Pravda i krivda

Evo tri pitanja za naše uvažene pravnike i još uvaženije zakonodavce. Nisam čuo da je iko od njih ikada u poslednjim decenijama pokrenuo i jedno od njih, iako se, po svojoj nelogičnosti, nameću sama od sebe.

nije Mi Poznato ni ko je ni s kakvom argumentacijom svojevremeno takva rešenja predložio i potom ih usvojio. kod nas se primenjuju, ma koliko apsurdna, odavno. Više puta sam od najviših nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija tražio odgovore. ono što sam od njih dobio bila su nemušta i neubedljiva objašnjenja, uglavnom van okvira pravničke struke. to me je uverilo da bi, možda, imalo smisla tim pitanjima i ovako javno posvetiti nekoliko novinskih redaka.

Moje prvo pitanje odnosi se na zakonsku normu po kojoj okrivljeni pred sudom ima pravo da ne govori istinu i da zbog toga ne podleže krivičnom delu krivokletstva. Jedna ovakva norma sporna je sa oba stanovišta: sa stanovišta morala i sa stanovišta celishodnosti. ako zakon omugućava bilo kome, pa i okrivljenom, da laže, onda postaje veoma problematično kakve društvene vrednosti takav zakon zastupa. tačno, okrivljeni mora biti zaštićen od samoinkriminacije, ali se to pravo ne ostvaruje legalizacijom neistine. to bi se mnogo bolje postiglo kad bi se okrivljenom dozvolio izbor da svedoči ili da ne svedoči. No, voljnim prihvanjem svedočenja na njega bi se morala primenjivati sva pravila koja važe i za svakog drugog svedoka. Pri tom, ne vidi se korist za utvrđivanje istine o predmetnom krivičnom delu, što je osnovni zadatak suda u sudskom postupku. Naprotiv, mogućnost laganja okrivljenog može lako sud odvesti stranputicom. U najmanju ruku, biće nepotrebnog gubljenja vremena. Nije ideja u tome da se zakonom dozvoljava opstrukcija rada suda u ime prava okrivljenog. Pravo okrivljenog se mora garantovati pravnim mehanizmom koji će sudski postupak učiniti efikasnim u procesu utvrđivanja istine, a ne obratno. Neistinom je nemogućno stići do istine. Jasno kao dan.

Drugo moje pitanje tiče se žalbenog postupka. Naime, naš zakon predviđa mogućnost, veoma popularnu među apelacionim većima, da se predmet vrati prvostepenom sudu kako bi se postupak ponovio usled nedostataka u proceduri ili pogrešne primene materijalnog prava. time se, u stvari, od dvostepenosti sudskog postupka, taj postupak pretvara u četvorostepeni uz trajanje unedogled. Mnogo bi bilo ispravnije i logičnije rešenje da, u slučaju ukidanja odluke prvostepenog suda od strane višeg suda, viši sud mora odmah preuzeti meritornu nadležnost i doneti pravosnažnu presudu sa ponavljanjem dela ili čitavog postupka. obrazloženje za ovo je zaista očigledno i laicima, a nekmoli pravnicima i zadire u samu srž principa dvostepenosti, drugim rečima, ustavnog prava građana na žalbu. I ovde se radi o svojevrsnoj, na zakonu osnovanoj opstrukciji sudskog postupka, jer se bespotrebno