Tolstojev egoizam

POZNAVAJUĆI VEĆ GODINAMA Tolstojevo ponašanje, Sofija ovde postavlja ono škakljivo pitanje da li je on ikad uopšte voleo nekog čoveka od krvi i mesa, spram te ljubavi upućene čovečanstvu kao ideji. Njegov nesrećni brat Dmitrij, na primer, u svakom slučaju je zaslužio saosećanje: završio je na dnu života, kao vrlo mlad oženio se prostitutkom i u ranoj mladosti – 1856. godine – umro od tuberkuloze. Tolstoj je jedva smogao snage da bar jedan sat provede pored bratove samrtne postelje, dok se na sahrani nije ni pojavio – radije je otišao na neki sastanak – ali kasnije je oba događaja, boravak uz bolesnički krevet i odbijanje da prisustvuje sahrani, iskoristio u svojim romanima. Njegov drugi brat Nikolaj, koji je takođe umro od tuberkuloze, isto tako je zavređivao saosećanje. Samo što Tolstoj nije našao za shodno da ga obiđe, pa je tako Nikolaj posetio njega i umro na Tolstojevim rukama. Nije pomogao ni trećem bratu Sergeju kad je na kocki izgubio svu imovinu. Nema sumnje da su svi do jednog bili slabići. A zanimljivo – jedno od Tolstojevih načela je da jaki treba da pomognu slabima.

Odavala su ga i njegova prijateljstva. Samo je u jednom slučaju bio nesebičan i skroman – prema svom starijem kolegi s Univerziteta u Kazanju Mitji Đakovu. Samo što ni to prijateljstvo nije potrajalo. U pravilu – Tolstoj je uzimao, prijatelji su davali. Dok je Sofija prepisivala njegove ranije dnevnike, evo šta je sebi zabeležila: „Njegovi dnevnici svi do jednog ispunjeni su samoobožavanjem, neverovatno je da su za njega ljudi postojali tek toliko koliko su mu bili od koristi.“Još više zaprepašćuje to što su mnogi – i to ne samo njegove ulizice, zavisnici ili laskavci, nego i nezavisni kritičari – bespogovorno podnosili njegov egoizam i bez obzira na to, ili čak zajedno s tim – divili mu se. Zadrhtali bi od njegovog strašnog pogleda, poklonili se pred svakom njegovom hirovitom, zbunjujućom željom, njegovim prohtevom i, naravno, obožavali su u njemu genija. Čehov, koji je bio osetljiva i istančana duša i dobro je sagledao Tolstojeve greške, napisao je: „Strah me je Tolstojeve smrti. Kad umre ostaviće za sobom ogromnu prazninu u mom životu… Nikad nisam nikoga toliko voleo kao njega… Sve dok je Tolstoj prisutan u književnosti, lako je i prijatno biti pisac; a nije tako strašna ni sama spoznaja da ako čovek dosad nije ništa uradio – a možda neće ni ubuduće – zna se da će Tolstoj učiniti dovoljno umesto svih ostalih.“

Turgenjev je još jasnije bio načisto s Tolstojevim egoizmom i surovošću jer je bezbroj puta mogao da ih iskusi. Velikodušno i predano je pomagao mladog pisca. Zauzvrat nije dobio ništa osim suzdržanosti, nezahvalnosti i Tolstojeve surove navike da podmuklo ismeva razmišljanja za koja je znao da su vrlo draga njegovom prijatelju. Turgenjev, veoma korpulentan, dobroćudan i fin čovek, nije bio u stanju da mu grubo uzvrati. Ali priznavao je da Tolstojevo ponašanje i te kako zna da ga razbesni. „Nikad nisam nalazio ništa tako neprijatnim kao njegov prodoran pogled, dodatno pojačan s dve-tri uvredljive, nemilosrdne primedbe, više nego dovoljne da čovek od njih poludi.“Kada mu je predao na čitanje svoj roman “Očevi i sinovi”, na kojem je toliko radio, Tolstoj je jednostavno zaspao nad knjigom i Turgenjev ga je zatekao kako hrče. Kad su se posvađali zbog Turgenjevljeve ćerke, a Turgenjev se izvinio da ne bi došlo do dvoboja koji je bio na pomolu, Tolstoj je (prema Sofijinim rečima) s nipodaštavanjem rekao: „Vi me se bojite. Prezirem vas i nikad više ne želim da čujem za vas.“A pesniku Fetu, koji je pokušao da ih pomiri, rekao je: „Turgenjev je lik pun sebe i zaslužuje da ga neko dobro isprebija. Molim vas da to što sam rekao prenesete jednako iskreno kao što ste mi prosledili i njegove očaravajuće primedbe.“U svom dnevniku Tolstoj je napisao niz nezgodnih, često i neistinitih stvari o Turgenjevu, a prepiska dvojice pisaca odražava asimetričnost njihovog prijateljstva. Godine 1883. Turgenjev na samrti piše u svom poslednjem pismu Tolstoju: „Dragi moj prijatelju, silni pišče ruske zemlje, saslušajte moju molbu! Dajte mi k znanju da ste primili ovu moju malu škrabotinu i dopustite mi da vas još jedno zagrlim, kao i vašu suprugu i vašu porodicu. Ne mogu dalje. Umoran sam.“Tolstoj nikad nije odgovorio na ovu molbu čoveka obuzetog očajem, mada je Turgenjev poživeo još dva meseca. Nakon toga nije uverljiva njegova reakcija na vest o Turgenjevljevoj smrti: „Neprekidno mislim na Turgenjeva. Neopisivo ga volim, žalim ga i čitam njegova dela, živim s njim.“To liči na nastup glumca koji igra upravo ono što publika očekuje od njega. Po Sofijinom mišljenju Tolstoj nije bio sposoban za prisnost potrebnu za ljubav između dve osobe. Umesto toga, prigrlio je celo čovečanstvo jer to je mogao da radi na sav glas, dramatično i senzacionalistički na javnoj sceni.

Ali kad bi se pretvorio u glumca, neprestano je menjao svoje uloge, ili bi ih radije preinačio unutar ogromne središnje tematike svog služenja čovečanstvu. Uloga vaspitača bila mu je važnija od svega. U trenutku kad bi neka tema počela da ga intrigira odmah je hteo da piše knjigu o tome ili da revolucionarno provede lanac reformskih mera, a da pritom ne bi posebno proučio samu problematiku ili, možda, zatražio mišljenja stručnjaka. Mesec-dva nakon što je krenuo da se bavi svojim imanjem, odmah je započeo s projektovanjem i izradom poljoprivrednih mašina. Naučio je da svira klavir i odmah je počeo da piše knjigu naslovljenu Osnove muzike i pravila učenja. Ubrzo nakon otvaranja svoje prve škole potpuno je pretumbao dotadašnje teorije obrazovanja. Tokom čitavog života verovao je da može da se prihvati bilo koje discipline, a da – nakon što bi shvatio zbog čega ona loše funkcioniše – može temeljno da je preradi. Imao je bar tri pokušaja u reforme obrazovanja, kao i zemljišnih reformi.