SVRATIŠTE, UTOČIŠTE OD ŽIVOTA NA ULICI
Četiri brata, jedan drugom do uha, imaju svu ljubav porodice, ali nemaju osnovne stvari potrebne za život. U svojoj drugoj porodici, u Svratištu za decu ulice, Jovan, Petar, Nikola, Janko i Zlatan našli su utočište od života i rada na ulici za koru hleba.
Redovno dolaze u Svratište. Pored njih četvorice, roditelji imaju još pet ćerki. Najstariji Jovan ima 13 godina, a najmlađa sestra godinu dana.
- Dolazim ovde od drugog razreda osnovne škole, već pet godina. Pomažu mi oko svega, evo, našli su mi i profesorku matematike koja je sa mnom radila mesecima da popravim ocenu u školi, a i oko engleskog mi pomažu. Trenutno nas ovde dolazi sedmoro, nas četvorica i tri sestre. Prvi dan kad sam došao, stideo sam se, oslobodio sam se tek posle nedelju dana. Srećom, tu je bio moj brat, pa je bilo malo lakše - priča Jovan.
Zbog pandemije skoro tri meseca nisu dolazili u Svratište, što im je jako teško palo.
Kaže, tamo im je lepo. Crtaju, slikaju, uče, gledaju televiziju, pravili su i novogodišnje čestitke. Jovan poznaje tamnu stranu života na ulici i zna koliko mu je ova ustanova bitna za integraciju u društvo i normalan život, zbog čega je počeo da dovodi i drugare iz naselja.
INTEGRACIJA U DRUŠTVO - Pitali su me što dolazim ovamo, ja im kažem šta sve dobijamo ovde. Neki od njih su me i zadirkivali. Kažu mi - šta ćeš tamo, dosadno je... Oni lutaju po ulicama, kradu po prodavnicama, ne idu u školu, bave se nekim stvarima koje deci ne priliče. Ja ne znam da li bih nastavio školu da nisam počeo da dolazim ovde u trećem razredu. Imao sam pomoć tetke pre toga u okviru porodice, posle su mi pomogli vaspitači u Svratištu. Zbog toga sam posle počeo da dovodim i vršnjake i drugare.
Jovanov godinu dana mlađi brat Petar van razgovora je prava nasmejana čigra, a kada smo upalili kameru i diktafon - muk. Malo-pomalo saznali smo da voli Crvenu zvezdu i da crta. Sve vreme tokom razgovora crtao je i bojio grafit posvećen omiljenom klubu. Nakon početne tišine, uz zvuk flomastera jako pritisnutog na papir, ovaj mališan je započeo svoju priču.
- Ja sam došao prvi. Bio sam stidljiv, tih... Dovela nas je rođaka, prvo mene, a ja sam doveo starijeg brata. Mama je pitala kad sam došao kući je l‘ tamo dobro, rekao sam da jeste. Onda sam ja rekao odvedi mene i Jovana. Sutradan smo vaspitače pitali je l’ može i on, rekli su nam može, i eto... Ovde imamo veliku pomoć u učenju, kupamo se, dobijamo užinu za školu, garderobu - kaže Petar na početku razgovora, pomalo nevoljno i stidljivo.
ZNAČAJ SVRATIŠTA Zvuk šaranja flomastera i tišina trajali su dugo nakon pitanja o tome šta mu znači Svratište i kako izgleda život onih koji ne dolaze u ovu ustanovu.
- Kad ne bih dolazio ovde, ne bih znao sve što znam sada, da računam, da čitam, znače mi stvari koje dobijamo, garderoba, obuća... Da nema ove užine, ne znam da li bi roditelji bili u prilici da nam je svakodnevno omoguće, i da i ne - kaže.
Činjenica da se u ovom trenutku oko 2.000 dece, njegovih vršnjaka, pa i dosta mlađih od njega, nalazi na ulici, gde se bavi prosjačenjem, krađom i svime onime što nikako ne bi trebalo da bude deo dečjeg života. To je i bio povod za pitanje da li u svom okruženju ima poznanike iz takve tragične priče, te i da li je s njima razgovarao o dolasku u Svratište.
- Pitali su me šta ću tamo... Valjda im je krivo što dolazim ovamo, što imamo lepe stvari... Oni kradu, lutaju, mame i tate im daju cigare, to nije dobar život - glasio je njegov odgovor posle duge tišine.
PLANOVI
Iako lepo crta, na pitanje čime bi voleo da se bavi kad odraste, Petar je dao odgovor koji je bio suprotan od onoga što smo mislili da će reći.
- Voleo bih da kad porastem radim za gradsku čistoću. Tata jednog mog druga radi tamo. Voleo bih to ili da radim kao pekar, ali bih voleo i da budem trener fudbalskog kluba, PSŽ-A iz Francuske, najviše zbog Neimara. Inače, omiljen fudbaler mi je Borjan, voleo bih da upoznam njega, Marina i Degeneka, kaže.
Zlatan je najmlađi od četvorice braće, ide u treći razred i nije nimalo stidljiv. Tu se valjda krije i njegov nadimak Deda, kako ga od milošte zovu. Poput Petra, i on crta, a da je talentovan, svedoči i blokče sa crtežima koje je tokom razgovora stalno vrteo.
- Voleo bih da budem policajac i kuvar. Da pravim hranu i radim u restoranu. Najvi
JOVAN: Drugari na ulici me zadirkuju, kažu u Svratištu je dosadno, a oni lutaju, kradu, bave se stvarima koja deci ne priliče PETAR: Da nema ove užine, ne znam da li bi roditelji bili u prilici da nam je svakodnevno omoguće ZLATAN: Voleo bih da budem policajac i ponekad kuvar JANKO: Baš mi znači da dolazim ovde. Najviše volim da čitam svoju omiljenu bajku „Snežana i sedam patuljaka“