Priča o duhovima koja vas na kraju gorko rasplače

Kad malo bolje razmislim, duhovi su zaista svuda oko nas – duhovi prošlih vremena, utvare traumatičnih događaja, obrisi emocija koje nam se povremeno vraćaju, ali s vremenom isparavaju i sve ih je teže prepoznati. Nevidljivi podsetnici da smo i dalje živi. Zato se tako čvrsto držimo za svoje duhove (sećanja), sve dok jednog dana ne potonu u zaborav i ne skončaju u tišini mraka. Egzistencijalni strah od neizbežnog kraja ili gubitka voljenih jedino se smiruje idejom duhova, tj. sećanja ili uspomena, jer nema gore kletve od zaborava.

“The Haunting of Bly Manor” kreatora i reditelja Majka Flanengena (Dr Sleep, Hush, Gerald’s Game, Oculus) može se nespretno dovesti u konekciju sa njegovim prethodnim radom “The Haunting of Hill House“. “Bly Manor” je delimično zasnovan na noveli Henrija Džejmsa “The Turn of the Screw” i njegovim drugim pričama, kao i na legendi o dami koja počiva na dnu jezera, dok je “Hill House” iz 2018. bio moderna reimaginacija kultnog romana Širli Džekson. Dve nepovezane priče, sa nekoliko istih glumaca koji se pojavljuju u oba dela antologijskog koncepta “The Haunting”, ne mogu biti drugačije. Drugačije ne znači bolje ili gore, samo znači da je drugačije.

“Bly Manor” za razliku od “Hill House” je gotska ljubavna priča sa horor elementima, dok je njegov prethodnik bio psihološka drama sa elementima horora. Iako su očekivanja bila da će druga sezona Flanengovog rada biti zlokobna ideja o ukletoj kući, zapravo je tragedija o autsajderima koji su progonjeni svojom prošlošću zbog koje ne mogu da imaju ni dostojanstvenu budućnost. “Bly Manor” nije došao da uteruje strah u kosti, iako ima nekoliko fantastično koncipiranih vizelnih scena koje će me proganjati još tri godine, već da podseti da priča o duhovima i ljubavi je jedna te ista priča, jer šta su drugo emocije ili toksična veza iz prošlosti nego duh koji se zalepio za nas kao senka.

Pre sivih oblaka koji su se nadvili nad vilom Blaj u Velikoj Britaniji, njeni stanovnici sa sobom su u predvorje doneli teške životne kofere. Danijel Deni Klajton (Viktorija Pedreti) nije se ni osvrnula za sobom pre napuštanja Amerike i utrčavanja u prvi avion za London. Anksiozna mlada i blaga učiteljica koja pati od klaustrofobije i fobije od odraza u ogledalu posle neprijatnog razgovora za posao sa gospodinom Henrijem Vingrejvom (Henri Tomas) uspeva da ga ubedi u lokalnom pabu da je ona idealan izbor za guvernantu u vili Blaj. Uostalom, koliko može biti teško čuvanje dvoje dece u velikoj kući. Da je znala, verovatno nikad ne bi prešla prag porodice Vingrejv.

Umesto neprijateljske atmosfere, Deni će dočekati nasmejana lice dece Flore i Majlsa, kućepaziteljke Hane, kuvara Ovena i vrtlarke Džejmi.

Svaki stanovnik ima svoj neobičan ritual koji isprva ne deluje toliko grimizno kako će se ispostaviti. Flora je opsednuta minijaturnom verzijom kuće Blaj i lutkama koje moraju da budu raspoređene u kućici prema njenom unapred smišljenom sistemu. Devojčica koja neprestano ponavlja frazu “perfectly splendid”, zna mnogo više o kući i njenim stanarima, ali svoje karte drži u rukavu bez namere da ih tako lako otkrije.

Religijski nastrojena kućepaziteljka Hana opsednuta je pukotinom na zidu, Majls napravio je više od jednog problema u katoličkom internatu pre povratka u Blaj i sklon je surovoj zlobnosti koja ne priliči dečaku, kuvar Oven patološki je vezan za bolesnu majku, vrtlarka Džejmi zbog traumatičnog detinjstva ne voli da investira emocije i vreme u ljude, a stric Henri Vingrejv je notorni alkoholičar.

Atmosfera u vili Blaj postaje sve napetija i čudnija sa saznanjem da je prethodna guvernanta izvršila samoubistvo i da neko svake večeri ostavlja blatnjave tragove u predvorju kuće.

“Bly Manor” je kao konj na duže staze, svoje najbolje adute pokazuje u poslednjoj fazi trke. Iznenađujući obrt koji prate još tri obrta u naraciji su rolerkoster u finalnim epizodama. Zbog potpuno drugačijeg žanrovskog ruha u odnosu na “Hill House” i načina na koji se priča odmotava, prva polovina sezone može biti koska koja će odbiti publiku. Naročito onu koja je očekivala da je druga sezona suvoparni horor.

Od čuvene pete epizode, pa sve do kraja “Bly Manor” je emotivna i tragična priča o njenim stanarima. Ideja o propuštenoj životnoj šansi, strahu od zaborava i iskonskog besa koji je poput kletve, seriju čine jedinstvenom u studiji slučaja intepersonalne dinamike. Savremeno društvo koje je emotivno kastrirano u Flanengovoj gotskoj ljubavnoj priči je podsetnik kako život može da izgleda ako prođe pored tebe, a ti prekasno zažališ.

Kao i u slučaju “Hill House”, tako i “Bly Manor” je rediteljski i vizuelni spektakl od početka do kraja koji koliko košta, tako i izgleda. Fantastičan izbor glumaca i verodostojan prikaz narušenog mentalnog stanja i anksioznosti u rukama Viktorije Pedreti je uživanje za gledanje, koliko god ovo pogrešno zvučalo.

“Bly Manor” nije ni bolji ni gori od “Hill House”, ali je potpuno drugačiji. Emocija koja je vladala u prvoj sezoni, sada dobija potpuno drugo značenje jer za jezivu priču o stanarima treba pripremiti paklu maramica. Fokus u prvoj sezoni je bio na porodici, a u drugoj na porodici koja je nastala spletom okolnosti i to nažalost nesrećnim.

Duhovi u “Bly Manor” nisu strašni i nisu došli da nas uplaše, ali ulaze pod kožu jer smo ih već videli u našoj stvarnosti. Kad shvatimo da smo ih već videli, koža će se sama od sebe naježiti.

KAO I U SLUČAJU “HILL HOUSE”, TAKO I “BLY MANOR” JE REDITELJSKI I VIZUELNI SPEKTAKL OD POČETKA DO KRAJA KOJI KOLIKO KOŠTA, TAKO I IZGLEDA

DUHOVI U “BLY MANOR” NISU STRAŠNI I NISU DOŠLI DA NAS UPLAŠE, ALI ULAZE POD KOŽU JER SMO IH VEĆ VIDELI U NAŠOJ STVARNOSTI. KAD SHVATIMO DA SMO IH VEĆ VIDELI, KOŽA će SE SAMA OD SEBE NAJEŽITI