NAJVAŽNIJE JE BITI SVOJ
Jedno od ključnih pitanja današnjice jeste pitanje autentičnosti - kaže mlada, popularna glumica Anja Alač.
Podne 28. decembra. Beogradsko dramsko pozorište. Vrvi od predstavnika medija, tu su i brojni glumci (Lane Gutović, Miloš Biković, Isidora Simijonović, Nataša Marković, Pavle Pekić...) škljocaju foto-aparati... Konferencija za novinare na kojoj je direktor Jug Radivojević dao kratak osvrt na ovu 2020. godinu, kolege će kasnije nezvanično komentarisati kako je napravio bum u najboljem smislu i bez sumnje obeležio godinu, a potom je najavljeno deset projekata za 2021. u kojoj će se pozorišni život ovog teatra odvijati pod sloganom „Zašto želiš da budeš čovek“.
U dva od njih igra mlada, lepa i perspektivna glumica Anja Alač. Uz osmeh prihvata razgovor za „Blic“.
Na početku pominjemo predstavu „Living room“, autorski projekat mladog, renomiranog nemačkog reditelja Ersana Mondtaga, u kojoj igra sa majkom Vesnom Čipčić... Korona je, podsetimo, poremetila planove jer premijera je trebalo da bude na ovogodišnjem Bitefu, no Anja ističe da je reč o vrlo uzbudljivom procesu rada.
- Novo, zanimljivo, inspirativno. Radi se kroz istraživanje, svojevrsnu improvizaciju. Nemamo klasičan tekst, ni da tako kažemo standardnu dramaturgiju. Eksperimentalan teatar. A predstava se bavi aktuelnom temom koja se tiče s jedne strane onoga što je tokom četrdeset godina obeležilo vreme istorijski, politički, društveno, pa i kulturno, a s druge statusom i ulogom žene u društvu i pitanjem kako se ona nosi sa emocijama, sa svim onim što život donosi. Na poseban način, vrlo aktuelno.
Razgovaramo šta je za nju lično, kao i u generacijskom pogledu na realnost ključno pitanje današnjice.
- Jedna od ključnih pitanja današnjice jeste pitanje autentičnosti. Neoliberalni koncept učinio je da živimo u jednom dehumanizovanom društvu. Teško je ostati svoj, a to je toliko važno. Kako se izboriti sa svim onim što nam se dešavalo proteklih godina a za šta na neki način i nismo bili spremni...
Upitana da li je teško igrati s mamom, odgovara:
- Izazovno je, ali je i lepo.
Drugi naslov u kome će zaigrati na Sceni „Olivera i Rade Marković“je „Tiho teče Misisipi“Vladimira Tabaševića u režiji Ivice Buljana. Razgovaramo o tom romanu (koji dramatizuju pisac i reditelj) koji je priča o jednoj državi, veku i ideji, i koji fokusira poražavajući intimni bilans njihovog kraja...
- Radujem se tom radu, ulozi i sa velikom zainteresovanošću ga očekujem.
Pominjem da je gledamo na malim ekranima, ovih dana u seriji „Tate“, od januara ćemo je gledati i u seriji „Vikend sa ćaletom“, a upitana za glumu pred kamerama i na sceni, napominje:
- Ne mogu da kažem da mi je bliže, draže jedno ili drugo, iako je pozorište mesto gde se verovatno najbolje osećam. Volela bih da imam priliku da radim paralelno.
Na pitanje gleda li sebe, na primer, u seriji „Tate“, uz osmeh kaže:
- Povremeno. I neverovatno, iako je prošlo malo vremena od snimanja ja neretko pomislim da sam ovo ili ono mogla i drugačije da uradim.
Reč, dve o glumi... - Gluma me je naučila da najjači utisak ostavljamo, da pažnju privlačimo najviše onda kad zračimo iznutra.
n