MILAN ST. PROTIĆ

PARTOKRATIJA OTKAD ZNAM ZA SEBE, ŽIVIM U PARTOKRATIJI. U TITOIZMU JE CRVENA KNJIŽICA BILA VREDNIJA OD DIPLOME, POD MILOŠEVIĆEM JE ČLANSTVO U SPS ZNAČILO ULAZNICU MEĐU PRIVILEGOVANE.

...UKoštuničino vreme su se svi upisivali u DSS zarad koristi, za vlasti demokrata glavna preporuka se sastojala u stranačkoj pripadnosti. Ovi današnji vlastodršci su tu štetnu pojavu doveli do vrhunca, ako ne i do apsurda. Nisu oni autori partokratije kao što nisu autori nijedne od mnoštva neinteligentnih politika koje zastupaju. Istorija zloupotreba vlasti i gluposti vladajućih partija, nažalost, starog je datuma. Mi, u stvari, nikad nismo iskusili istinski višepartizam. Ni višepartizam, ni slobodu. Naš je narod naučen na to da se napredak, blagoutroblje, imetak, ne postiže znanjem, vrednoćom i poštenjem, već učlanjenjem u partiju.

Nije ovo prevashodno moralno pitanje, mada je naravno i to. Nije ni pitanje pojedinačnog izbora, jer taj izbor u ovoj zemlji odavno nije slobodan. Nije, na prvom mestu, ni pitanje demokratije, tj. karaktera sistema u kom bivstvujemo. Radi se o pogubnom principu čija je forsirana posledica ukupan narodni neuspeh. Ako je kriterijum za zapošljavanje, za uspon u službi, poznatost u javnosti, zasnovan na strančarstvu, onda je to najpouzdanija garancija da će rezultati biti rđavi. Partizani se ovde cene neuporedivo više nego znalci. Moćnici od majstora. Funkcioneri od stručnjaka. Činjenica što jedna do te mere izvrnuta hijerarhija radne snage traje decenijama, Srbiju je odvela ne samo

na stranputicu, nego i na nizbrdicu.

Eto ti odgovora, poštovani čitaoče, na pitanje zašto se masovno iz ove zemlje odlazi u beli svet na zapadu. Do Drugog svetskog rata, u Srbiji se nije znalo za pečalbu. Iseljavalo se iz Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Makedonije. Iz Srbije nije. Naprotiv. Tokom devetnaestog veka, nemali broj obrazovanih stranaca useljavao se u Srbiju. Bilo je Nemaca, Francuza, Čeha, Hrvata, Grka, kasnije i Rusa. Bilo je oficira, lekara, građevinara, umetnika, profesora. Ona malena i prašnjava Srbija pokazala se kao utočište za srećniji život mnogim ondašnjim Evropljanima.

Naš je egzodus počeo od 1944. Prvo politička emigracija, potom intelektualna, pa ekonomska, zatim ponovo intelektualna... Sve do poslednjih godina kad je odlazak najboljih dobio pandemijske razmere. Nacionalno krvoliptanje.

Vlast se ovdašnja tome raduje. Možda krije, ali se i te kako raduje. Ponekad im, ipak, izleti poruka najboljima da su im vrata ove zemlje, njihove zemlje, širom otvorena. Njihova je logika jasna. Što je manje sposobnih, više će prostora biti za njih i njihove partijske drugove. Oni u zdravoj konkurenciji nikakvih izgleda ne bi imali.

U Srbiji se odomaćilo da su sve institucije i partijske i ideologizovane.

Takva je i vojska, i policija, i zdravstvo, i školstvo. Bog i vera, ako nije i crkva. Kod nas su državna znamenja decenijama bila crvena zvezda petokraka i srp i čekić. I dan-danas srpski policajci nose jedan sramotan grb, a vojska na levoj nadlaktici grb koji nije predviđen zakonom o grbovima. Zašto? Zato što oni koji ovom zemljom vedre i oblače, kroje nam sudbinu i gospodare životom i smrti, ne podnose ni belog orla, ni krunu. Jedva pristaju i na srpsku trobojku.

Partokratija, to je najgore zlo koje jedan vlastodržac može učiniti svom građanstvu. Jer iz tog besomučnog nametanja svojih i odbacivanja drugih, on nam kazuje da mu je njegova manjina bitnija od celine naroda. Nismo svi jednaki. Neki su, i treba da budu, jednakiji od ostalih. Neumrli Orvel.

Naše najbolje više poštuju u tuđini no što su poštovani kod svoje kuće. Žalosna istina srpske stvarnosti. Šaljemo i poklanjamo, terajući od sebe, najdragocenije što smo rodili. Vrednom nije potrebno partijsko članstvo. Niti bilo kakva protekcija. On traži jedino fer utakmicu da pokaže šta zna i šta može. Ako mu se to ne da u njegovoj državi, otići će tamo gde ne mora da se ponižava kako bi dokazao svoju vrednost.

Otud je ovde mogućno da ministar spoljnih poslova ne govori nijedan strani jezik. Da nam ništa ne znači nijedno ime sudija Ustavnog suda. Da su nam direktori ljudi bez škole i bez pameti. Da nam je predsednik tragikomičan.

Partija, kako to gordo zvuči! n

Partokratija, to je najgore zlo koje jedan vlastodržac može učiniti svom građanstvu