.OFKIFE ]A PO]AIK CRVENO SLOVO, NEŽENJA, ručak MAJE GOJKOVIĆ...
Festival je bio, a tokom festivalskih dana bivalo je, razume se, zbivanja i razgovora, kako se to kaže - iza scene.
Poslednje večeri 65. Pozorja publika je - kako je rekao Haris Pašović, prvi put u istoriji - napravila predstavu za reditelja. Trebalo je uručiti novoustanovljenu nagradu za životno delo „Hugo Klajn“reditelju laureatu Bori Draškoviću, te je Pašović predložio da se na licu mesta uradi Beketov komad „Uzdah“u kome publika tri puta udahne, izdahne i krikne. Bogami se sva tri puta žestoko prolomio krik.
Iako se direktorima ne aplaudira, sem kad se mora i kurtoazno, čelnik Pozorja Miroslav - Miki Radonjić dobio je te večeri zdušan, gromoglasan aplauz kada je u kratkom obraćanju sa scene, između ostalog, rekao da je festival pokazao da „pozorište nije mesto zaraze“.
Selektor Svetislav Jovanov je sa scene pozvao i na minut ćutanja za vrsnog reditelja koji nas je, nažalost, prerano napustio - Igora Vuka Torbicu.
Potom su dodeljene nagrade pozorišnim stvaraocima koje su žiriji izdvojili, a o kojima smo pisali, pa da ne ponavljamo. Pomenimo samo da su, s punim pravom, najvećim aplauzima ispraćena uručenja priznanja koja su otišla u ruke protagonista zaista vrsne predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin?“.
U čast nagrađenih odigrana je regionalno višestruko nagrađivana predstava „Sjećaš li se Doli Bel?“(A. Sidran, K. Mladenović) sarajevskog Kamernog teatra 55.
A prethodno, od 26. septembra do 4. oktobra, uz sedam predstava u takmičarskoj i dve u selekciji „Krugovi“, sadržajima pratećih programa i na okruglim stolovima, pa i zbivanjima iza scene - bilo je toga, bilo...
Presan život
U selekciji „Krugovi“šeste festivalske večeri odigrana je izuzetna predstava Zagrebačkog kazališta mladih „Ajhman u Jerusalimu“za koju koncept i režiju potpisuje Jernej Lorenci polazeći od istoimene, čuvene knjige Hane Arent na čijim stranicama ona - pišući o suđenju nacističkom zločincu Ajhmanu odgovornom za sprovođenje Holokausta, koji je po sopstvenom svedočenju „samo radio svoj posao“ja nisam čudovište, ja sam samo izvršavao naredbe - ispisuje i tezu o banalnosti zla. Po njenim rečima, bez tzv. malih ljudi nema velikog zla, jer ono čuči u svakome te se “može proširiti preko čitavog sveta, poput gljivica i uništiti ga…”.
Tematski potresno, teatarski snažno sazdano uzbudljivo ostvarenje. Kako je to budući selektor Milivoje Mlađenović rekao sutradan na okruglom stolu, „Ajhman u Jerusalimu“je crveno slovo ovogodišnjeg Pozorja.
Ukratko, u izvođenju vrsne glumačke ekipe, od prvih scena u kojima se predočava na osnovu čega su i kako radili predstavu, do poslednje u kojoj pevaju čuvenu Runjićevu pesmu (koju su proslavili Ibrica Jusić i Vice Vukov) „Ćaća moj“, u glavnoj ulozi je bespoštedno hvatanje u koštac sa banalnošću zla, koliko onim čime je rezultiralo kroz istoriju toliko i sa činjenicom da je i sada ne samo svuda oko nas, već i u nama.
Pozorišno ubedljivo u prvom delu ove troipočasovne predstave govoreći, između ostalog, kako su doživeli pomenutu knjigu, devetočasovni Lancmanov dokumentarac „Šoa“o Holokaustu koji se smatra remek-delom ne samo filmske, već i umetnosti ljudskih svedočanstava, Jaspersove radove i drugo, bojama i snagom pozorišnog izraza udahnjuju život prepričavanju fragmenata, događaja sa suđenja, scena iz filmova...
U drugom delu, praveći korak od opšteg ka pojedinačnom, luk seže preko Andrije Artukovića, njegovih zlodela, hapšenja i suđenja u Zagrebu (1986) do njihovih autentičnih životnih priča, odnosno do nas samih. Počev od pitanja šta radimo kad, eto, samo radimo svoj posao slušajući pretpostavljene i/ili nagađajući šta bi im se moglo dopasti te bivajući veći katolik od pape, pa nadalje...
Hana Arent je govorila da se banalnost zla ogleda u činjenici da otelotvorenje zla ne zahteva nikakav posebno negativni ljudski karakter, već samo dubok nedostatak promišljanja, preispitivanja, a višak pristajanja i, iz ovih ili onih razloga, dobrovoljnog učešća u kriminalnim režimima i u kontekstima koji izvlače najgore iz čoveka, pri čemu pojedinac smatra sebe oslobođenim odgovornosti zbog hijerarhijskog ustrojstva i važećih zakona i nepisanih propisa.
Ansambl ZKM-A je učinio da te reči postanu od krvi i mesa.
S lakoćom su preplitali faktografiju sa svojim i tuđim ličnim doživljajima, pričama i slutnjama, unosili pozorišnu umetnost u suvu dokumentaristiku sazdanu i od jezika brojki (npr. koliko kvadratnih km iznosi površina kože stradalih, koliko dužnih km kosti...), kao i presan život u umetničko tkivo, pretapali dramsko i nedramsko...
U vrsnoj glumačkoj ekipi posebno se ističu Dado Ćosić, Pjer Menčina i Katarina Bistrović Darvaš, a čine je i Frano Mašković, Vedran Živolić, Lucija Šerbedžija, Rakan Rushaidat,
Mia Melcher.
A od kuma: mlada
Kažu da postoje objektivni razlozi zašto predstave „Upotreba čoveka,” koju je po delu Aleksandra Tišme režirao Boris Liješević, nije bilo u selekciji, što je bez sumnje velika, velika šteta.
Poslednje večeri pričalo se i o tome šta znači to što je Mićunović za „Radničku hroniku“dobio Specijalnu Sterijinu za režiju... Da li je to neka B-varijanta, utešna ili šta god. A onda je rečeno da, po propozicijama, žiri dodeljuje jednu specijalnu nagradu, koja je specijalna utoliko što je mogu dodeliti u bilo kojoj kategoriji, te je ovoga puta to bilo za režiju.
No, kako god bilo, nema sumnje da je nadahnutim i interesantno smišljenim rediteljskim postupkom Veljko Mićunović u toj predstavi dao svojevrstan i sken i portret današnjeg raspadnutog i u pojam ubijenog radničkog miljea obeleženog odsustvom i smisla i budućnosti za svakog ko bi da od svoga rada živi, sliku i priliku temeljne deformacije koje se upisuje u kičmenu moždinu radnika, a naročito u njihovu decu sa sve nepodnošljivom lakoćom postojanja kojom sve skupa odiše dok svakovrsna bizarnost oduzima svemu čak i tragiku.
Takmičarski, festival je 3. oktobra završen tanušnom, problematičnom predstavom „Lepa Brena prodžekt“gde je briljirala Jasna Đuričić, koja je od onih retkih glumica za koje nagrade i nisu bitne, jer one su te koje nagradama daju težinu kad ih dobiju.
A tokom festivalskih dana bivalo je, razume se, zbivanja i razgovora, kako se to kaže, iza scene. Zanimljivo, ovoga puta dnevnopolitičke teme i dileme nisu bile naročito zastupljene. Možda bi se moglo reći da je jedna od njih izbila u prvi plan kada je, u restoran gde su se hranili ’pozorijanci’, na ručak došla Maja Gojković sa Robertom Čobanom. Bila je to prilika da je se priupita povodom spekulacija da će biti ministar kulture. Budući da njen odgovor zapravo i nije bio odgovor, nego jedno ljubazno okruglo pa na ćoše, krenulo se posle u priču o izrazu lica, tonu... (govoru tela). Jedni su tvrdili da će sesti u tu ministarsku fotelju i zato što je odavno okrenuta toj oblasti, drugi su procenjivali da neće jer je ona previše važan čovek ovoj vlasti da bi je rasporedili u za njih očigledno nebitnu oblast...
Jedna od ključnih off tema bio je Miroslav - Miki Radonjić, direktor Pozorja. Ne zbog šala na njegov račun što je pred svaku predstavu izlazio na scenu moleći ljude da drže maske, distancu, koriste dezinfekciona sredstva kojih ima na sve strane po pozorištu, ni zbog hronične zabrinutosti da l’ sve teče kako treba, hoće li i kako doći ansambli iz Hrvatske i Bosne, da se neko slučajno nije razboleo na festivalu... Nego je reč bila o pitanju da li je Miki najpoželjniji neženja Novog Sada. Inspirisan time, a i sagledavanjem pozorišnog funkcionisanja u državi Srbiji, Miloš Latinović (direktor Bitef teatra) našao mu je prigodnu mladu - Jelenu Stajkovac, kandidujući se za kuma... E sad, bivalo je i ranije, ispostavilo se, neuspešnih predloga i ideja na datu temu, a hoće li, kako neko reče, korona tu nešto promeniti - živi bili pa videli.
Aplauzi i zvižduci
Bilo je šaljivih tonova i poslednje takmičarske večeri kada se, kako to na ovom festivalu biva, čekaju odluke žirija, koji nakon odgledane poslednje predstave u selekciji kraće ili duže većaju. E dok su se oni prebrojavali donoseći odluke uglavnom većinom glasova, mi smo na čuvenoj terasi (Snp-ovog bifea) „Treme“, još malo pa ko nekad, divanili. A poseban ton večeri dala je grupa „Kal“izvodeći razne numere uz pljeskanje, igranje, cupkanje, pevanje... Naravno, sve je prekinuto da bi se sa bine čule odluke žirija ispraćene malo aplauzom, malo zvižducima... Nastavilo se potom sa pevanjem, a u jednom trenutku na scenu je stupio Kokan Mladenović koji je u par nadahnutih reči istakao koliko je važno što je festival održan i kako je pokazao koliko nam pozorište istinski treba.
U tim neformalnim razgovorima upravo o tome je govorio i Haris Pašović, a i drugi. Bilo je i prisećanja na negdašnja Pozorja, događaje, pozorišne stvaraoce među kojima i onih koji više nisu sa nama, te tako se prisetismo i Pere Kralja kako je jedne tople prolećne noći na istoj toj terasi „Treme“govorio kako je Sterijino pozorje podstaklo i razvilo domaće dramsko spisateljstvo.
A šta će biti dogodine, na 66. Pozorju, i kakvu će selekciju u ovoj posnoj pozorišnoj godini napraviti Milivoje Mlađenović - videćemo.
Tatjana Nježić