IZOSTANAK PRAVOVREMENE REAKCIJE
- Čini mi se da smo društvo koje neguje razračunavanja pa i obračune do uništenja. To znači da među nama postoji prisutan jedan neprijateljski doživljaj ljudi - analizira psiholog Zoran Musterović sve više nasilja na ulici. On smatra da to neprijateljsko doživljavanje ljudi ima za posledicu takve napade, nasilje. - Izostanak pravovremene reakcije dovodi do toga da neki ljudi, bez samokontrole i morala, pomisle da su u dozvoljenom načinu reagovanja - objašnjava Musterović. Pravovremena reakcija svih državnih organa - hapšenje nasilnika, brza suđenja i kazne na maksimalne kazne, nesumnjivo bi uticali na smanjenje nasilja.
- Kada znaš da će neko da te osudi brzo na maksimalnu kaznu, da nećeš imati nikakvih olakšavajućih okolnosti, vodićeš računa o svom ponašanju. Nasilnici sada smatraju da su povlašćeni jer je pitanje kada će i da li će dobiti zasluženu kaznu - dodaje psiholog. Musterović smatra da je sve više nasilja posledica i nagomilane frustacije, nemogućnost relaksiranog života već decenijama.
- Stalno pričamo o ratovima 90-ih. Kao da je bilo juče, a ne pre 25 godina. Nemamo psihološku distancu da te događaje posmatramo hladne glave. To govori o intenzitetu događaja i da pojedinci smatraju da agresivniji, bahati ljudi bolje prolaze - kaže psiholog i dodaje da ne treba ignorisati ni pandemiju virusa korona i njen uticaj na psihu ljudi.
Andrej Josifovski, zvani Pijanista, jedan je od najpoznatijih umetnika i promotera ulične umetnosti kod nas. Nakon niza projekata u svojoj dugogodišnjoj karijeri, nedavno je ponovo uzdrmao javnost svojim plutajućim portretom voditelja Jovana Memedovića, napravljenim od 4.000 plastičnih flaša, povodom Svetskog dana reka, sa ciljem da ukaže na problem zagađenja vodotokova.
Pijanista se u intervjuu za “Blic” priseća svojih početaka i kaže da su ga površine zidova oduvek privlačile da nešto na njima nacrta te da su tako nastali i njegovi prvi i neponovljivi radovi u njegovoj kući u Zemunu. - Za moje roditelje to je bilo žvrljanje, zbog čega sam bio strogo kažnjavan. Pošto nije bilo razumevanja za tu moju sklonost, morao sam da sačekam do školskih dana, kada sam pod pokroviteljstvom moje škole prvi put crtao na asfaltu Zemunskog keja. To me nije napuštalo, ali su ozbiljniji radovi nastali u studentskim danima. Sećam se da sam prvo sa prijateljem crtao u jednoj napuštenoj fabrici u Zemunu, pa sam onda sledeće godine zajedno sa svojim kolegama dobio priliku da na limenoj ogradi gradilišta buduće japanske ambasade oslikam svoj deo nekim motivom iz te zemlje. Ja sam se odlučio da to bude slika gejše. Rekao bih da je to bio jedan od mojih prvi zvaničnih nastupa sa bojama u spreju, dok sam posle portreta
Novaka Đokovića, 2014, i zvanično priznao da je ulična umetnost moj poziv.
Izjavili ste da je vaša karijera počela kao bunt protiv pomodarstva i kiča. Nazire li se kraj te pošasti?
- Prilike su bile takve, tih nesretnih devedesetih ja sam bio klinac, ali sam upamtio kako su moji govorili, da je zavladao zakon sile i da su njegovi čuvari ustoličili svoju instant kulturu. Sve se postizalo preko noći, a dani su bili samo za paradiranje uz bleštavilo i što glasniju muziku. Sve klupe u školama bile su tada magareće, jer su skorojevići, najviđeniji članovi društva, govorili da je škola samo za glupe. Do zvanja se stizalo prečicom, što je po automatizmu podrazumevalo i kulturalnu supremaciju. Ta buzdovanska vremena nažalost, neprekidno traju, ali ljudski je ne slagati se sa tim. Bunt je jedino što daje nadu da će i tome jednom doći kraj.
Kako je nastao Runaway festival?
- Runaway festival je zamišljen kao trajna kulturalna manifestacija koja će promovisati uličnu umetnost, stvaranjem Urbanog distrikta - Muzeja na otvorenom. Osnovan je 2016. godine i do sada je održan pet puta, sa preko 11 oslikanih fasada, ukupne površina od preko 2.000 kvadratnih metara, a na festivalu je crtalo više od 20 umetnika, od kojih jedan od najpoznatijih na svetu. Festival je i dalje samoinicijativa i finansiram ga lično uz pomoć nekoliko mojih prijatelja i dobrotvora. Takvo je vreme, da bi opstala, kultura mora da ima svoja sigurna pribežišta.
Po struci ste arhitekta. Da li je to uticalo na to da se posvetite ulepšavanju i menjanju urbanih pejzaža?
- Studije arhitekture uče da se u praksi uvek poštuje duh mesta. Tako su i moji radovi svojom kompozicijom u skladu sa duhom mesta, a narativom u korak s vremenom. Naravno da se trudim da moji radovi lepotom zapadnu za oko, jer odgovornost “prvog graditelja” (u prevodu arhitekta) velika je!
Koliko ste zidova oslikali i na koje ste sve prepreke tokom karijere nailazili?
- Brojao sam samo do sto, a onda sam prestao, ali sam siguran da su u hodnicima vremena svi na broju. Oslikavanje murala je pre svega fizički naporno, a posebno onih velikih koji zahtevaju postavljanje skela ili upotrebu korpe. Vremenske prilike mogu jako da otežaju slikanje, kao i zakonski paragrafi, jer se na oslikavanje murala zvanično, još uvek ne gleda blagonaklono.
Oslikavanje murala je pre svega fizički naporno, posebno onih velikih koji zahtevaju skele i korpe
Koji vam je rad najdraži, a koji je bio najzahtevniji?
- Oslikao sam više tih jako velikih, meni jako dragih murala, koji su po prirodi stvari, za rad bili vrlo zahtevni. Ipak mogao bih da izdvojim dva. Prvi je bio Ronilac, oslikan na pilonu mosta, koji i dan danas neumorno zaranja podizanjem nivoa reke. Sa njim je počeo moj omiljeni serijal radova na vodi. Drugi je mural junakinje romana za decu i odrasle „Ja sam Akiko“, devojčice koja iskače iz ustaljene obrazovne šeme i vrednovanja opšteprihvaćenog, i umesto da učiteljici pročita sastav o
zimi, penje se na stolicu i cepkanjem raspršuje papiriće, dočaravajući “njen pogled na sneg”.
Pratimo vaš razvoj kao umetnika od slikanja murala, preko skulptura pa sve do poslednje instalacije - portreta od plastičnih flaša. Odakle crpite inspiraciju?
- Ponekad sebe vidim kao lovca na leptire, koji na beskrajnoj, šarenoj livadi, sa mrežicom u ruci neumorno juri, uvek ustremljen ka najlepšem primerku. Inspiracija je svuda oko nas, jer moji radovi uvek nose poruke, najčešće sa društvenim problemima na koje želim da ukažem.
KAKAV BIH STVARALC BIO AKO BIH JAVNOST OSTAVLJAO RAVNODUŠNOM? RAD KOJI NE NOSI PORUKU I NIJE NEKI RAD
Da li imate želju da se oprobate u još nekim umetničkim formama?
- Držim da su ovo moderna vremena, a ona ne poznaju granice. Zadaci, prema tome, opravdavaju sredstva. U poslednje vreme, crtanje i slikanje, sve više zamenjuju skulpture i instalacije, tako da sam i zvanično počeo da se oprobavam u novim disciplinama. Sve mora da se pomera, jer rad u sigurnom ne donosi nikakav napredak!
Kako javnost reaguje na vaše radove?
- Za mene je najvažnije da javnost reaguje, a to se po pravilu dešava. Kakav bi to stvaralac bio koji bi javnost ostavljao ravnodušnom? Rad koji ne nosi poruku i nije neki rad, a prirodno je da na poruke ne gledaju svi isto.
Da li su vam neki radovi uništeni?
- Bilo je više uništenih radova, ali ono što je jednom viđeno zauvek ostaje. Zadaci su da se ispunjavaju, a moja je dužnost kao čoveka, da slobodno izražavam svoje misli. Bilo je krajnje vreme da zidovi već jednom i progledaju, dosta su samo osluškivali.
Poznati ste po gerilskim radovima, ali i po onim naručenim. Da li vam naručeni radovi sputavaju umetničku slobodu?
- Naručeni radovi su slikanje na zadatu temu, a za mene je to isto kao kada bih gledao u nešto konkretno što treba da se nacrta. Jedan isti predmet, viđenjem stvaraoca može dobiti stotinu različitih obličja i to je moć magije stvaranja. Ako govorimo o kompromisima, u mom stvaralaštvu to ne postoji i jasno postoje granice preko kojih ne idem.