ŠETNJA BEOGRADOM NA VODI
VIKEND U VIKTOR HARBORU
Predsednik Aleksandar Vučić poručio je juče da Srbija nema bolji put od evropskog, iako se, kaže, naša zemlja suočava sa dvostrukim aršinima kada je reč o uslovima.
Nacionalni konvent o Evropskoj uniji organizovao je juče sastanak kojem je prisustvovao i Vučić i čiji je cilj da se ponovo pokrene dijalog o rešavanju pitanja Kosova, kao i teme spoljne politike Srbije.
- Moje je da ozbiljno i racionalno vodim politiku i sagledam kako stvari u svetu stoje, a ne da vam kukam o dvostrukim aršinima i licemerju mnogih. Svi govore o dijalogu, a kada im kažete u lice ono što mislite, onda vam to stavljaju kao negativnu opasku u izveštajima, pošto nemate pravo da mislite drugačije - rekao je Vučić.
Vučić je juče ujutru nenajavljeno obišao radove u „Beogradu na vodi“. „Jutarnji, nezvanični obilazak radova i razgovor s vrednim radnicima u ‘Beogradu na vodi‘“, piše na Instagram nalogu buducnostsrbijeav.
Istakao je da, bez obzira na dvostruke aršine, Srbija nema bolji put od evropskog i da mora da nastavi taj put, ali istovremeno čuvajući svoje tradicionalne saveznike i prijatelje, kakvi su Rusija i Kina, i popravljajući odnose
sa SAD. Sastanak u Palati Srbija je deo strateškog dijaloga koji ima za cilj da omogući debatu predstavnika civilnog društva sa najvišim zvaničnicima Srbije o ključnim aspektima pristupanja Srbije EU.
n
VELIKA JE AUSTRALIJA, BAŠ VELIKA. VOZIŠ SE CEO DAN DA BI PREŠAO TEK NEKOLIKO MILIMETARA NA MAPI
RESTRIKCIJE NA PUTOVANJA I PRELASKE GRANICA NATERALE SU AUSTRALIJANCE DA VIŠE PAŽNJE POKLONE TURISTIČKIM ODREDIŠTIMA U SVOJOJ OKOLINI...
...Porodici je bio potreban holidej! Ubacili smo dečurliju i najnužnije stvari u kola i zaputili se u dvodnevnu turu po donjim obalama ove naše lepe Južne Australije. Do centra Adelejda nam uzme pola sata, onda još toliko do Mariona i početka ekspres magistrale. Sa nje se skinemo na sporiji put kroz vinograde Meklaren Vejla. Taj pravac najvećim delom ide u tri trake, koje se stalno spajaju i razdvajaju, dajući vozilima iz oba smera jednaku šansu za preticanje. Znakovi nas malo-malo upozoravaju na opasnost od kengura i koala na drumu. Kod samog Viktor Harbora put se još više penje, spušta i krivuda, pa mora da se vozi pažljivo. U retrovizoru gledam kako se iza nas gomilaju nestrpljivi lokalci. Oni meni „tu-tu“, ja njima srednji prst, i tako se sporazumemo.
Na vrhu poslednjeg uspona ukazalo se more. Otvoreni okean, tačnije. Tri i po hiljade kilometara pravo ka jugu i stižete do Antarktika. Pa, kažem ja, velegrađanin, da vidimo šta ovi ovde imaju. Ispostavilo se da imaju sve. Kod kružnog toka stoji veliki zeleni „Banings“, robna kuća za građevinski materijal. Pošta, pumpa, bioskop, Mekdonalds, KFC... sasvim dobro za mesto od četiri hiljade duša. Parkiramo se ispred supermarketa i krećemo niz čaršiju gde su im pabovi, restorani i radnjice sa suvenirima. Tu se šeta i jede, sve porodice poput naše. Nedaleko odatle - gradski park i u njemu ringišpili. Šta prezalogajiti? Helen je htela prženu ribu, a deca pite sa mesom iz pekare.
Može. Spremni za pokret?
Glavna atrakcija Viktor Harbora je tzv. Granitno ostrvo. Do njega vodi drveni most na stubovima star 150 godina, sa pešačkom stazom i šinama preko kojih prelazi vagon za turiste. U prospektu čitam da je neobično ostrvo nastalo pre 480 miliona godina: tečni granit je pod ogromnim pritiskom istisnut iz dubina zemljine kore, a to je sa sobom na površinu podiglo i oblo stenje sa morskog dna. Obronci ostrva se uglavnom sastoje od tih okruglih stena, na jednoj strani pokrivenih lišajima, što im daje blago narandžastu boju. Ostrvo nema stalnih stanovnika, a jedina zgrada je kafe, otvoren tri dana nedeljno i kad vremenske prilike dozvole. Posetiocima su na raspolaganju šljunkovite staze za šetnju, klupe i uređeni vidici. Trebalo nam je malo više od sata da sve obiđemo. Usput smo sretali debele, crnkaste guštere (Tiliqua rugosa) sa kratkim i zatupastim repom nalik na šišarku. Niti prete, niti očekuju pretnju, samo se lenjo zavuku u travu pored staze kad čuju da neko nailazi. Kolonija pingvina takođe obitava na Granitnom ostrvu, a ako vam se posreći, možete u moru spaziti i ponekog kita.
Vratili smo se do grada i odvezli do motela. Na recepciji nas dočekuje Dženi, mlada Kineskinja sa bebom. Daje nam ključ, peškire i šifru za Wi-fi. Kad smo se malo raskomotili i odmorili, izašli smo ponovo do glavne ulice. Očekivao sam da oko pabova vidim gužvu i veselu mladež, ali sad jedva da je bilo nekoliko prolaznika. Nešto ljudi se zabilo po restoranima, koji su se ionako zatvarali pre devet. U špicu leta je to sasvim drugačije, objašnjava nam konobar u „Primu“, gde smo seli da večeramo. Iz Adelejda stigne više izletnika i kampera nego što Viktor Harbor ima stanovnika. Prosečna temperatura je zbog blizine okeana niža za desetak stepeni pa narod dolazi ovde da nađe spas od vrućine.
Ujutro požurujem decu da se spakujemo i odjavimo kako Dženi ne bi morala da nas izbacuje. Kažem im da malo srede krevete jer se u nepospremljenoj hotelskoj sobi uvek nešto zaboravi. Kratka vožnja duž obale i stižemo u Port Eliot, odakle puca pogled na litice i penušavo more kao u „Doktor Martinu“. Obilazimo oko vetrovitog rta i osmatramo suprotnu stranu, gde se peskovita plaža razvlači kilometrima u daljinu. Na njoj - svega tri surfera i desetak šetača. Posle kafe nastavljamo do Gulve (Goolwa), što na jednom od aboridžinskih jezika znači „lakat“. Naziv mesta ima neke veze sa oblikom obale. Reka Mari se ovde uliva u okean pa je voda oko pristaništa primetno mutna. Gulva je sama po sebi znatno veće mesto - ima muzej, biblioteku i bar tri galerije, što smo sve na brzinu obišli. Gde dalje? Iz Gulve se pruža dug betonski most ka Hajndmarš Ajlendu, velikom rečnom ostrvu i još jednoj turističkoj destinaciji. Hoćemo li i tamo? Bilo bi previše. Dve stvari su mi se vrtele po glavi dok smo se vraćali. Prvo, velika je Australija, baš velika. Voziš se ceo dan da bi prešao tek nekoliko milimetara na mapi. Drugo, ljudi normalno žive i po malim mestima, nisu im potrebni milionski gradovi. Skoro da bih mogao i sebe tu da zamislim. Ah, ko zna.