Karl Marks: Prosipajući strašne kletve…
Marksov stav prema činjenicama bio je isto onako ambivalentan kao i prema Hegelovoj filozofiji.
Sa jedne strane, proveo je decenije u prikupljanju podataka, do kraja je ispisao više od sto beležnica velikog formata. Sa druge strane, bili su to podaci i činjenice koji su svi do jednog mogli da se nađu u bibliotekama i parlamentarnim izveštajima. Ona vrsta činjenica koja se otkriva tako što čovek vlastitim očima istražuje po svetu i svojim ušima sluša one koji žive u tom svetu Marksa ni najmanje nije zanimala. Sve do srži i nepopravljivo bio je kabinetski naučnik. Ništa na ovom svetu nije ga moglo naterati da izađe iz biblioteke ili iz svoje radne sobe. Njegova zainteresovanost za siromaštvo i izrabljivanje može se svesti na jesen 1842. godine, kad su mu bile dvadeset četiri godine i kad je napisao seriju članaka o zakonu koji se odnosio na pravo seljaka na skupljanje drva za loženje. Prema Engelsu, Marks mu je rekao da su ga „zakon o krađi drva, kao i njegovo istraživanje problema seljaka u okolini Mozela naveli da uvidi kako nije dovoljno to što se bavi samo politikom; otad se njegova pažnja okrenula prema privrednim uslovima, pa tako i prema socijalizmu“. Svakako, nema dokaza da je Marks zaista ikad razgovarao sa seljacima i zemljoposednicima i da se stvarno na terenu upoznao s okolnostima. U nedeljniku za poljoprivrednike “Forverc” napisao je 1844. godine članak o teškom položaju tkalaca u Šleskoj, a koliko nam je poznato, nikad nije razgovarao ni s jednim od njih: da je to učinio – on više ne bi ni bio on. Marks je celog života pisao o finansijama i industrijskim pitanjima, samo što je iz sveta novca i industrije poznavao svega dva učesnika. Jedan je bio njegov ujak iz Holandije Lion Filips, uspešan poslovni čovek, osnivač preduzeća koje će se razviti u giganta – električnu kompaniju “Filips”. Lion Filips uvek je bio dobro informisan čovek čije je viđenje, što se tiče čitavog kapitalističkog sistema, moglo da bude veoma poučno za njegovog sinovca, samo da je Marks bio za to zainteresovan. Ali, on je samo jednom zatražio savet od ujaka – i to tehničke prirode – u vezi s velikim bankama i, mada ga je četiri puta posetio, vodio je s njim razgovor samo o porodičnim finansijama. Drugi vrlo dobro informisani čovek bio je sam Engels. Ali Marks je odbio Engelsov poziv da ga prati u jednu fabriku tekstila, a koliko znamo nikad nije kročio u bilo kakvu fabriku, preduzeće, rudnik. Nikad nije video radno mesto radnika u nekoj fabrici.
A još više iznenađuje Marksova odlučna antipatija spram njegovih drugova revolucionara koji su poznavali okolnosti na radnim mestima u industriji, odnosno spram radnika koji su postali politički samosvesni. S takvim ljudima prvi put će se sresti tek 1845. godine, kad je nakratko boravio u Londonu i prisustvovao zasedanju Kulturnog udruženja nemačkih radnika. Nije mu se nimalo dopalo to što je tamo doživeo. Većina prisutnih bili su radnici: časovničar, štampar, obućar, a njihov vođa bio je šumar. Svi su bili samouki, disciplinovani, svečani, pristojnog ponašanja i bez ikakve boemštine, i mada su čvrsto verovali da društvo mora da bude preoblikovano, zamišljali su da se to ostvaruje skromnim i opreznim koracima. Marksovu apokaliptičku viziju nisu smatrali ubedljivom, a što je najvažnije – nisu razumevali i nisu ni govorili njegovim akademskim žargonom. Pritom ih je Marks omalovažavao, smatrajući ih pogodnim jedino da budu topovska hrana u narednoj revoluciji… i ništa više. Uvek je radije uspostavljao veze i sarađivao sa sebi sličnim intelektualcima pripadnicima srednje klase. Kad je s Engelsom osnovao Ligu komunista, a nešto kasnije i Internacionalu, postarao se da socijalisti pripadnici radničke klase ne dođu na važne položaje, a da ih po odborima bude tek toliko da ih se vidi – kao, eto, i radnici su tu. Povod je delom bio intelektualni snobizam, a delom njegovo iskustvo da se poznavaoci odnosa u fabrikama uvek protive nasilju i radije su pristalice umerenih, neprekidnih reformi: ne jednom su izjavljivali da sumnjaju u apokaliptičnu revoluciju koju je on smatrao ne samo potrebnom nego i neizbežnom. Njegovi najljući napadi uglavnom su bili upućeni protiv takvih ljudi. Na primer, marta 1846. godine, uoči sastanka Lige komunista u Briselu, Marks je podvrgnuo svojevrsnoj istrazi Vilhelma Vajtlinga. Vajtling je bio nezakoniti sin jedne pralje, siromašne žene, a ime oca nije ni znao. Počeo je da uči zanat kod nekog krojača i samoobrazovanjem i marljivim radom uspeo je da privuče mnoštvo pristalica među nemačkim radnicima. Cilj ispitivanja bilo je insistiranje na „korektnosti“doktrine i nastojanje da se slome rogovi nadobudnim vođama koji su se uzdigli iz radničke klase, a nisu posedovali filozofsko obrazovanje koje je Marks smatrao suštinskim. Marksov napad na Vajtlinga bio je izuzetno agresivan. Kriv je, rekao je Marks, što agituje bez teorijske pozadine. Tamo u onoj varvarskoj Rusiji „mogu da se prave uspešni sindikati s glupavim momcima i apostolima. Ali u tako civilizovanoj zemlji kakva je Nemačka morate shvatiti da ništa ne može da se postigne bez teorijskog učenja.“A zatim: „Ako bez celovitog učenja i jasnih naučnih ideja pokušavate da utičete na radnike, pogotovo nemačke radnike, onda samo igrate ispraznu i neodgovornu propagandnu igru, što neminovno vodi situaciji da će se sa jedne strane naći nadahnuti apostol, a sa druge krdo magaraca koji ga slušaju otvorenih usta.“Vajtling je na to odgovorio da nije postao socijalista da bi svoju glavu punio učenjima nastalim za pisaćim stolom: on zastupa stvarne radnike i neće se potčiniti pogledima teoretičara koji žive daleko od tegobnog sveta realnog rada. Po rečima jednog očevica, „Marksa je taj govor toliko razbesneo da je šakom udario o sto tako jako da se zatresla lampa. A onda je skočio na noge i zaurlao: ’Neznanje još nikome nije koristilo!’“Sastanak je završen time što je Marks, „užasno besan, još dugo koračao gore-dole po sali“.