NADVIKIVANJE ZA „HEJ SLOVENI“
Dugo je čekao Grbić da sa ponosom sluša himnu. Do detalja je i opisao dešavanja u dvorani „Entertejment”. - Ceo život sanjaš da se čuje tvoja himna na dodeli i da je pevaš dok podižu zastavu na završnoj ceremoniji. Prvi put sam sačekao da sviraju „Hej Sloveni” u Sidneju. Desilo se da je puno ljudi emigriralo iz Srbije u Australiju. Došli su sa srpskim zastavama, kokardama i počeli da pevaju iz sveg glasa „Bože pravde”. Skoro da nisam čuo intoniranje himne koju sam dečački čekao skoro deceniju. Onda smo i mi počeli da se deremo iz sveg glasa - apostrofirao je bivši dizač.
Grbić.
Protivnik u četvrtfinalu, Holandija, predstavljao je devedesetih godina strah i trepet za sve rivale.
- Naišli smo na Holandiju, koja je bila drugoplasirana u A grupi, ali bez Zververa i Van der Mjulena. Bilo je baš čupavo. Lični osećaj je neverovatna stvar koju ne mogu da objasnim. Kada smo izašli na teren u četvrtfinalu nijednog momenta nije nam prolazilo kroz glavu da možemo da izgubimo.
Bivši svetski šampion samo što je arhiviran, ogroman izazov je bio još uvek aktuelni - Italija. Ujedno bila je to repriza Svetskog prvenstva iz Japana 1998, u kojem su „azuri“slavili titulu.
- Jako specifična utakmica ne samo zbog važnosti, već i kao izazov na ličnom planu. Igrao sam tada za Sisli iz Treviza, četvorogodišnji ugovor je bio. Osvojili smo Kup Italije, Kup šampiona, Superkup, bili prvi u sezoni. Povredio se Bernardi, Papi veče pred četvrtfinale. Mi gubimo, bivam označen kao glavni krivac što smo tu stali… E to je bio taj moj, skriveni motiv! Jesmo pobedili 3:0 „azure“, međutim nisam mogao da se radujem. Prva dva seta bila su napeta, na razliku, drugi 33:31. Uzeo je tada Anastazi tajm-aut na 30:30, ustao sam sa klupe i
presekla me je Ahilova tetiva. Sreća pa smo treći dobili lagano.
Trenutak posle trijumfa nad Italijanima?
- Kada smo pobedili, istrčao sam i sa Ljubanom Martinovićem otišao da snimim tetivu na magnetnoj rezonanci. Nalaz je govorio da je tetiva oštećena 50 odsto i da zahteva mesec i po dana pauze. Nikada to nisam govorio, niti sam ja heroj, ali bilo je tako. Tadašnji fizio košarkaške reprezentacije Rodoljub Milić privezao je to kako treba, znam da sam stavio nešto i pod petu…
U finalnom okršaju usledio je svojevrsni revanš Rusima za poraz u grupnoj fazi.
- Kada je pala poslednja lopta, nisam bio svestan šta smo uradili. Neko posebno stanje, ne euforija, već ravnodušnost. Nije bilo baš primereno olimpijskim šampionima. Napravili smo super rezultat, nisam hteo da idem u euforiju i da ludujem. Bilo je dobro, idemo na podijum i dodelu medalja - naglasio je i uporedio dva odličja sa Igara:
- Meni je draža bronzana medalja iz Atlante. Sunce, 8. avgust, ovo je bio neki tmuran oktobar, iako ima težinu. Nismo bili svesni šta smo uradili, napravili smo skok preko duge.