ŽARKO KORAĆ

Đinđićeva vlada jedina je reformska vlada u poslednjih 20 godina

Ponosan sam na petooktobarske promene i moj doprinos pobedi DOS-A na izborima 2000. godine. Srbija je 5. oktobra dobila šansu da ponovo živi, kaže u intervjuu za “Blic” Žarko Korać, jedan od lidera tadašnje Demokratske opozicije Srbije.

On navodi da je deset godina pre toga bio u stvarnoj opoziciji Miloševićevoj politici i podneo cenu za to smatrajući tu politiku najgorom u modernoj istoriji Srbije. - Ona je proizvela samo smrt, razaranje i zločine takvih razmera da veći deo našeg društva, nažalost, ni danas ne može da se ozbiljnije suoči sa time. Ja inače ne spadam u ljude koji kukaju nad takozvanom neizbežnom sudbinom, već smatram da je čovekova moralna dužnost da pokuša da se bori da svet bude bolje mesto za život i da pokuša koliko može da se spreči zločin. Svako od nas je užasnih devedesetih godina mogao da vidi od čega je sastavljen, kakav je kao čovek.

Bili smo sasvim svesni opasnosti opozicionog delovanja u ratu i nakon njega. Bilo je zaista mnogo pretnji i neke su bile zaista ozbiljne

Ko su ljudi koji su poneli najveći teret promena?

- U samom početku devedesetih najveću cenu su platili ljudi koji su se suprotstavljali ratu. Ne samo retke političke stranke sa tim programom već i novinari, javne ličnosti, svi koji su gubili posao ili ga dobrovoljno napuštali, ne želeći da budu u službi nacionalističkog ludila. Nisu se pravili da ne vide rat koji se sprema ili nasilje nad pripadnicima manjina, kao na primer Šešeljevo u Hrtkovcima. Nažalost, nije ih bilo previše. Milošević je imao ogromnu podršku u društvu i bilo je lako satanizovati svakoga ko mu se suprotstavljao.

Šta je u tom periodu bila vaša uloga?

- Uvek sam zastupao zaista manjinsku antiratnu i nenacionalističku politiku koja je bila mnogo više podržana u regionu i Evropi nego što se obično misli. Paradoksalno, ona je pomogla da se bar malo razbije slika koju je uporno stvarala Miloševićeva propaganda da u Srbiji svi isto misle - čuvena sabornost sa vođom koji nas spasava od zlog svetskog poretka, šta god to bilo. Ali u prostorijama stranke čiji sam bio predsednik stvoren je Savez demokratskih partija, koji su činili: LSV Nenada Čanka, SVM Jožefa Kase, Reformista Vojvodine Mileta Isakova, Sandžačke Demokratske partije Rasima Ljajića i Koalicije Šumadija Coleta Kovačevića. Prvi miting bio je organizovan u Novom Sadu. Nismo bili sigurni koliko ljudi će doći, a došlo je možda deset hiljada ljudi koji su ispunili Miletićev trg. Ne zaboravite, to je bilo posle rata sa NATO paktom za koji je režim tvrdio da smo ga dobili i tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković predložio Miloševića za orden Narodnog heroja. Bilo je očigledno da se ljudi više nisu plašili i da im je dosta laži i politike SPS. Nastavili smo sa mi

tinzima i na miting u Kikindi došao je Savez za promene, druga grupacija opozicionih partija (SPO, Građanski savez i DS). To je bio ključni trenutak, osnova stvaranja DOS-,A kome su se priključile kasnije i neke druge partije.

Ako pogledamo ono što se dešavalo na ulicama, zatim kako su prolazili politički protivnici bračnog para Milošević, jeste li se plašili? Kakva je atmosfera vladala među nosiocima, ključnim ljudima promena?

- Bili smo sasvim svesni opasnosti opozicionog delovanja u ratu i nakon njega. Bilo je zaista mnogo pretnji i neke su bile zaista ozbiljne. Ne zaboravite, rat je u početku bio stotinak kilometara od Beograda, Srbija je bila puna naoružanih ljudi koji su često provodli vikend na ratištu i vraćali se kući, takozvani vikend ratnici. Njihove stalne pretnje da smo izdajnici podržane od medija mogle su biti uvod u naša ubistva. Samo mali primer: bio sam opozicioni poslanik devedesetih godina i po završetku skupštinske sednice izlazite iz zgrade Skupštine, a neki poslanici SRS i SPS uzimaju svoje pištolje sa portirnice. Dolazili su naoružani na sednice Skupštine! Krajem devedesetih godina, svestan da slabi i da će odgovarati za zločine i užasnu pljačku, Miloševićev režim je počeo da ubija svoje političke protivnike. Ćuruvija, Ivan Stambolić, više atentata na Vuka Draškovića...

Pritom je za ta ubistva koristio delove državne bezbednosti, što je posebno opasno jer se državni zločin posebno teško dokazuje. To više nije bila politička priča, već borba za opstanak. Primera radi, DOS je iznajmio prostorije u jednoj starijoj zgradi u Skadarliji. Tadašnja državna bezbednost nas je sve vreme snimala kamerom iz stana preko puta, bukvalno sve do petog oktobra. Snimala telefonske razgovore, pratila nas i konačno sastavila spisak za naše hapšenje sve sa adresama gde živimo uoči petog oktobra. Snagu nam je davala da istrajemo sve izraženija podrška građana. Da toga nije bilo, režim bi nas sigurno pohapsio ili bar neke ubio. Bračni par Milošević se kao u nekoj Šekspirovoj tragediji spremao da u krvi brani svoju vlast.

Šta je ključno bilo te 2000. godine da bi došlo do promena?

- Promene su bile sve izvesnije jer su građani Srbije postali umorni od bede, sirove propagande režima, nestašice svega potrebnog za život, ali i izgubljenog rata sa NATO paktom koji je proglašen za veličanstvenu pobedu. Cinizam režima se može videti i po tome što nikada nije objavio zvanične podatke o žrtvama tog rata. Prosto ga te žrtve nisu interesovale. Pored toga, većini građana Srbije postalo je jasno da politika režima nema budućnosti i da je tadašnja SR Jugoslavija najbednija i najizolovanija zemlja Evrope. Opozicija je nudila povratak u normalni život koji su mnogi već zaboravili kako izgleda.

Često možemo čuti da je 5. oktobar izneveren i da je izostao 6. oktobar. Šta vi mislite o tome?

- Svakako je nova vlast morala da uradi i mnoge stvari koje su izostale. Ali, po meni ta prva Đinđićeva vlada je bila jedina stvarno reformska vlada poslednjih dvadeset godina koja je žurila sa reformom užasno zapuštene i propale države. Kada su nas stranci pitali kako da nam pomognu, pored ostalog, tražili smo isporuke struje! Danas su skoro svi zaboravili da nismo proizvodili dovoljno struje za svoje potrebe. Dignuta je prosečna plata više od pet puta, vratili smo Jugoslaviju/ Srbiju u međunarodne institucije, počeli da vraćamo staru deviznu štednju, da vraćamo državne dugove, pripremamo i donosimo mnogo zakona radi evropskih integracija, započnemo privatizaciju uglavnom već uništene privrede... Mediji su bili slobodni i vladala je demokratska atmosfera u društvu iako su mnogi mediji i ljudi bivšeg režima vodili stalnu kampanju protiv te vlade. Taj period je završen ubistvom Zorana Đinđića, on je i ubijen da bi Srbija ostala nedemokratska zemlja, sigurna kuća

Bio sam opozicioni poslanik devedesetih godina i po završetku skupštinske sednice izlazite iz zgrade Skupštine, a neki poslanici SRS i SPS uzimaju svoje pištolje sa portirnice

Zoran Đinđić je i ubijen da bi Srbija ostala nedemokratska zemlja, sigurna kuća za ratne zločince i lopove

za ratne zločince i lopove. Srbiju danas vode dva čoveka koji bi da je sproveden zakon o lustraciji verovatno bili lustrirani, mislim na Dačića i Vučića. Tomislav Nikolić, jedan od sigurnih kandidata za lustraciju, bio je čak predsednik Srbije. Ti ljudi su birani na te funkcije od većine građana Srbije. I bez lustracije građani znaju šta je ko radio devedesetih godina i kasnije. Biće da je veći problem neprihvatanje odgovornosti onih koji su podržavali Miloševićevu politiku, koga danas skoro niko i ne pominje, kao da nije postojao.

Gde smo danas, 20 godina kasnije?

- Danas je Srbija u paradoksalnoj situaciji - proklamovani cilj su evropske integracije, ali mnoge stvari u političkom životu liče na devedesete godine. Kontrola medija, satanizacija svakog kritičkog mišljenja, korupcija vrha vlasti, veliki broj polupismenih ljudi na važnim državnim funkcijama i nešto što opasno liči na kult ličnosti lidera najjače političke stranke. Srbija se jako teško menja, ona neprekidno odbija da napravi bilans politike devedesetih, da je stvarno odbaci i izabere sasvim drugi put razvoja. Meni današnja politika liči na stav: ostaćemo isti i istih političkih ciljeva, ali bez rata i uz podršku sveta, što je na duži rok nemoguće. Uskoro će to biti mnogo jasnije.

Ako uporedite DOS sa Udruženom opozicijom Srbije, ima li sličnosti?

- Drugačiji su uslovi u kojima danas deluje opozicija u Srbiji. Pre svega mislim da im životi nisu ugroženi kao nama. Ali oni imaju ogromne probleme. Prvo, nemaju stvarnu podršku demokratskih partija i država Evrope. Više samo simboličku. Nas su pomagali na razne načine. Druga je priča zašto se prave danas da ne vide užasne uslove za politički život u Srbiji. Drugo, opozicija je do te mere svakodnevno satanizovana da ljudi izbegavaju da uopšte budu u opoziciji. Teško je izdržati te svakodnevne napade bez prilike da se na njih odgovori. Treće, opozicija pravi svakodnevnu grešku nadmećući se sa SNS u nacionalističkoj retorici. Izgleda da ona jedina veruje da svet vidi SNS kao uzornu demokratsku partiju, umesto da u tome vidi sasvim ciničnu i pragmatičku kalkulaciju da jedno Vučić može da isporuči neko rešenje kosovskog problema. Optužbe da Vučić izdaje Kosovo neće im pomoći u demokratskom svetu. Dodao bih još nešto, sadašnja opozicija mora da mnogo više putuje po Srbiji i razgovara sa ljudima. Đinđić je osmislio kampanju “Srbija na dobrom putu” i putovao. Mi smo se kroz ratove, inflaciju i neprekidno strahovanje za živote, deset godina borili da pobedimo na izborima SPS i Miloševića. Sreća pomaže hrabre, davno je rečeno. Samo upornost i doslednost pomažu u politici, ništa drugo.

Aje l’ može neko lakše pitanje od ovog o 5. oktobru? Bio sam svedok mnogih događaja, bile su to stvari koje bi valjalo pribeležiti za istoriju... U ovom trenutku tri stvari mi na pamet padaju refleksno: kao udarac u koleno. Posle 20 godina od dana kada se očekivalo da će Srbija preko noći iz teške zime preći u dugo toplo leto, dogodile su se tri krucijalne stvari.

Prvo, svi smo stariji za čitave dve decenije a među nama više nema mnogih od onih koji su se borili i očekivali bolje dane. A danas malo ko, ili možda niko, o boljim danima više i ne misli.

Drugo, rođene su i stasale generacije kojima je 5. oktobar 2000. godine poznat kao slanje na Mesec. Neko veruje, neko ne veruje. To im dođe kao deo mitske priče, deo istorije...

A treće je nešto za šta bi se moglo reći da je najgore, ali neću reći tu reč “najgore” jer se uvek, a naročito kad je kažeš, lako može ispostaviti i gore. Dakle, treće, podeljeni smo danas na dve nepomirljive Srbije koje nastavljaju tradicije srpskih podela od dinastičkih iz 19. i 20. veka, preko obračuna partizana i četnika, i na kraju, kao što je red, podele na patriote i izdajnike. Od 5. oktobra pa do danas, dakle dvadeset godina kasnije mrzimo se gurmanski. I žestoko obolevamo od mržnje koja nas ubija više nego što korona može i da zamisli.