Ima li priče o Čuburi i Krstu a da se ne priča o kafanama...
Stare čuburske kafane obeležile su jedno vreme, jednu epohu Beograda, i divno je što je moj prijatelj Lale Vujadinović taj deo i naše mladosti zauvek sačuvao od zaborava u svojoj knjizi “Čuburci - Krstaši” („Službeni glasnik“), kaže Ivan Kosanić (82), beogradski advokat u penziji.
Sa ovim starim Čuburcem i autorom knjige, takođe beogradskim advokatom u penziji, Radoslavom - Laletom Vujadinovićem, o čuburskim kafanama i periodu njihove mladosti razgovarali smo prošle nedelje u prijatnoj atmosferi bašte danas “Bistroa Trandafilović”, a nekada čuvene kafane „Trandafilović“, i u senci još čuvenijeg platana koji je davno doživeo stotu.
- Mi smo u kafani, slobodno mogu da kažem, odrastali i tu se vaspitavali. I cele generacije, koje su sve prošle kroz čuburske kafane, ostavile su značajan trag iza sebe u raznim oblastima života, u umetnosti, sportu, advokaturi, ekonomiji... Sve te generacije krasila je jedna odlika: poštenje. Ali to je bilo neko drugo vreme, potpuno različito od današnjeg, sa drugačijim vrednostima. Kao i kafane, koje su tada, svaka od njih imale svoju dušu. Mnoge su nestale, a od ovih što su ostale, rekao bih da je ostalo samo ime, ali ništa od duha onog vremena koje pamtim iz mladosti - kaže Ivan Kosanić.
On se seća da je u neku od čuburskih kafana kročio još kao gimnazijalac. Ne seća se, kaže, više koja je to kafana bila, da li “Juhor” na Crvenom krstu ili “Novi Beograd” baš na Čuburi, u kome je glavno hit piće toga doba bio konjak sa zašećerenim limunom zadenutim za ivicu čaše, i u kojoj je na ulazu radio čuveni Mazalo...
- Kako je vreme prolazilo i mi odrastali tako smo i više kafanskog prostora osvajali, da tako kažem. Pa su kasnije veoma popularne bile večeri u “Taš-baru” gde je pevala čuvena Dara Ružić - seća se advokat Kosanić.
Ali, kaže on, da ne pomisli neko da je njegova generacija bila zainteresovana samo za kafanski život, imali su oni i drugih strasti.
- Svi smo voleli sport, fudbal pre svega. I igrali smo mali fudbal svaki dan. A Sportsko društvo Radnički bilo je mesto gde smo išli na rvanje ili boks. I celo društvo je tamo išlo, među njima i moj školski drug Slobodan - Piva Ivković, kasnije poznati košarkaški trener i rođeni brat jednog od naših najvećih trenera Dušana - Dude Ivkovića. Takođe, kao i Ivkovići, i ja sam voleo i imao
Uvek je u čuburskim kafanama bilo dobre priče, od sećanja iz mladosti do aktuelnih događaja, ali i poslova
golubove a golubarstvo je bilo tada vrlo popularno - priča Kosanić.
Bilo je to vreme, kaže on, kada se živelo bezbrižno, veselo, svakodnevno druženje bilo je deo tog života pa i u kafani.
- Ipak, bilo je i povremenih sukoba. Najčešće su znali ti mangupi iz Sarajevske da se pojave, da nas napadnu, ali smo se branili i uvek bismo se odbranili. Uostalom, svi smo bili sportisti, poznavali boks, rvanje... Kasnije, opet na čuvenim igrankama u Studentskom domu ”Lola” u jednom trenutku pojavljuju se momci koji su u Beograd stigli iz Danilovgrada. Posle će oni završiti u Evropi u raznim mutnim poslovima. I oni su bili skloni tučama, ali smo se i od njih odbranili - seća se Ivan Kosanić.
On napominje kao jedinstvenu odliku generacije kojoj je pripadao da su svi ti mladi ljudi, na kraju, izrasli u uspešne advokate, sportiste, biznismene, umetnike...
- Bezmalo svi su završili fakultete i ostali bliski, zajedno dugi niz godina. To zajedništvo je godinama podupirano upravo u kafanama u kojima smo se družili - kaže Ivan.
Sa Kosanićem se potpuno slaže i njegov nešto mlađi kolega, takođe advokat u penziji, Konstantin Bošković (68).
- Ne znam da li u Evropi postoji manji gradski kvart koji je iznedrio toliko uspešnih ljudi. A uglavnom su poticali iz porodica zanatlija, ili građanskih, oni su sami sebe stvarali i ono što je najznačajnije, pomagali jedni drugima. Uvek su bili spremni, šta god treba da se uradi za zajedničku stvar. Ako treba da se biju, oni se skupe i biju se, ili ako treba da rade, oni se skupe i rade zajedno - kaže Bošković.
On je, kaže, od osamdesetih godina u čuburskim kafanama, kada je i upoznao Laleta Vujadinovića i njegovo društvo.
- Fascinantno je koliko mnogo ljudi Lale poznaje! Kalenić, Trandafilović, Potkovica, Večiti mladoženja, to su naše kafane. Uvek je tu bilo dobre priče, od sećanja iz mladosti preko aktuelnih događaja, a bogami i poslova. Lale voli da kaže da je posao prvo skuvan u kafani. A radio je sa ozbiljnim biznismenima, znao je i one od ranije i ove novije. I mnogima je pomogao kada im je bilo najpotrebnije, na početku - kaže Bošković.
Kada je Lale rekao mlađem kolegi Boškoviću da je nameran da napiše knjigu o Čuburi i Crvenom krstu, ovaj mu je rekao da je to “ozbiljan posao”.
- Tačno je, rekao sam mu da je zagrizao u nešto obimno, veliko... ali to je toliko izviralo iz njega da je prosto moralo da bude zapisano. A ono što se zapiše ostaje zauvek, za stoleća i zato sam ga podržao. Učinio je veliku stvar što je u tim knjigama opisao i pomenuo sve te značajne ljude i postao hroničar Čubure i Crvenog krsta. A kafana je institucija pogotovo na Crvenom krstu. Nisu se ti ljudi skupljali tu da bi jeli i pili, već da bi se družili, dogovarali, širili poznanstva i poslove. Tako sam i ja ušao u to društvo. Nažalost, vreme je neumitno, mnogi su nas napustili, ali su ostavili trag ne samo na Krstu već u celoj Srbiji - zaključuje Konstantin Bošković.
Kao što je danas teško pobrojati sve čuburske kafane, još je teže nabrojati sve slavne ljude, naučnike, profesore, glumce i pevače, intelektualce, boeme koji su bili njihovi stalni gosti. Dok nije srušena kafana „Kikevac“, koja je bila čuburski centar boemije, nikada se nije govorilo: „Idem na Čuburu“, već: „Idem na Kikevac“. Procvat Čubure se naročito ogledao u ubrzanom otvaranju kafana. Od 1900. godine Čuburci su bili ponosni na sve svoje kafane: „Trandafilović“, „Savinačka kasina“, „Toplica“, „Orač“, „Zadruga“, „Sokolac“, „Mlava“, „Tabor“, „Kikevac“, „Kalenić“...
Jedna od najstarijih kafana na Čuburi pominje se 1888. godine. Od dana postanka bila je poznata kao „ciganska kafana“, a zvala se „Čubura“. U to vreme ubrzo su počele da niču poznate i brojne čuburske kafane. Sve su se nalazile u istoj ulici u nizu: kafana „Čubura“bila je u broju 1, kafana „Kumanovo“u broju 2, kafana „Struga“u broju 3, kafana „Vranjanac“u broju 7, kafana „Dušanova kruna“u broju 9, kafana „Srpska kraljevina“u broju 12. Tako je počeo da se stvara „rivalitet“za kafanski primat između Čubure i Skadarlije, jer Skadarlija je oduvek važila za prestižan boemski kutak u srcu Beograda...
Beograd se nemarno ponašao prema čuburskim kafanama. Sa lica Čubure preselile su se u zaborav nekada slavne kultne kafane koje su krasile ne samo Čuburu već i naš stari Beograd...
Kafana „Trandafilović“je valjani deo srpske kulture. Ovo je jedna od najstarijih i najznamenitijih kafana. U toku svog postojanja više puta je renovirana. Braća Milan i Nikola Trandafilović su 1900. godine došli iz Skoplja u Beograd u nameri da uče kafanski zanat. Zajedno su zakupili veliku kafanu „Kod složne braće“, na uglu Njegoševe i Cvetnog trga, gde su uspešno poslovali. Kada su se razortačili, Milan je od nekog žandarmerijskog podnarednika na uglu Makenzijeve i Mutapove kupio staru nisku kuću, koju je srušio i na njenom mestu sazidao jednospratnu sa ulazom u broju 43 Mutapove ulice. U bašti je postojao veliki platan koji je zasadio prethodni vlasnik, koji postoji i danas. „Trandafilović“je postao za ono vreme moderan restoran, s bogatim enterijerom,
ukrašen srpskim folklornim motivima. Bio je poznat po prvoklasnoj hrani, piću i muzici, u njemu su pevali najbolji srpski pevači Anđelija Milić, Danica Obrenić, Zorka Butaš, Ružica Protić, čuveni tenor Vule Jeftić, i svirao ništa manje čuveni violinista Vlastimir Pavlović Carevac.
Gosti za udobnim stolovima u „Trandu“oduvek su pripadali „boljem svetu“. Činili su ih intelektualna društva pesnika, književnika, lekara, arhitekata, naučnika, glumaca, advokata i obaveznih šahovskih boema sa Čubure. Vlasnik Milan Trandafilović bio je zaljubljenik u šah i u svojoj kafani okupljao je najbolje šahiste Beograda. Njih su predvodili šahovski velemajstori: Čuburac Petar Trifunović iz Mačvanske ulice, debeljuškasti Banaćanin Bora Kostić, internacionalni majstori Savica Vuković, Ozren Nedeljković i majstori Vasilije Tomović, Sava Vuković i Žarko Stupar. Mečevi su igrani uglavnom u prepodnevnim časovima. Oni bi započinjali svoje partije dok je kafana još bila poluprazna, ali prepuna ljubitelja šaha i „kibicera“za sve njih najlepše igre na svetu u kojoj nema nasilja, već samo lepote i fer-pleja.
Malo je poznato da je u to vreme u
Beogradu gostovao svetski prvak u šahu Aleksandar Aljehin. On je prihvatio poziv Čuburaca da odigra simultanku u kući Anta Grubišića, u Ulici vojvode Dragomira broj 12. Te večeri, na molbu šahista, prikazao je neke svoje čuvene partije koje su svi sa velikim uživanjem posmatrali. Odigrao je simultanku na deset tabli. Remizirao je samo jednu sa Žarkom Stuparom, koji se godinama posle tog remija sa prvakom sveta Aljehinom pravio važan zbog toga.
Među gostima koje ne smemo da zaboravimo bio je i akrobata Aleksić, koji je postao poznat u evropskim i svetskim okvirima kao prvi čovek koji je preleteo kanal Lamanš, viseći ispod aviona na konopcu za koji se držao zubima. Snimio je dva filma – Nevinost bez zaštite, velikog režisera Makavejeva, i Desant na Drvar Fadila Hadžića. Kada je kultna kafana promenila namenu, na njenom mestu nikla je parfimerija, pa je moj školski drug Zoran Đuverović zajedljivo komentarisao: „Sad imamo parfimeriju, srećom nije kafilerija!“.
On je postao poznat kao „borac za opstanak platana“. Zaista, stari platan je opstao u bašti najvećim delom zahvaljujući njemu. Uspeo je čak i da se na njega postavi spomen-ploča, i to na srpskom i na engleskom. Gle ironije! Ploča postoji u spomen-platanu, a za samu instituciju kakva je bila kafana „Trandafilović“ni spomen-ploče, ni reči ni obeležja! Bruka za sve nas.
Budimir - Buda Koprivica, stari Čuburac, sa 20 godina odlazi u pečalbu, prvo u Pariz, a kasnije za Nemačku. U međuvremenu se oženio i sa suprugom i ušteđevinom sa velikom željom vraća se na Čuburu. Da bi nadoknadio nestanak kultne kafane „Kikevac“, sazidao je kafanu pored jedne velike lipe, preko puta mesta gde je nekada bio „Kikevac“. Želeo je da joj da ime „Mali Kikevac“. Od te namere ga je odvratio pesnik Libero Markoni, koji postade njen kum, nadenuvši joj ime „Čuburska lipa“. To ime i kafanu i danas čuvaju poneki Liberovi stihovi ili slika. Ova kafana, iako je bila mlada, postala je i biće zapamćena kao čuvar starog čuburskog duha.
Posebno je izbila na glas po tamburašima i harmonikašima. Moj školski drug Miki Novčić, zvani Miki Nos, često je donosio svoju harmoniku i svirao nam i pevao pesme po želji, najčešće „Stani, stani, Ibar vodo“, „Kad će svanut rujna zora“, „Jutros mi je ruža procvetala“. Tu je dolazio i čuburski doajen i boem Branislav - Bata Bogdanović i često pevao pesmu koju je sam komponovao „Izađi iz moje čaše“. Kada je osnovano Udruženje muzičara narodne i zabavne muzike na Čuburi, Bata je sa ostalim muzičarima iz svog udruženja – Danetom klaviristom, Ljiljanom Kostić, Momčilom - Mocom Glođajićem i Boškom Vasićem i njegovim orkestrom – pevao u Skadarliji. Pesma „Izađi iz moje čaše“bila je omiljena pesma našeg pokojnog druga Milana Rakočevića Rafa.
Stalni gosti „Čuburske lipe“, od njenih prvih dana, bili su pre svih glumac Danilo - Bata Stojković, koji je bio i prvi komšija – stanovao je preko puta kafane, Mihailo Hadži-mihailović, Rodoljub - Roćko Ranković, Vojkan Marjanović, Mile Radovanović Gengo, Milan Rakočević Raf, slikar i pisac Momo Kapor, Mihajlo Mika Hadži-mihajlović sa svojim društvom iz „Tranda“i mnogi drugi poznati Čuburci.
Sredinom devedesetih naši zlatni košarkaši su tu proslavljali svoje velike pobede, zajedno sa legendarnim trenerima Dušanom Dudom i Slobodanom Pivom Ivkovićem, Željkom Obradovićem, Kićanovićem i ostalima, sve do 2000. godine, kada su svoje proslave preselili na balkon Starog dvora.
O rušenju „Čuburske lipe“, poslednje kafane na Čuburi, saznali smo na Sretenje, 15. februara 2018, iz lista Politika, u napisu pod naslovom „Rušenje uspomena – rekvijem za Čuburu“. Potpisnik teksta Miloš Lazić u
Kafana „Kalenić“nije bila poznata samo po tome što se tamo dobro jelo i pilo ili zato što se prekoputa nje nalazila najveća pijaca u gradu, zadužbina dobrotvora Vlajka Kalenića, već i zato što je u njoj Libero Markoni govorio svoje monologe. Miroslav Cvetković, rođeni Čuburac, vek i po proveo je u toj kafani i ništa se nije moglo desiti u njoj a da Cvele to ne zna. Znao je Makedonku Emiliju Staniševsku, koja je posedovala „salvetu“na kojoj je Libero Markoni zapisao: „Hvala bogu što u ovoj kafani nije istaknut natpis ’Ne služimo pijane goste’“...
Sve što je vredno, mnogi događaji iz mladosti, odigravali su se u našoj kafani preko puta Kalenić pijace. Kakvi su to dani bili, priseća se kompozitor Zoran Hristić: Kad mene pitaju: „Gde si, Zorane, odrastao?“, Ja kao iz topa odgovaram: „U ’Kaleniću’!“Tu sam dobio prve časove iz onoga što se zove škola života. Gosti u kafani bili su seljaci sa pijace, zanatlije, trgovci, doktori, advokati, boemi... Stalni gosti bili su ljudi iz susednih ulica, Krunske, Molerove, Kičevske, Hadži-prodanove, Mileševske i, naravno, i mi golobradi dečaci iz Četrnaeste beogradske gimnazije. Svi gosti su se uglavnom poznavali. Svako je imao svoj sto, svoju stolicu...
Moje lokalno društvo iz Kičevske ulice imalo je svoj sto – počeo je svoju emotivnu priču moj školski drug Miško Ivanović maja 2018, pred svoj povratak u Ameriku, gde živi i radi bezmalo 50 godina. Pričali smo o svemu i svačemu. Prošetali smo kroz uspomene. Saznao sam dosta interesantnih detalja koje, moram priznati, nisam znao. Shvatio sam da je kafana „Kalenić“imala magičnu moć za nekolicinu školskih drugova.
Svakog dana smo se posle škole okupljali u njoj kao po ritualu i ostajali tamo sve do fajronta. Lokalno društvo činili su Cvele, Čita, Đura Crnogorac, Mića Glavonja, Vlatko, Zoran Majmun iz Ivana Milutinovića. Tema razgovora najčešće je bio fudbal. Tada bismo započeli neizbežan razgovor i analize fudbalske utakmice Zvezde i Hajduka. „Ako Vukas bude centarfor Hajduka, njega će naš Spajić u prvom poluvremenu elegantno da kljuca po člancima da bi mu posle prvog poluvremena noge bile teške kao od olova! Onda će Šeki da napravi budalu od Brokete i centrira Bori Jabučilu na glavu, i to je gol!...“Tako smo se nadmudrivali i preganjali čitavog dana, uz glasne komentare Vlaste, Đure i Miće Glavonje, koji su vodili računa da nam nisu prazne čaše i da je meze na stolu bez čega se nije moglo! Zato niko za našim stolom nije ostao ni gladan ni žedan.
Do našeg stola sedeli su dnevni pijanci, Bata Konj, ogrezao u piću, Bane Kovačević i Cvele iz Kursuline ulice. Većeg pijanca od Bate Konja u „Kaleniću“nije bilo. Ne može se ni zamisliti kakva bi tuga za njega bila kada bi, ne daj bože, morao da ostane trezan u kafani. To bi bilo tragično! Sledeći sto zauzeli bi Čeda Drkadžija, Lepi Rale, Čeda Ćošak, Ljuba Trombon, Aca Čvrlja, koji je bio glavni „seksualac“– uvek je jurio ženske.
Dolazilo je i starije društvo, oni preko 60 godina, takozvani matorci „Kalenića“i istinski kafanski doajeni...
Za stolom kod samog ulaza sedeli su Rastislav Jović Kekec, Slobodan Ivković Piva, a sa leve strane Jovan Jurišić „Joca Pacov“, braća Rodić, sodadžije iz Niške ulice.
Za stolom s desne strane od ulaza, u ćošku, sedela je standarna petorka – Miomir Pešić, Branislav Stanojlović, Slobodan Piletić, Miro Branković i Srba Debeljački. Rezerva je bio Baždar.
Vojislav - Voki Kostić, stalni gost „Kalenića“, bio je jedan od najpoznatijih srpskih kompozitora. Odrastao je u uglednoj beogradskoj porodici lekara. Još kao dete naučio je ne samo kulinarske veštine nego i gospodski red u kući, naviknut na život u izobilju. Uživao je da priprema jela i te blagodeti nije napuštao do kraja života. Prvi ručak je napravio svojim roditeljima kada je imao samo osam godina. Voki je dolazio svakodnevno u „Kalenić“između 11 i 12 časova. Uvek je bio u crnom odelu, sa obaveznim prslukom i zlatnim „lonžinom“na srebrnom pletenom lancu. U kafani „Kalenić“je od prvih dana uspostavio prisan kontakt s kuvarima. Ulazio je i u kuhinje drugih kafana i restorana i kuvarima davao savete o pripremanju jela.
Mića Lončar seća se kako je Voki jednog dana u „Kaleniću“došao do šibera ka kuhinji i od kuvara tražio „tek skuvanu kolenicu“za „mezetluk“, koju mu je ubrzo servirao konobar Miša. Onda je za svojim stolom uz čašicu blagoslovene rakije sve to gustirao do poslednjeg komadića mesa. Tada je salvetom obrisao bradu i zadovoljno rekao: „Baš sam lepo mezetio, a sada mogu da idem kući i da ručam kao čovek!“.
Pojedini stolovi bili su rezervisani za jače društvo. Tu je bio sto na čuvenom mestu kod ogledala. Na njemu su uvek stajale dve flaše, jedna crnog i jedna belog vina, i natpis „rezervisano“. Za tim stolom stolovali su najpoznatiji gosti kafane, Mihajlo Đurić zvani Mika Mustang, advokat Čole Čolović, Slavko koji je radio u Lutriji, doktor Bane Đorđević, kardiovaskularni hirurg koji je stanovao u Ivana Milutinovića 84, i Rista koji je živeo u jednoj od onih lepih vila u Krunskoj ulici, i Vlada Šešlija, advokat.
Ono što je tada imponovalo u kafani „Kalenić“bili su kelneri koji su pamtili imena svih svojih stalnih gostiju. To je bilo dovoljno da se svako od nas oseća važnijim nego što jeste, a to je lepo osećanje. Tačno su znali svakoga od nas, i to je bila mala tajna privlačnosti ove čuburske kafane.
Najmanji kelner na svetu, naš legendarni Miša Kobac, visok tek nešto više od metra, obletao je oko stolova kao kobac i tako zaradio nadimak. Raznosio je hladno pivo na ajnceru koji je držao iznad glave. Kada su ga gosti zvali da naruče piće, duhovito je odgovarao: „Stižem, stižem, samo mi mali prenos! Jebiga!“
Šefa sale smo zvali Primo Karnera. Ličio je na čuvenog boksera, pa je po njemu dobio nadimak. Bio je sušta suprotnost sitnom, omalenom Kopcu. Glava mu je bila nesrazmerno velika. Njegova pojava odavala je snažnog čoveka ogromne energije. Za njegovo vreme u kafani je uvek bilo mirno. Što se tiče dramatičnosti, za nju je bio zadužen Čeda Drkadžija, koji je uvek imao neku zavrzlamu i izvodio svoj performans. U početku je imao uspeha, a u jelovniku kafane izvesno vreme bilo je zapisano i njegovo jelo koje se zvalo „Čedina šnicla“...
Svake večeri oko ponoći Slobodan Marković Libero, pošto bi pozatvarao sve usputne kafane na Čuburi, pojavio bi se u „Kaleniću“. Dočekivan je aplauzom iako se videlo da je prilično pod gasom, kako se kaže, ni trezan, ni potpuno pijan. Gosti su jedva čekali da od Libera čuju neki novi vic. „Je l’ vi znate da je moj drug Sveta zbog tih viceva zaglavio godinu dana u Zabeli! I zato vaš Libero ne sme viceve da blebeće mnogo jer Ozna sve dozna.“A onda bi počeo njegov čuveni monolog o Čuburi.
Nije naodmet da se zna da odavno na Kaleniću nema legendarne kafane „Tabor“, oaze čuburskog duha, koja je prva nestala pod najezdom modernih građevinskih hajduka, da bi na tom mestu iznikli soliteri koji su unakazili romantični izgled čitavog kraja.
„Tabor“je bila jedina čuburska kafana koja nije poštovala odluku ondašnjih vlasti da se do ponoći sve kafane u Beogradu moraju zatvoriti. Zbog toga je jedne noći u „Taboru“, na predlog čuvenog pesnika Slobodana Markovića – Libera Markonija, doneta sudbonosna odluka koju je Libero ispisao na starom jelovniku. Ona glasi ovako: „Kafana ’Novi Beograd’ radiće od 6 do 22 sata, ’Trandafilović’ i ’Polet’ od 8 do 22, a ’Tabor’ od 0 do 7 idućeg dana.“
Ovaj raspored spasao je čast čuburske boemije i to se poštovalo godinama. Samo u kafani „Kalenić“nisu hteli da pristupe ovom dogovoru, ne želeći da imaju bilo kakva posla s vlastima, jer se s vlastima nije šaliti, saopštio je njihov šef sale, a „Kikevac“se već spremao za rušenje, pa im je bilo svejedno. Nekada je radio posle pola noći, nekada nije, to se nikada nije znalo, a za „Tabor“se znalo, tu su sve goste čekali džigerica u slanini i crevca na žaru, škembići zaljućeni po ukusu, koji su se služili oko tri sata, i kisela čorba oko pola pet ujutru. Onda, kad uveliko svane dan i kad na Kalenić pijacu stignu vrući čvarci, kupovalo se pola kile čvaraka, koji su se obavezno uvijali u fišek, pa u novine i išlo se u komšiluk po pola kila hleba, u pekaru u Stiškoj ulici, gde je danas kafana „Potkovica“.
Novine u koje su se uvijali čvarci morale su da budu Politika i nijedne druge. Kasapima nije padalo ni sa one strane pameti da čvarke zavijaju u „ne daj Bože, Borbu“. Borba je bila partijski list, s ponosom je nošena u džepu sakoa ili mantila, pa se onako, slučajno, krupan crveni naslov okrene tako da se ona velika crvena slova vide iz džepa i da odmah sve bude kristalno jasno o njihovom vlasniku. Taman posla da se u Borbu zavijaju čvarci, ko zna šta bi se kasapinu desilo, a sa vlasnikom čvaraka da i ne govorim!
Samo je gospodin Zeka, sin predratnog generala Zečevića, imao toliko građanske hrabrosti i čuburske duhovitosti da svakog
Jovan Popović, stari poznanik iz Zahumske ulice, po dolasku iz Pariza 1985. godine, nekadašnju pekaru u Stiškoj ulici pretvara u restoran sa prvorazrednim konjskim specijalitetima, nalik na čuveni francuski kultni restoran „Flora“.
Od samog otvaranja „Potkovica“je postala nezaobilazno stecište glumaca, advokata, sportista, svih viđenijih ljudi iz grada, i do dan-danas ostala bezmalo jedina svetla tradicija Čubure, dostojna naše pažnje u kojoj nismo uzalud trošili vreme. Gosti „Potkovice“su znani i neznani Čuburci i žitelji celoga grada. Ona je s vremenom postala sastajalište i pozorište, kulturna tribina, mesto razgovora i kutak dogovora. U njoj je vrcalo od duhovitih dosetki i šala, koje su podizale raspoloženje i atmosferu.
Kada se spomene, ime „Potkovica“ponajviše asocira na Dragana - Gagu Nikolića, omiljenog i slavnog Čuburca Krstaša, koji je od samog otvaranja bio njen „promoter“, ali i na takođe slavne Boru Todorovića i Petra Kralja. Bilo je to vreme kada su tu dolazili i mnogi drugi beogradski glumci i glumice iz Ateljea 212 i drugih pozorišta. Dolazilo se svakog dana u podne i uveče, na dobru klopu, na relaksaciju šalom i smehom, a njih je bilo uvek u izobilju kada ste u društvu takvih šmekera kakvi su bili Gaga i Bora ili stožeri oko kojih su se svi okupljali, neponovljivi i jedinstveni Rale Satena, Rista Rumun, Zvonko Voskar i Gavra Krstaš – taj egzemplar čuburskog duha, koji će stizati uvek „tačno u podne“kao Gari Kuper, da ispije svoja besplatna pića koja će mu prijatelji naručivati.
Ova kafanica je i danas, kao i prvog dana, omiljeno mesto glumca Gorana Sultanovića, koji je odrastao u obližnjoj Hadži-prodanovoj, u kojoj se nalazi i njegova Četrnaesta beogradska gimnazija, koju su pohađale sve generacije iz ovog kraja. Preko puta šanka, u uglu, sedela je istinska elita „Potkovice“, koja je igrala poker, tu najhazardniju igru na svetu. Sastav je bio reprezentativan: advokati Borko Simonović, Predrag Lazarević Lača, Branislav Tapušković Tale, Sima Pop, košarkaš Ražnjatović... Prema svedočenju onih koji su imali prilike da gledaju njihove fantastične partije, svi odreda bili su istinski majstori.
Ova kafanica važila je za doajensko gnezdo advokatskih autoriteta, doktora, novinara, sportista i pevačkih zvezda. Advokate je predvodio Branislav Tapušković, koga se sećam iz mlađih dana jer kad je on diplomirao prava, Borko Simonović i ja smo upisivali Pravni fakultet, da bi se devedesetih godina našli u istoj kancelariji Prve advokatske radne zajednice, na Trgu Nikole Pašića broj 12. Ne mogu se te godine tako lako kao gumicom izbrisati.