Na razgovor dođem s bradom, a u ličnoj mi piše žensko ime
Aleksandar Sič je LGBT aktivista, fizioterapeut, fitnes trener, model i student medicine, a poslodavci često biraju da ignorišu svaki od njegovih kvaliteta na račun toga što je transrodni muškarac. Niti će to uticati na njegov radni učinak, niti će promeniti činjenicu da će možda pokazati vrhunske rezultate, koji su i bolji od onih koje ostvaruju njegove kolege, ali je svejedno smeta u kolektivu.
Osvojim mukama jer se u Srbiji još zazire od različitosti je govorio za NOIZZ i nadamo se da ćete posle njegovih reči dobro razmisliti o neopravdanosti predrasuda prema transrodnim osobama.
Da li misliš da je uopšte neophodno da poslodavci znaju da si trans?
- U toku procesa je jako bitno, često nam zbog operacija i kontrola treba odsustvo sa radnih mesta, ne može baš baba da ti umre četiri puta godišnje. Sem toga, ukoliko dokumenta nisu promenjena, poslodavci znaju od prvog dana. Meni lično je skoro uvek bitno da sam ja taj koji izađe i kaže, više te ljudi poštuju kao osobu ukoliko vide da stojiš iza toga ko si nego ako se kriješ, a ovakve stvari se uvek saznaju, u bilo kom kolektivu.
Svugde je teško, ali naravno da je teže u manjim sredinama gde svako svakog poznaje. Tamo je prosto nemoguća misija zaposliti se
Kako reaguju kada saznaju? - Bilo je situacija kada bi mi stizali zahtevi za praćenje na društvenim mrežama od kolega u novoj firmi, recimo, i često sam se sa drugarima kladio koliko će im trebati vremena da provale nakon što vide slike (bolnica, ožiljci itd). Šalu na stranu, neka doza straha i neizvesnosti uvek postoji, nikad ne znaš da li će neko biti nasilan, nepristojan, bezobrazan. I bilo je takvih situacija, ali što sam duže svoj, to mi je lakše da izađem na kraj s tim i ostanem smiren. S druge strane, ima i divnih reakcija na prvu loptu. Moram da pomenem dve situacije: Jedna, kada sam poslao u grupu na Viberu članak o sebi u nekom magazinu, svima je bilo neprijatno da nešto napišu, ali nakon pola sata sam dobio ogromnu poruku podrške od jedne koleginice, na kraju me je pitala da odemo na kafu. Long story short, bili smo zajedno skoro godinu dana. I druga situacija u kojoj sam ja ukapirao da u kolektivu znaju i pre nego što sam rekao, nakon čega mi je menadžerka u šali poslala poruku da treba da mi povećaju platu jer vredim za dve osobe.
Jesi li tokom selekcije kandidata za radno mesto doživljavao odbijanja zbog toga što si trans?
- Nažalost, jesam. Teško je kad se na razgovoru za posao pojavim ja sa bradom, a u ličnoj karti piše žensko ime. Nisam dobijao nepristojne odgovore, ali bi me na prvu loptu odbijali istog momenta kada vide dokumenta. Jedan period sam radio u firmi kod (bivše) drugarice, koja je zahtevala da niko nikad ne sazna da sam trans, što prosto nije moguće. Na kraju sam otišao odatle ne želeći da trpim bilo kakve ucene. Ali bilo je teško emotivno, a i finansijski. Nisam imao neke posebne reakcije na to, bilo mi je krivo, ali nisam mogao ništa da preduzmem po tom pitanju.
Postoji li uopšte pravi i ispravan način da se odreaguje na tu vrstu diskriminacije?
- Postoje zakoni, ali oni su u ovakvim situacijama prilično nepouzdani. Teško je dokazati da te neko nije zaposlio samo zbog toga što si transrodna osoba, a ne zbog toga što ima boljeg kandidata od tebe. Moja reč protiv njegove.
Kada te poslodavac zaposli, kakav je odnos između tebe i kolega? Da li je bilo nečega što ti je zasmetalo u njihovom ophođenju prema tebi a da se tiče upravo diskriminacije? - U prvoj firmi u kojoj sam radio tri godine sam imao par kolega od kojih sam doživljavao i ismevanje i psihičku torturu, a i fizičko nasilje. Kasnije se to postepeno smanjivalo jer sam i ja usput učio kako da odreagujem na to. Mnogo toga polazi od nas i od toga kako mi nosimo celu tu priču i koliko prihvatamo sebe.
Strahuješ li od otkaza zbog toga što si drugačiji?
- Sada ne, bavim se fitnesom i radim sam za sebe, sam svoj gazda, što bi se reklo. Ali i kada bih radio za nekoga, ne bi bilo problema. Imam dokumenta koja se poklapaju sa mojim identitetom i fizičkim izgledom. Sada je to stvar koju poslodavci i kolege prihvataju na nivou informacije.
Kako se različite sfere poslova za koje se opredeljuješ povezuju sa transidentitetom i da li su neke otvorenije, a neke zatvorenije?
- Ovo je super pitanje. Rađena su i istraživanja na ovu temu, ali nikad ništa nije dokazano. Osim mene, trenutno u Srbiji nema nikog u svetu fitnesa i rehabilitacije. Postoje transrodne osobe u svim poslovnim sferama. Imamo trans-muškarca policajca, trans-ženu medicinsku sestru, frizere, kozmetičare, kuvare, ekonomiste, programere, konobare i sve između, pa i sa druge strane zakona. Zaista bih rekao da nema nekog određenog pravila.
Postoji li neka potpuno sigurna profesija za trans-ljude?
- Ne bih rekao. Sve ima svoje prednosti i mane, ali opet, sve polazi od načina na koji se predstavljamo i nosimo sebe i svoj teret.
Kolika je razlika između većih gradova i manjih sredina?
- Svugde je teško, ali naravno da je teže u manjim sredinama gde svako svakog poznaje. Tamo je prosto nemoguća misija zaposliti se, nažalost. Ni u većim gradovima nije bajno, ipak gradovi u Srbiji nisu Njujork, gde možeš da se preseliš na drugi deo grada i nikad više ne sretneš neke osobe. Ovde uvek postoje osobe koje te poznaju odnekud (škola, posao, komšiluk...) i koje u svakom momentu možeš da sretneš. Postoji i u velikim gradovima određen broj trans-ljudi koji imaju problem sa prihvatanjem sebe i nakon tranzicije, dešava se da nose kape, kapuljače, kačkete, kad šetaju po gradu na 35 stepeni, samo da ih niko ne bi prepoznao prelaze na drugu stranu ulice, ne izlaze iz kuće i slično. To je jako tužno, ali prosto te osobe još nisu dovoljno jake da iznesu psihički svoju životnu priču i na tome se treba raditi. Opet, mnogo je teže u seoskim sredinama, trans-osobe bukvalno imaju metu nacrtanu na čelu i takvim okolnostima. Na nama aktivistima je da to promenimo.
Jedan od najvećih građevinskih poduhvata u istoriji u početku je bio samo želja za bržim prolazom kolonizatora, potom trgovaca, a danas prelazak skoro 82 km košta i do 300.000 dolara.
Panamskim kanalom, čija je izgradnja završena 10. oktobra 1913. godine, spojeni su Atlantski i Tihi okean. Još se u 16. veku, sa osvajanjima španskih i portugalskih kolonizatora južnoameričkog kontinenta, javila potreba za što kraćim prelaženjem iz Atlantskog u Tihi okean, konkretno kako bi španski brodovi brže stizali do Perua i time stekli vojno preimućstvo u odnosu na portugalske protivnike.
Međutim, tek je sredinom 19. veka ova potreba, osim vojnog, dobila i trgovački karakter, jer je u Kaliforniji 1849. godine otkriveno zlato. Kako bi se prevoz robe što pre učinio jednostavnijim, Vilijem Espinvol, američki preduzetnik koji je trgovao po celom svetu i koji je neposredno pred Zlatnu groznicu uspostavio trgovačke veze sa Kalifornijom, brzo je uvideo značaj Paname kao prečice, pa je inicirao izgradnju Panamske železnice, koja je otvorena 1855. godine. Ona je, logično, prolazila preko najkraćeg dela Panamskog zemljouza, čime je ujedno i trasirana putanja budućeg Panamskog kanala, piše B92.
Prva Prepreka
Sagradivši Suecki kanal, Francuzi su mislili da mogu isto da urade i na drugom kontinentu i gradnja Panamskog kanala počela je 1883. godine. Mislili su da će im iskustvo pomoći i da će novi kanal iskopati lako, ali nailaze na prvu prepreku, a to je što voda u kanalu nije u visini mora. Ovaj projekat je bio zahtevniji. Zahtevao je više inženjerskog umeća, modernu tehnologiju i ozbiljniji pristup.
Tropska klima i zemljište natopljeno vodom nije bila najveća nedaća ovog projekta, nego komarci. Malarija i žuta groznica odnele su do 1889. godine oko 22.000 života, što je oko četvrtine radnika godišnje. Smrtnost je bila veća kod evropskih radnika, nego kod lokalnih. S druge strane, nizali su se problemi sa zastarelim mašinama koje nikako nisu mogle kroz vlažno područje, a opet i teren natopljen vodom pretvorio se u veliko klizište... Na kraju zbog korupcija i prevara kompanija je bankrotirala
26 metara. Na toj visini, koja je ujedno i najviša nadmorska visina kanala, dolazi se do veštačkog jezera Gatun, veličanstvenog građevinskog poduhvata, čija je uloga da bude rezervoar vode za funkcionisanje prevodnica.
Posle njega se nastavlja presekom Kulebra na istom nivou, da bi se došlo do prevodnice „Pedro Migel“, gde se kroz jednu komoru brod spušta za deset metara. Na tom nivou se plovi do jezera Miraflores, odmah nakon čega sledi istoimena prevodnica, pomoću koje se kroz dve komore brod spušta na nivo mora i dalje nastavlja ka luci Balboa, gde se izlazi na Tihi okean, piše „Nacionalna geografija“.
OSIM KORUPCIJE I LOŠIH MAŠINA KOJE NISU TRPELE VELIKU VLAŽNOST, RADOVE SU OMETALI I ČESTI ODRONI. NATOPLJENA ZEMLJA NA KOJOJ SU RADILI PRAKTIČNO JE BILA KLIZIŠTE
Današnji Standard
Pre četiri godine Panamski kanal je ponovo otvoren posle devet godina renoviranja. Konzorcijum zadužen za radove saopštio je nedavno da je obavljeno više od 2.000 testova i proba i da su rezultati pokazali da Panamski kanal „funkcioniše na svetskom nivou“. Radovi, koji su koštali 5,2 milijarde dolara, trebalo je da budu završeni u oktobru 2014, ali su niz prekida radova i sporova oko rashoda doveli do nekoliko odlaganja. U okviru proširenja uvedene su šire brodske prevodnice koje će smanjiti čekanje i ubrzati prolazak brodova i omogućiti prolazak brodova većih od standarda “panamaks”. Taj standard je uveden 1914. godine, kada je otvoren Panamski kanal, ali sada svetskim okeanima plove mnogo veći brodovi, dugački i kao tri fudbalska terena s kapacitetom 2,5 puta većim od brodova “panamaks”.