Devet decenija od rođenja Borislava Pekića i 140 godina od smrti Dostojevskog
Godinu za nama obeležilo jei između ostalog, devet decenija od rođenja Borislava Pekića (Podgorica, 4. februar 1930 - 2. juli 1992, London), a ovu koja dolazi - dva veka od rođenja i 140 godina od smrti F. M. Dostojevskog (Moskva, 11. novembar 1821 - 9. februar 1881, Sankt Perburg).
Reč je o nesumnjivim velikanima pisane reči čije je vanvremensko delo čoveku uvek nadohvat ruke. no, kako to kaže Egziperi, „odrasli vole brojeve“te tako okrugle godišnjice možda skreću pažnju na svakovrsna bogatstva i izvore radosti unutar korica knjiga. Odavno je Borhes rekao: „Među različitim čovekovim instrumentima, knjiga, bez sumnje, zadivljuje. Ostali su produžetak njegovog tela. Mikroskop i teleskop, produžetak su njegovog vida; telefon je produžetak glasa; zatim imamo plug i mač, produžetke njegove ruke. ali knjiga je nešto drugo. Knjiga je produžetak memorije i imaginacije.“
Mnogo je toga dragocenog, čudesnog, lekovitog Pekić napisao... nema druge nego čitati ga.
Za ovu priliku podsetimo se tek par redova iz romana „atlantida“: „Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu umesto da kao priroda od njega žive.“
Ili iz „Sentimentalne povesti britanskog carstva“: „U stalno izmenljivoj jednačini napretka čovek je ostao jedina konstanta“, „Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika“, „Istorija nije rešila osnovno pitanje ljudskog opstanka: kako da život smatramo božjim darom a ne kaznom“...
nije poznato da li je i koliko godišnjica podigla čitanost Pekićevih dela, nadajmo se da jeste, kao i da će to učiniti u slučaju opusa Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, od čije reči i misli doslovce zastaje dah.
Ostavimo po strani šta o njemu kaže teorija književnosti pa čak i šta su pisali umni ljudi, da pomenemo samo justina Popovića, Vladetu jerotića... U svakom slučaju, iz stranice u stranicu leči, oplemenjuje, učini kako to kaže E. E. Šmit „da poveruješ u čoveka“...
„Hm... da... sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka... to je aksiom... I zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!... novog koraka!“, napisao je na prvim stranicama „Zločina i kazne“(prevod Miroslav Babović, „Rad“).
Ili na poslednjim „Mladića“(prevod Miloš Ivković, „Rad“): „Sada, odnedavna, kod nas se dešava nešto sasvim obrnuto. Više ne prirasta ološ uz viši sloj ljudi, nego, naprotiv, od lepog sloja se otkidaju veselo i lako komadi i grudve i sabijaju se u celinu sa predstavnicima nereda i zavisti. I nikako nije izuzetak da se očevi i glave bivših kulturnih porodica rugaju onome u šta bi, možda, još htela da veruju njihova deca. ne samo to nego sa uživanjem pokazuju deci svoju požudnu radost što su iznenada stekli pravo na nepoštenje koje su nekako u masi prihvatili. ne govorim o istinski naprednim ljudima, dragi moj arkadije Makaroviču, nego o onom ološu koji je bezbrojan i za koji je rečeno: ’Grattez le Russe, et vous verrez le Tatare’ (Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina). I verujte, pravih liberala, istinskih i velikodušnih prijatelja čovečanstva uopšte nema tako mnogo kao što nam se odjednom učinilo.“
Ili negde na sredini tog romana: „Upropašćuju šume, iscrpljuju tlo, pretvaraju zemlju u stepu... javi li se čovek s nadom i posadi li drvo, svi ga ismevaju: ’zar ćeš ti doživeti da poraste (...) Ideja o zajednici sasvim je propala. Svi kao da su na stanici i kao da sutra svi odlaze, svi žive tako da samo za njih još bude dovoljno...“
jedna od njegovih najcitiranijih rečenica je: „Lepota će spasiti svet.“Iskustvo pokazuje da su brojni oni koji i ne znaju da je izgovara lik u romanu „Idiot“. I ne odnosi se, naravno, na spoljnu lepotu, naročito ne u kakvom god trendovskom smislu.
a na šta se odnosi... Bilo bi više nego dragoceno da se to u narednoj godini otkriva čitanjem njegovih knjiga. I iznova, zašto da ne. Kada bi, naročito oni koji se nisu družili s njegovim delom, svakog meseca u 2021. pročitali po jednu njegovu knjigu, ili makar po pola u slučaju okorelih nečitača, na izmaku dve stote godišnjice njegovog rođenja ne samo da bi bar delićem saznali kako i zašto lepota spasava svet, nego bi i postali deo toga.
U ovoj kratkoj belešci pomenimo još njegov govor o Puškinu na sednici Društva ljubitelja ruske književnosti koji završava rečima: „Evropski narodi i ne znaju koliko su nam dragi! ja verujem da ćemo mi, tj. pokolenja koja dolaze sva bez izuzetka shvatiti da biti pravi Rus znači: želeti da se izmire evropske protivrečnosti i to konačno, i ukazati na svoju rusku dušu kao na izlaz iz evropske tuge, na dušu sveljudsku i sveujedinjavajuću, smestiti u nju sa ljubavlju svu našu braću i, možda, izreći poslednju reč velike, opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po Hristovom jevanđelskom zakonu.“(Piščev dnevnik, 1880. god.).