“Čekajući Handkea” na sledećem Festu
Velika Hoča je za mene metafora Sizifa. Samo što stanovnici Velike Hoče ne guraju apstraktni antički kamen - kaže reditelj Goran Radovanović.
POZNATI REDITELJ, KAKO filmski znalci ističu, posebnog i istančanog filmskog rukopisa posle igranog filma “Enklava”, u kojem se bavio životom tzv. običnih ljudi na Kosovu i Metohiji, i u svom najnovijem filmu ostaje na tom terenu, a reč je o dokumentarcu “Čekajući Handkea”.
Za svoj dosadašnji rad dobitnik je niza priznanja - među kojima, podsetimo, Gran prija kao najbolji srpski film, te nagrade “Milutin Čolić” za prethodni dokumentarac „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” na prošlogodišnjem Festu, no kad je reč o ostvarenju “Čekajući Handkea” upućeni vele da je satkan od metafore i istine, vere i nada, te da je u dramsko-liričnoj formi. Ovaj film (podržan od FCS i Ministarstva kulture), između ostalog, prati priču o nastojanju vlasnika vinarije iz Velike Hoče u Metohiji da izradi i postavi spomen-ploču Peteru Handkeu i dovede ga na otvaranje. Autorsku ekipu čine i koscenarista Boris Trbić, direktor fotografije Milorad Glušica, dizajner zvuka Aleksandar Protić, montažer Nenad Pirnat, a Radovanović napominje da to nije film o Handkeu već o tragovima njegovog prisustva.
Šta je bio vaš početni, osnovni motiv da radite do kumentarac “Čekajući Han dkea”?
- Prisustvo Handkea na Kosovu, posebno u metohijskim enklavama, poklapa se sa našim defetističkim stavom posle bombardovanja kada smo kao kolektivitet počeli da doživljavamo našu južnu pokrajinu kao izgubljenu teritoriju. Dakle, u Beogradu u večini političkih, medijskih, akademskih i kulturnih krugova tada je zavladao duh ravnodušnosti i eskapizma kada je Peter Hanke, za mene tada samo scenarista moja dva omiljena Vendersova filma (“Strah golmana od jedanaesterca” i “Nebo nad Belinom”), otišao na Kosovo da se na licu mesta uveri u postojanost na Zapadu opšteprihvaćenog političkog medijskog stereotipa o srpskoj kolektivnoj krivici. Taj njegov gest me je ohrabrio i da se sam bavim savremenim životom našeg naroda na KIM. Ovim filmom želeo sam da mu zahvalim ne samo u moje ime, već i u ime svih onih koji, što javno što tajno, redovno odlaze na Kosovo i Metohiju, kao na primer sveštenik, otac Radivoje Panić iz Svetosavske crkve u Beogradu ili konobar iz jednog zemunskog kafića, i održavaju tako neophodan životni dijalog sa našim narodom u metohijskim enklavama.
I u igranom filmu “Enklava” bavili ste se životom ljudi na KIM. Da li su se u međuvre menu stvari promenile?
- Za Srbe se gotovo ništa nije promenilo otkako sam snimio “Enklavu”, a to je bilo pre gotovo sedam godina. Možda je stabilnija energetska mreža, te su se isključenja struje proredila i moža je postavljen bolji asfalt po putevima. Ali što se tiče suštine, a to je pitanje slobode i fizičkog kretanja - ništa se nije promenilo! Tu je taj sveprisutni strah koji postoji kod Srba, jer nijedan slučaj ubistva počinjen nad pripadnicima našeg naroda nije rešen. Nijedan! I tako već dvadeset godina, i to u prisustvu međunarodnih snaga! Nije lako živeti u uslovima tako radikalnog odsustva pravne države!
Handke je Velikoj Hoči po svetio knjigu “Kukavice od Velike Hoče”), a koliko u va šem filmu ima metafore?
- Velika Hoča je za mene metafora Sizifa. Samo što stanovnici Velike Hoče ne guraju apstraktni antički kamen, već identitetsko bure opstanka punog vina koje odležava već osam stotina godina.
Korin Belc je u odličnom dugometražnom dokumen tarcu o Handkeu prikazala njegov život, delo, način mi šljenja… Hoćete li se i vi do taći nečega od toga?
- Ne. Moj film nije o Peteru
Handkeu! Moj film je o tragovima njegovog prisustva u srpskim enklavama u Metohiji!
Hoće li i na koji način biti prisutna njegova literatura; npr. knjige “Kratko pismo za dugi rastanak”, “Veliki pad”, “Nesreća bez želja”…?
- Neće. Možda je prilika da ovde pomenemo Handkeovog prevodioca na srpski jezik, književnika Žarka Radakovića, i da mu zahvalimo na ogromnom trudu kojim je Handkeova misao artikulisana na srpski jezik.
Koliko i kako vas inspiriše njegov društveni, pa i poli tički angažman?
- Handke je postideo ne samo mene već i mnoge srpske umetnike i intelektualce za koje je Kosovo i Metohija bila u jednom trenutku “daleka tema”, za neke i možda “izgubljena tema”. Ne bez kajanja govorim da me je on priveo sopstvenom identitetu i to na jedan izuzetno spontan i moderan način.
A kako teče saradnja sa Han dkeom, o čemu ste razgo varali…?
- Sa Handkeom isključivo komuniciram preko Žarka Radakovića, iako solidno govorim nemački jezik. Za ovaj film, međutim, nije mi bila potrebna komunikacija sa Handkeom, već sa našim narodom u Orahovcu i Velikoj Hoči kod kojeg je Handke boravio.
Da li je pandemija Covida 19 poremetila planove, od nosno kada će film biti pred publikom?
- Naravno, i ova produkcija je imala probleme prouzrokovane pandemijom jer se snimanje filma odvijalo u prekidima od februara do jula ove godine. Sada je film u fazi postprodukcije. Nadajmo se da ćemo ga završiti do kraja godine i da će premijerno biti prikazan domaćoj publici na sledećem Festu.