ZAŠTO NE BISMO PILI JOGURT IZ STAKLENE FLAŠE?

Od kako su plastične kese počele da se naplaćuju u Srbiji, počelo je polako da se razmišlja i priča o očuvanju životne sredine, ali to nije donelo velike promene. Zaštita životne sredine i dalje se shvata vrlo površno. Umesto plastičnih kesa stigle su takozvane biorazgradive kese koje su, zapravo, brzo raspadive kese, pa se tako za kratko vreme mogu naći u vodi koju pijemo ili hrani koju životinje jedu. To svakako nije rešenje, kao što nisu rešenje ni papirne kese ako su namenjene za jednokratnu upotrebu. Nije rešenje ni to što nešto može da se reciklira, poenta je da ni ne napravimo otpad. U Srbiji se reciklira manje od devet odsto ukupnog otpada. Sve više se koriste papirne slamčice ili čaše, i predstavljaju se kao rešenje problema jer mogu da se recikliraju, ali ukoliko se pomešaju sa komunalnim otpadom, više ne mogu da se recikliraju, i to su samo nove, nepotrebne količine đubreta na deponiji. Da li nam stvarno treba slamčica? Recikliranje je tek treći ili četvrti korak na putu ka zaštiti životne sredine. Svakako je efikasnije smanjiti proizvodnju i korišćenje jednokratne plastike, tražiti rešenja za višekratnu upotrebu i prenamenu.

Pored plastičnih flaša, kutija i slamčica, najveći zagađivači kod nas su takozvane sunđeraste kutije u kojima stiže dostava hrane. Rešenje za ovaj problem bi bilo da nosimo obroke od kuće u trajnim posudama, da sokove, mlečne proizvode i ostale napitke kupujemo u staklenim, zamenskim flašama kao, recimo, pivo, da prilikom kupovine pića nosimo u prodavnice staklene flaše na zamenu i da za to dobijemo znatno povoljniju cenu nego kad kupujemo piće u plastičnoj, neekološkoj ambalaži. Dakle, da platimo svojevrsnu kauciju ako nemamo staklenu flašu sa sobom.

Svet prepoznaje sve više jednokratnu plastiku kao ekološki problem, ali zasad nema adekvatnog rešenja. Potrebno je da se svetske korporacije, masovni proizvođači plastike uključe suštinski u zaštitu životne sredine. Ne radi se o borbi protiv brendova, jer mi, njihovi potrošači, želimo da i dalje koristimo neke njihove proizvode, ali da pritom ne ugrožavamo životnu sredinu i budemo ekosvesni; želimo da ulože novac da nam ponude bolja rešenja, a ne novu reklamnu kampanju. Inicijative za oslobođenje planete od plastike ne treba shvatiti kao atak na kompanije, nego kao motivaciju da plasiraju svoj proizvod u ekološkim ambalažama. Zašto se, recimo, jogurt ne bi prodavao u staklenim flašama?

Deponija u Srbiji imamo mnogo, na hiljade i hiljade, što zvaničnih, što nezvaničnih. To je dokaz da mnogi i dalje nisu svesni zagađenja životne sredine, ali i da nema rešenja, odnosno da ne postoji infrastruktura, niti sistem povlastica i kazni. Sve je prepušteno samom pojedincu na ličnu odgovornost. To je dovelo do užasnog efekta. Sanitarnih deponija uopšte nema. Zbog toga se otpadne vode ulivaju u reke. S druge strane, organski otpad pomešan sa plastikom izaziva hemijske reakcije u kojima se otpuštaju gasovi, isparenja i smrad koji se neretko širi gradom. Ta isparenja mi udišemo. Posebno zabrinjava podatak da se osam od deset najvećih evropskih zagađivača vazduha nalaze u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Akcije čišćenja prirode započeli smo 2018. godine. U početku je bilo veoma čudno, niko to nije tako radio, ljudi su reagovali, neki su nas pitali zašto mi to radimo kad postoje komunalna preduzeća, drugi su se oduševljavali i odmah uključivali. Vremenom je postalo toliko popularno, da su čak i najveći zagađivači pravili akcije čišćenja. Akcije čišćenja su ono što je napravilo razliku između „aktivizma iz fotelje” i prave volje i inicijative da se nešto stvarno i uradi. Mislim da je ono što se učesnicima akcija jako dopada upravo taj osećaj da imaju moć da sami promene stvari oko sebe koje im se ne sviđaju, da očiste, na primer, svoj park i odmah uživaju u svom lepom okruženju.

PORED PLASTIČNIH FLAŠA, KUTIJA I SLAMČICA, NAJVEĆI ZAGAĐIVAČI KOD NAS SU TAKOZVANE SUNĐERASTE KUTIJE U KOJIMA STIŽE DOSTAVA HRANE