju svoje upravljače, organizacije koje brinu o njima. Neki upravljači to rade sa više, a neki sa manje uspeha. Neki od njih imaju razvijene kapacitete, a neki su svedeni na formalno ispunjavanje uloge upravljanja na papiru. Dakle, sistem upravljanja zaštićenim područjima postoji i zakonski je definisan. Ono što se događa u praksi govori nam da ne možemo biti potpuno boravka u prirodi, po ljudsko zdravlje. Boravak u prirodi neophodan je čoveku zbog obnavljanja njegove fizičke i mentalne energije. Zato su nam bitna zaštićena područja, njihovom zaštitom obezbeđujemo zdrav i kvalitetan život. I današnja pandemija nam je na prilično surov način prikazala koliko mi u stvari zavisimo od prirode i koliko nam znači oporavak u prirodi.

Priroda ne vraća brzo investicije i ne daje brz i lak profit bez posledica. Zbog toga često zanemarujemo značaj ekosistema i njihovih usluga, a sve te usluge imaju i svoju ekonomsku vrednost. U svetu se sve više pažnje posvećuje ekonomskoj valorizaciji

tih usluga kako bi zaštićenih područja na 12 odsto teritorije do 2020. godine. Međunarodne konvencije nas obavezuju i na veći procenat od 17 procenata. Trenutno smo na manje od osam odsto i to povećanje ide veoma sporo.

WWF je prethodnih godina aktivno radio na uspostavljanju turističkih paketa zasnovanih na posmatranju divljih životinja u Nacionalnom parku Tara, takozvani wildlife turizam, koji se može primeniti i u drugim zaštićenim područjima, s obzirom na to da je Srbija jedno od retkih evropskih staništa mrkog medveda, vuka, risa, beloglavog supa. To su atrakcije koje privlače i strane turiste, željnih očuvane prirode i jedinstvenog iskustva boravka kod lokalnih domaćina. Praksa u inostranstvu je da se deo novca od prodatih turističkih paketa usmerava ka zaštiti prirode. Sve ovo moguće je samo ako očuvamo naša prirodna bogatstva. Kod nas je često situacija da javnost nije upoznata na koji način se troši novac usmeren u zaštitu, te često postoji veliki otpor prilikom uvođenja bilo koje vrste ekološke takse, jer na terenu i dalje primećuju primere uništavanja prirode.

Nije tako lako doći ni do podataka i procena o stanju biljnih i životinjskih populacija. Ipak, sa sigurnoću možemo reći da se radi o stotinama vrsta koje su ugrožene. a možemo očekivati dalje negativne trendove. Primeri ugroženih vrsta su orao krstaš,

čija je populacija

Čak dve trećine ili 68 odsto svetske populacije sisara, ptica, vodozemaca, gmizavaca i riba nestalo je za manje od pola veka, a glavni razlog za to, pored prenamene zemljišta i trgovine divljim vrstama, su gubitak i degradacija staništa, uključujući i seću šuma, a sve zbog načina proizvodnje hrane.

Ovaj alarmantan podatak otkrio je najnoviji izveštaj o životu na planeti 2020. godine koji je objavila Svetska organizacija za prirodu - WWF. - Izveštaj o životu na planeti 2020. ističe kako ubrzano uništavanje prirode, kao posledica ljudskih aktivnosti, ima katastrofalne uticaje ne samo na populacije divljih vrsta, nego i na ljudsko zdravlje i sve druge aspekte naših života. Ne možemo da zanemarimo dokaze pred nama jer je ozbiljan pad populacija divljih vrsta upozoravajući znak koji ukazuje na kvar sistema - ističe Marko Lambertini, generalni direktor “WWF International”.

MILION VRSTA IZUMIRE

WWF upozorava da uništavanje ekosistema znači da će milion vrsta (500.000 životinjskih i biljnih i 500.000 insekata) izumreti u narednih 100 godina. Analizirana je 21.000 životinjskih vrsta širom sveta. Izveštaj za globalni gubitak divljači kao uzročnika označava i druge ljudske aktivnosti koje uništavaju važne ekosisteme. Slatkovodni ekosistemi su najugroženiji na Zemlji, s previše ribolova i struktura poput brana koje utiču na izvore hrane za mnoge životinje. Skoro svaka treća slatkovodna vrsta sada se suočava sa izumiranjem. Najugroženiji su nilski konji, rečni delfini, jesetre i dabrovi.

WWF ukazuje u izveštaju i da bismo mogli poboljšati budućnost planete promenom u poljoprivredi i načinu na koji proizvodimo hranu.

Kako navode, oko 33 odsto zemlje na planeti sada se

Direktiva o jednokratnoj plastici, koju je usvojila Evropska unija, predvi a zabranu jednokratne plastike poput pribora za jelo, slamčica

koristi za poljoprivredu koja može uništiti staništa divljih životinja i ekosisteme. Takođe, frapantan je podatak da se čak trećina proizvedene hrane nikada ne pojede. Istraživači navode i da otprilike osam procenata gasova staklene bašte u svetu uzrokuje otpad od hrane dok se razgrađuje.

VELIKE PROMENE

Goran Sekulić, koji je zadužen za javne politike programa WWF-A u Srbiji, ističe za “Blic” da podaci iz izveštaja ove organizacije pokazuju da čovečanstvo iscrpljuje prirodne resurse brže nego što oni mogu da se obnove.

- Da bi se trend uništavanja prirode preokrenuo, neophodne su velike promene u našim svakodnevnim navikama, ali promena ne može ići samo od pojedinca, već zahteva kolektivno delovanje na globalnom nivou vlada, međunarodnih organizacija i kompanija. Glavni uzroci uništavanja životne sredine, smanjenja divljih vrsta i njihovih staništa, jesu krčenje šuma, neodrživa poljoprivreda i ilegalna trgovina divljim vrstama, što doprinosi i izbijanju zoonoza - bolesti koje se prenose sa životinja na ljude, poput virusa Covid 19 objašnjava Sekulić.

Kako kaže, veliki doprinos smanjenju populacija divljih vrsta ima i način proizvodnje hrane, kao i prenamena zemljišta, šuma, prašuma, pašnjaka i drugih staništa u poljoprivredno zemljište.

- Moramo promeniti način proizvodnje, transporta, skladištenja i distribucije hrane, jer na globalnom nivou bacimo trećinu proizvedene hrane, dok otpad

od hrane ima značajan udeo u ukupnoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte. Samo u Srbiji godišnje se baci oko 250.000 tona hrane. Proizvodimo mnogo više nego što nam je potrebno, dok oni kojima je najpotrebnija ne dobijaju dovoljno - apostrofira Sekulić.

Naš sagovornik naglašava da nestankom jedne vrste neće se dogoditi ništa drastično u našim životima, ali je, kako tvrdi, problem što današnje procene ukazuju da je ugrožen opstanak oko milion biljnih i životinjskih vrsta.

- Samo u poslednjih 100 godina u svetu je nestalo više od 500 vrsta krupnih sisara, a za beskičmenjake ni ne znamo tačne brojeve. Svaka vrsta ima svoju ulogu u ekosistemu u kojem živi, njenim nestankom smanjuje se otpornost i mogućnost adaptacije tog ekosistema. Posledice su već vidljive, tako su na primer drastično smanjene populacije riba koje lovimo i koristimo za hranu, a prinosi u poljoprivredi se smanjuju zbog nestanka insekata polinatora. Nalazimo se u periodu šestog masovnog izumiranja vrsta, koji je posledica čovekovog delovanja. Situacija nije beznadežna, i dalje možemo očuvati glavninu biodiverziteta na planeti, ali moramo preduzeti konkretne i brze mere - zaključuje Sekulić.

PLASTIKA U VODI

Jedan od najvećih globalnih zagađivača životne sredine je plastika. Direktorka “Ekostar paka” Kristina Cvejanov podvlači za “Blic” da je pre samo tri godine objavljeno prvo globalno istraživanje koje je pokazalo da su čestice plastike prisutne u vodi koju pijemo.

- Od tada je problem zagađenja plastikom postao vruća tema širom sveta. U SAD je čak 92 odsto izvora pijaće vode kontaminirano plastikom, u Africi 81 procenata, a u Evropi 72 odsto. U Srbiji merenja nisu rađena, ali imajući u vidu da se otpadne vode bez tretmana puštaju direktno u reke podaci su nam najverovatnije slični onima u Indiji – 92 procenta. Svetska zdravstvena organizacija je objavila da “mikroplastika u pijaćoj vodi nije rizična po zdravlje”. Međutim tek su počela da se vrše naučna istraživanja o dejstvu, pa je veliko pitanje šta će godine pred nama pokazati i dokazati - upozorava Cvejanov. Izvršni direktor organizacije “Treš hiro” iz Beograda Dragana Katić podseća za “Blic”da je plastika donela revoluciju kada se pojavila pre svega zbog masovne proizvodnje i jeftine cene. - Jednokratna plastika se toliko masovno proizvodi da ne postoje kapaciteti da se ukloni njen štetan uticaj. Do sada se sve svelo na individualne akcije i recikliranje, ali to je mizerno u odnosu na produkciju. Dostupnost plastike prevazilazi mogućnosti da se ona reciklira. Kada se tome doda niska cena plastike, kao i njenog transporta onda je jasno zbog čega imamo, recimo, gomile plastike u okeanima - objašnjava Katić.

Kako kaže, razvijenije zemlje imaju bolju infrastrukturu za recikliranje plastike.

- Deluje da se bolje bore sa problemima, ali je nedavno objavljeno da ilegalno izvoze otpad u Aziju, prvenstveno Maleziju. Ogromne količine otpada nanosi i more. Na Tajlandu, „Traš Hiro“sprovodi svakodnevne akcije čišćenja jer voda svaki dan nanosi velike količine otpada na ostrva. Čiste plaže i ujutru i uveče, a u tu akciju uključuju čak i turiste i ljude na plažama - apostrofira Katić.

S druge strane, siromašnija društva upućenija su na štednju.

- Koriste materijale koji traju duže, proizvode koriste do kraja njihovog veka, a zatim ih prenamene za drugu svrhu i ponovo koriste. Razvijenija društva imaju bolju informisanost i višu svest, pa izbegavaju jednokratnu plastiku jer su svesni njenog štetnog uticaja na životnu sredinu. Njima je dostojanstveno biti odgovoran i uložiti dodatni napor i na primer, poneti svoj termos za kafu, pripremiti obrok kod kuće i tako izbeći naručivanje u jednokratnoj plastici, koristiti prirodnu kozmetiku bez otpada, prepravljati garderobu umesto kupovanja nove i slično. Jednokratnu plastiku najviše koristi srednji sloj društva, koji je sklon konzumerizmu, bahatom i instinktivnom zadovoljstvu bez ikakve ekološke svesti naglašava Katić.

SISTEM U KOJEM POTROŠAČ PLAĆA KAUCIJU PRI KUPOVINI NAPITAKA I KOJA MU SE VRAĆA KAD DONESE PRAZNU BOCU U TRGOVINU, U EVROPSKIM ZEMLJAMA BELEŽI PROCENTE RECIKLAŽE I PREKO 90 ODSTO

REKE IZVOR ŽIVOTA

Koliko vodeni tokovi pate pod ljudskom rukom najbolje se možda vidi na primeru reka. Nataša Milivojević iz „WWF Adria“upozorava da svega 37 odsto reka na svetu još slobodno teče.

- To znači da je samo mali broj reka gotovo neizmenjen ljudskim delovanjem i zadržava svoj prirodni tok. Mi smo nekontrolisanim razvojem industrije i poljoprivrede, razvojem infrastrukture i neplanskim iskorišćavanjem prirodnih resursa, uspeli da ugrozimo zdravlje naših reka koje će pod pritiskom klimatskih promena dodatno nastaviti sa propadanjem – naglašava Milivojević za „Blic“.

Kako kaže, preostale netaknute reke osiguravaju izvore hrane od kojih zavise mnogi ljudi.

- One pronose sediment koji je ključan za stabilizaciju obala, zdrave reke ublažavaju uticaj ekstremnih poplava i suša, sprečavaju gubitak obradivih površina i imovine, održavaju mikroklimatske uslove, prečišćavaju vodu i vazduh - apostrofira Milivojević.