Najveći propust je što nije izvršena lustracija

Peti oktobar je simbol višegodišnje borbe ili decenijske borbe protiv režima Slobodana Miloševića. To je bila pobuna koja je odbranila rezultate izbora 24. septembra. To je suštinsko. Sistem mu se urušio kao kula od karata tog trenutka jer su se stekle istorijske okolnosti. Kada danas pogledamo, jasno je da on nije mogao ostati na vlasti, jer je bio velik pritisak tada vrlo popularne opozicije kombinovan sa saradnicima Slobodana Miloševića koji su shvatili da će potonuti s njim ili preći na drugu stranu. Uz to, Milošević više nije bio popularan ni na istoku ni na zapadu... Njegov pad bio je neminovan. Dobro je što se prošlo skoro bez ljudskih žrtava. Nije pala krv, do čega je moglo doći da je poslušana njegova naredba da se bombarduje Beograđanka. To je bio veliki dan jer je prekinuta diktatura koja je obeležila ‘90. - politička ubistva, atentati, progoni, ratovi, masovne grobnice. Sve je to prekinuto i zato se Peti oktobar mora slaviti kao dan pobede nad nacional-socijalističkim režimom Slobodana Miloševića.

Kada govorimo o dometima, zemlja je vrlo brzo posle toga počela da se vraća u društvo priznatih i uvaženih zemalja. Problem je što se nije istrajalo, a za to je bio i subjektivnih i objektivnih razloga. Najvažniji je taj što nije bilo lustracije. Bio sam uz moje prijatelje Branisava Coleta Kovačevića i Vladana Batića najoštriji zagovornik toga da se zabrane SRS, SPS, SSJ i Jugoslovenska levica, da se rukovodstva procesuiraju, službe raspuste - RDS i VBS, i da se sledećeg jutra formiraju nove od članova koji nisu imali učešće u događajima ‘90. Međutim, naišli smo na nerazumevanje i preglasani smo. Tako smo došli i do atentata na Zorana Đinđića, koji je posledica odsustva lustracije.

Danas, 20 godina kasnije, nisam siguran da li je ona mogla da bude sprovedena za dve nedelje. Mislim da je moralo odmah, ali nije bilo snage. Krenule su razne bolećivosti, razmišljanje ko koliko može da bude koristan...

Glavna stvar je raskid sa Srbijom kao hegemonističkom silom na Balkanu, odustajanje od koncepta Velike Srbje, od Garašaninovog Načertanija, Memoranduma SANU... Umesto da se od toga odustane, do sada bismo imali ogromne rezultate, radilo se na relativizaciji da se pretvori sve u personalnu, a ne suštinsku promenu vlasti. Ništa se nije uradilo u domenu informisanja, kao ni u domenu suočavanja sa istorijom. To se najbolje vidi po jednom skupštinskom dokumentu, deklaraciji o genocidu u Srebrenici u kojoj se ne pominje genocid, što je strašno.

Posledice odsustva 6. oktobra su i, mogu da kažem, da kao i uvek u istoriji Srbija nije propustila šansu da propusti šansu.