NOVI PROJEKTI
Postoje li planovi za neke nove projekte?
- Ja uživam dok stvaram i ne vidim zašto bih to prekidao, a moje oči su uvek budne. Kao što je svima poznato, „Zlatno doba“je u punom naletu, a „Čišćenje“je izbor onima koji zaslepljeni od zlatne groznice, kroz život tumaraju kao kroz tamni vilajet. Kome se, dakle, ne bude svidelo ono što radim, kajaće se, a onaj kome se dopadne, kajaće se još i više.
Treba pružati otpor svakom nasilju, a u poslednje vreme je ono urbanističko uzelo velikog maha. Uzmite samo te ružne spomenike, fontane, eventualne žičare i da ne nabrajam. Pa telima treba braniti Kalemegdansku tvr avu od svakog devastiranja. Uvek ćemo se boriti za očuvanje naše baštine, kaže Borka Božović, istoričar umetnosti, galerista...
Krajem septembra obeleženo je 25 godina „Haosa“, galerije koju je osnovala posvećujući je likovnoj formi koja i u svetu retko ima samo svoj prostor – crtežu. Za četvrt veka više od 300 izložbi, više od 500 umetnika i dve velike inicijative – jedna imenom velikog slikara Miće Popovića i druga, posvećena mladim stvaraocima, koja je realizovana sa akademikom Vladimirom Veličkovićem. Kako je istakao Petar - Peca Popović, to je i svojevrstan kulturni centar „a može se govoriti i o 25 godina nepristajanja jedne osobe da istakne belu zastavu uprkos svemu kroz šta smo prošli za četvrt veka”.
Upitana sa kojim osećanjem, utiskom se osvrće na 25 godina „Haosa“, a sa kojim gleda u budućih četvrt veka, Borka Božović kaže:
- Kad se osvrnete unazad, pa još dve i po decenije unazad, i vratite u vreme ratova, raspada zemlje, sankcija, sunovrata svake vrste, prosto vam se čini neverovatnim da neko kreće u avanturu otvaranja izložbenog prostora sa tako specifičnim konceptom.
Šta su vam govorili na početku?
- Neko od mojih duhovitih prijatelja je to prokomentarisao da je to bilo ravno otvaranju poslastičarnice na Marsu. Sada shvatam da je to bio poduhvat i utočište za mnoge stvaraoce iz raznih oblasti kulture i da je uvek vreme ako se bavite pravim stvarima. Crtež je bio toliko zapostavljen i retko izlagan da su se mnogi iznenadili kada su sticali uvide, preko naših postavki, u opuse poznatih likovnih stvaralaca.
Samo stavljanje u fokus ove likovne discipline značilo je pomeranje i oživljavanje praksi na našoj likovnoj sceni. Mladi stvaraoci su se okretali liniji i crtežu na nov način koristeći razne nove medije i praveći razne instalacije u prostoru. U svakom slučaju, mogu biti zadovoljna nakon realizacije više od tri stotine izložbi i drugih kulturnih promocija u prostoru Galerije „Haos“.
Otkud opredeljenje da baš crtež bude taj kome ćete posvetiti i galeriju, i sebe, i vreme? Šta je crtež bio nekada (kada je galerija počinjala) a šta je sada?
- Obilazeći muzeje po svetu, uvek sam primećivala da se na poseban način tretira crtež i da on predstavlja dragocen materijal za izučavanje pojedinih autora i stilova. Crtež je bio i ostao likovni govor posebne vrednosti i esencija svakog vizuelnog izražavanja. To je bila umetnost za sladokusce. Posebno su pravljene prezentacije, na primer, crteža Pikasa, Koktoa, Bojsa, Bejkona, Korbizjea... a da ne pominjem Leonarda, Direra, Van Goga i mnogih drugih stvaralaca iz svih epoha.
Kada sam počinjala, bila mi je ideja da najpre predstavim izvanredne crtače, pa smo otpočeli sa Urošem Toškovićem i Mićom Popovićem, koji me svesrdno podržao. Kasnije kroz razne retrospektive (Dado, Šejka, Glavurtić, Radović, Cuca, Mišević, Lubarda, Peđa, Ljubinka, Omčikus) pravili smo omaže tim umetnicima ili smo po pozivu pravili izložbe za koje su dodeljivane nagrade („Tabaković“Vladanu Radovanoviću ili „Politikina“nagrada Vladimiru Periću Talentu). Pokazali smo šta je crtež i u proširenim definicijama, tako da je, pored
KULTURA NANOVO NIJE PERCIPIRANA KAO VAŽNA AKO NE I NAJVAŽNIJA OBLAST. NIKAKO DA SE NAĐE NEKO DA TO SHVATI I DA KONAČNO TAJ PROCENAT IZ BUDŽETA KOJI PRIPADA KULTURI BUDE PRISTOJAN
klasičnog pristupa, prezentiran i crtež u prostoru, na zidovima galerije (Vesna Golubović, Predrag Damjanović, Marko Marković), crtež žicom (Nada Kažić, Nina Ivanović, Ivana Milev), crtež neonom (Čedomir Vasić), fluoroscentni crteži (Ana Knežević i Branka Kuzmanović), crtež stvaran vetrom (Bernar Monino), crtež na porcelanu (Velja Vukićević), crteži napravljeni od grančica, drvenih linija (Radomir Knežević), crtež vezom (Brankica Žilović Chauvin, Gordana Olujić Đošić), animacija (Margareta Jelić, Nemanja Nikolić), crtež gumom (Saša Pančić), crtež u pleksiglasu (Jelena Trajković)...
„Haos“nije (bio i ostao) samo galerija već i svojevrsni kulturni centar za koji je vezana nagrada „Mića Popović“, žargonski nazvana „nagrada za nepristajanje“, zatim rad Fondacije Vlade Veličkovića...
- Pa naravno da smo želeli da delujemo kao mesto koje okuplja slobodnomisleće i kreativne ljude i da, pored likovnih manifestacija, predstavljamo i knjige iz umetnosti, muziku na Cd-ovima, poeziju, razne hepeninge i igrokaze, filmove o značajnim stvaraocima, da ukažemo na umetnike posebnih vrednosti. Nagrada Mića Popović je upravo bila to – podsećanje na velikog slikara, pisca, filmskog stvaraoca i isticanje umetnika koji su u svojim strukama činili iskorake. Takvi su bili svi laureati i oni su ponos naše kulture. Sa akademikom Veličkovićem smo osnovali Nagradu za crtež namenjenu mlađim stvaraocima kako bismo ih podstakli da se više bave ovom važnom likovnom disciplinom. Pokazalo se da je to bio pravi i uspešan potez.
Nije li „Haos“bio (i ostao) i mesto okupljanja umnih, renomiranih ljudi koji se ne libe da otvoreno kažu šta misle?
- Ponosna sam na činjenicu da smo postali respektabilna institucija i da su iz našeg delovanja potekle brojne inicijative vezane za društvena zbivanja. I dalje imamo nekoliko stotina zahteva za izložbe, a možemo realizovati svega desetak godišnje. Bilo nam je stalo da se u našem prostoru čuju ugledni ljudi naše kulturne scene i da pošalju važne poruke mlađim generacijama. I dalje pružamo otpor svakom nasilju, a u poslednje vreme je ono urbanističko uzelo velikog maha. Uzmite samo te ružne spomenike, fontane, eventualne žičare i da ne nabrajam. Pa telima treba braniti Kalemegdansku tvrđavu od svakog devastiranja. Uvek ćemo se boriti za očuvanje naše baštine.
Šta Vam je bilo najteže a šta najlepše u prethodnih četvrt veka u „Haosu“?
- Kad volite svoj posao onda i najteže stvari nisu teške, a bilo je puno raznih problema u vezi s prevozom i smeštajem radova do onih administrativnih ili zlonamernih ometanja. Verovatno ste zaboravili da se Koraksova izložba, na primer, otvarala uz kordone policije. Najlepša su bila druženja sa brojnim umetnicima, zanimljivim ljudima iz celog sveta.
Družili ste se i sarađivali sa velikanima naše (i ne samo naše) likovne scene; pomenutim Veličkovićem, Batom Mihajlovićem, Ljubinkom... Koje vam prvo sećanje, događaj u ovom momentu pada na pamet? Šta bi oni, ili neko od njih, danas rekli?
- Znam da bi svako od njih bio ponosan da smo nastavili sa započetim konceptom i s namerom da se realizuje jedan davnašnji san - da ovom gradu i ovoj zemlji ostavimo nešto i osnujemo jedam novi Muzej – Centar za crtež. Vlada Veličković bi svakako bio zdušno za to, ali i mnogi drugi.
KADA SAM POČINJALA, BILA MI JE IDEJA DA NAJPRE PREDSTAVIM IZVANREDNE CRTAČE, PA SMO OTPOČELI SA UROŠEM TOŠKOVIĆEM I MIĆOM POPOVIĆEM, KOJI ME SVESRDNO PODRŽAO
Vlada Veličković je i rečju i umetničkim delom govorio i o društvenom trenutku, a kako vi percipirate realnost u kojoj živimo i da li ste se tome nadali pre npr. 10 godina, odnosno čemu se nadate u narednoj deceniji?
- Mislim da smo u jako lošoj situaciji sa koje god strane gledate. Kultura nanovo nije percipirana kao važna ako ne i najvažnija oblast. Nikako da se nađe neko da to shvati i da konačno taj procenat iz budžeta koji pripada kulturi bude pristojan. Pored toga ne vidite nikakvu kulturnu strategiju. Svi u kulturi jedva opstaju ili preživljavaju. U susednim zemljama je otvoreno nekoliko novih muzeja, umetnici dobijaju značajnu pomoć. Mi smo na jedvite jade, posle toliko godina, renovirali postojeća dva muzeja. Brojni umetnici su na ivici gladi. Političke garniture koje ne podržavaju ono što jesu prave vrednosti ne mogu se smatrati civilizovanim niti očekivati da ova zemlja u svetu bude prepoznata kao takva. Mi zbilja samo nešto predstavljamo u sportu i kulturi. Sve ostalo je ispred nas. Daroviti pojedinci ne mogu nositi na svojim plećima sve ono što su promašaji vlasti. Kultura bi i te kako pomogla da idemo u korak sa svetom. Ovako mi se čini da kasnimo u svemu i kaskamo u još lošiju budućnost.