BILJANA SRBLJANOVIĆ

JUBILEJ

SVAKE GODINE U OVO VREME NERADO SE PRISEĆAM DANA OKO PETOG OKTOBRA 2000. GODINE. NE ZATO ŠTO SAM RAZOČARANA, NE ZATO ŠTO MISLIM DA JE TO IZNEVERENO OČEKIVANJE, PROMAŠAJ, NE ZBOG SUMANUTIH FLOSKULA O TOME KAKO SE 6. OKTOBAR NIJE DOGODIO, NE NI ZATO ŠTO SMATRAM DA BI MOGLO/TREBALO PONOVO ORGANIZOVATI ISTO (TO POGOTOVO NE!), NEGO IZ NEKOG STANJA UNUTRAŠNJE SRAMOTE, TRANSFERA NEPRIJATNOSTI JEDNAKO ZBOG ONIH KOJI NAD OVIM ISTORIJSKIM DANOM NARIČU KAO I ONIH KOJI GA SE ODRIČU...

...Svaki veliki, a u svojoj suštini revolucionarni događaj u našoj savremenoj istoriji odmah je osuđen na organizovani desant revizionista, na crne trojke istoričara, akademika, pesnika i drugih „mudrih“glava, koji čvrsto veruju u devetnaestovekovni odnos prema istoriji: onih koji smatraju da istorija nije zasnovana na faktima nego na mišljenjima, i da sve što se ne uklapa u njihov aposteriori narativ mora iz istorije da leti, taj Hegelijanski princip - ako se činjenice ne uklapaju u moju predstavu sveta, tim gore po činjenice, posebno se ostrvljuje na najsvetlije i to veoma retke trenutke koji su nam prelomno oblikovali živote. Ali istorija nije sve. Postoji nešto dublje, nešto trajnije, neka poetska istina koja ne može biti uklopljena u nauku o prošlim događajima, posebno ne na način kako se to radi kod nas.

U novije vreme je to i sudbina 29. novembra i Drugog zasedanja Avnoja, kog se stidimo i krijemo ga, izbacujemo iz naše istorije i kolektivnog sećanja kao sramotu, a da ne postoji niti jedan razlog da se tim događajem ne ponosimo. Pa zatim 8. mart, dan koji obeležava krvavu borbu žena da danas i ja, evo, imam pravo da pišem ovde neko svoje mišljenje, dan koji je simbol borbe koju je patrihajarhat i u decenijama takozvanog socijalizma pokušavao da unizi, da prisvoji, da pretvori u alibi za muževe da na proslavama u preduzećima, postanu pijane svinje sa karanfilom na poklon za ženu umesto samo pijane ili samo svinje, al‘ bez cveta kao nekog običnog dana. Zatim svakako najveća žrtva revizionizma od svih svetlih istorijskih datuma je i 27. mart, taj veliki dan, kamen temeljac antifašističke tradicije našeg naroda.

Tako dolazimo i do 5. oktobra, dana prve prave demokratske revolucije, one o koju se ogrebao svako, pa je svako i zapišao, kako je kad bilo oportuno i zato mi posebno teško pada kad to doba godine dođe, kad svi nešto misle i kazuju o tom događaju, a ja ne znam šta bih - da ćutim - ne mogu, da pričam nemam kome.

Peti oktobar je najveći dan, najsvetlija tekovina mog punoletnog, svesnog života (nema razloga za dreku, ne mislim na svoj privatni, intimni život, mada i to). Bila sam na ulici, nisam ulazila u Skupštinu, nisam iznosila stolice, ali nemam protiv što su se fotelje razvlačile sve do Vuka. Te iznešene fotelje su bile simbol dotadašnje vlasti i sreća je što nije bilo više štete, nije da ne bi bila opravdana.

Niko, a posebno ne oni koji ne samo da nisu učestvovali u ovoj revoluciji nego su bili na suprotnoj strani, sakriveni po rupama svojih funkcionerskih stanova, kao onomad regent Petar, između tabaka keša i zlata koji im nisu pripadali, čekali da vide da li da beže ili da se uzdaju u poslovičnu srpsku kratku pamet, zahvaljujući kojoj će sve vrlo brzo biti zaboravljeno, pa i njini gresi, čekajući trenutak da ponovo izmile i da se vaspostave u novom sistemu i novoj vlasti, jer samo to u životu i umeju da rade.

Bilo je mnogo grešaka, mnogo pogrešnih ljudi je isplivalo, mnogo rovarenja iznutra. Ali to ne menja na stvari: 5. oktobar je severna zvezda svakog budućeg demokratskog procesa, ne zbog sile, ne zbog paljevine, ne zbog bagera i pokradenih beržera, već zato što u sebi nosi neprikosnovenu istinu kojoj još nismo dorasli. Verner Hercog je, pre više od decenije, govoreći o svojim „neistinitim“dokumentarnim filmovima rekao nešto sveto: svi ljudi često mešaju dve potpuno različite stvari - činjenice i istinu. Činjenice (istorijske, političke, faktičke) uvek stoje samo na površini i samo su iluzija istine, jer istina je negde skrivena mnogo dublje i ne mora uopšte imati veze sa tim činjenicama. Ona se pronalazi kada pročitaš veliku poeziju, kad se setiš velikog trenutka i svoje tačne i istinite emocije, kada ne moraš da analiziraš, već prosto znaš, kada samo jednostavno progledaš u ekstazi otvorene stranice te dublje istine.

peti oktobar je severna zvezda svakog budućeg demokratskog procesa, ne zbog sile, već zato što u sebi nosi neprikosovenu istinu kojoj još nismo dorasli

Činjenice možda potvrđuju da je 5. oktobar propao, ali dublja istina nam govori da nije. Ta istina je važnija od svake činovničke analize, naknadne pameti, ideološkog revizionizma i prostačkog koristoljublja, svake na selektivnim faktima zasnovane istorije. Ništa što naknadno napišemo ili dokažemo, neće promeniti tu suštinu i ponos nas koji smo joj, makar malo, doprineli.

Peti oktobar je dan koji se dogodio baš onda kada se dogodio, i to baš zato da se nikada više ne bi dogodio. Ideja 5. oktobra nikada nije bio 6. oktobar, kao neka vrsta revolucionarnog oduška revolucionarne pravde, tokom kojeg bi svako naplatio i stvarne i nepostojeće dugove desetogodišnje agonije ratova, sankcija, bombi i gladi.

Ideja 5. oktobra, tokom kojeg su mnogi prvi i jedini put u svom životu bili ljudi, jeste bila, pre svega, ona odgovornost, za sebe, za društvo, bez koje sloboda ne može i ne treba da postoji.

I svako pozivanje danas na ponavljanje

5. oktobra ili maštanje o osvetničkom 6. oktobru jeste negiranje onoga što smo tog dana hteli da uradimo.

I nije slika upaljene Skupštine osnovna tekovina tog dana, nego upravo suprotno, osnovna tekovina su sve one glave policajaca, političara koje smo tada sačuvali na njihovim ramenima. I lično sam branio,

5. oktobra, preplašeni kordon policajaca, baš zbog toga. Taj dan ništa nije trebalo da sruši. Trebalo je da gradi. Onu Srbiju u kojoj će prestati svaki revanšizam, svaka sumanuta podela i besmisleno međusobno hvatanje za vratove.

Ideja 5. oktobra nije bio romantičarski nacionalizam Đure Jakšića koji je trebalo “da unucima spremi busiju”, nego, upravo suprotno - taj dan je bio zamišljen kao odmicanje od Simovićevog pakla, od kojeg se ne može uteći “dokle je strelac streljan, dokle je koljač zaklan”.

Peti oktobar je zamišljen kao početak civilizovanog života u Srbiji, onog u kojem je sama reč “civilizacija” definisana kao potreba za sužuvotom. Iz te potrebe za suživotom, želje da stvarno živimo jedni s drugima, onda potiče i sve ostalo. Tek posle nje moguće je međusobno poštovanje, međusobno razumevanje i, ponavljam, odgovornost, svakog od nas i za sebe, za svoj život, i za sve oko nas, njihov život. Zato danas nije više pitanje da li nam je ponovo potreban 5. oktobar ili neki njegov krvavi nastavak. Pitanje je da li hoćemo civilizaciju ili varvarstvo bez ikakvog reda.

Da li hoćemo pakao ili normalan život, u normalnoj zemlji. A za njega nam nisu potrebni ni 5. ni 6. oktobar.

Za njega nam je potrebno da ponovo budemo ljudi. I da druge na isti način doživljavamo. Kao ljude čiji životi su vredni isto koliko i naš. Zato sam 5. oktobra 2000. godine i stao ispred onih policajaca. Da nam se nikada više to ne bi ponovo dogodilo. I da bismo ostali ljudi. Uprkos svemu.