BILJANA SRBLJANOVIĆ

SOTIJA U SRBA

NEPUNIH MESEC DANA OD OTKRIĆA JOŠ JEDNE MASOVNE GROBNICE NA TERITORIJI SRBIJE, U RUDNIKU U MESTU KIŽEVAK, OSTACIMA TELA TAJNO POKOPANIH KOSOVSKIH ALBANACA, KOSTIJU TAKO RASPADNUTIM PA POMEŠANIM DA JE JOŠ UVEK NEMOGUĆE UTVRDITI DA LI SE RADI O 15 ILI 17 UBIJENIH LJUDI, NAJUTICAJNIJI DELOVI NAŠE KONZERVATIVNE INTELEKTUALNE ELITE PROSLAVILI SU ROĐENJE NOVE ZVEZDE TE POLITIČKE MISLI - FILOLOŠKINJE I KOPIRAJTERKE ISIDORE SMOLOVIĆ.

...Njen tekst „Odbrana Srba u poslednje dane“izvorno objavljen u „Danasu“, preneli su vodeći desničarski mediji i portali, od NSPM-A do Srbin Info, preko šerovanja Tviter desnice gde su pljuštale pohvale i aplauzi, a otvorena je i polemika kako je moguće da ovakav patriotski članak uopšte bude objavljen u antisrpskom „Danasu“. Tome doprinosi i činjenica da je u „Danasu“tekst ipak cenzurisan, skraćen je za veoma važan uvod, u kome autorka pohvalom sebi i sopstvenoj hrabrosti navodi da se ne mari za odmazdu američke ambasade koja joj sigurno sledi, jer će im se ovim člankom, po sopstvenom mišljenju, zameriti do te mere da neće moći da kroči u Ameriku. Uredništvo „Danasa“valjda veruje u njeno predskazanje i ipak ne bi da toliko rizikuje, inače bi tekst objavili integralno.

„Srbuj, makar slamu jeo“, piše autorka i prelazi na temu teksta televizijsku reklamu u produkciji Ambasade SAD, u okviru projekta

„Vi ste svet“kojim, već dve godine, video-klipovima šalje poruku Srbima da smo i mi deo „sveta“i da imamo velike pojedince koji su dali ogroman doprinos planeti. Nisam znala za ove reklame, jer ne gledam TV, nisam ni znala da tako dugo traje ta kampanja, a nisam stručna da razumem koji su joj dometi i koliko je uspešna. Ipak, sudeći po ljutnji na internetu, a i tekstu Isidore Smolović, poslednja iteracija u vidu spota posvećenog Pekiću, kojim se poručuje da ne gledamo unazad nego unapred, reklamna kampanja je shvaćena kao neprijateljska. Smolović u svom tekstu elaborira kako joj je cilj „priprema javnog mnjenja u Srbiji na odvajanje Kosmeta kao sastavnog dela njene teritorije“, što je samo po sebi za osudu, a zatim i kako je, u tu svrhu, pogrešno citiran Borisav Pekić, kome su pripisane reči njegovog junaka Konrada Rutkovskog, bivšeg (prinudnog) islednika Gestapoa u Dubrovniku, u kom je, samo izvršavajući naređenja, mučio i ubijao ljude. Njegov citat, koji reklama navodi, prilično je banalan i svodi se na ono - gledaj unapred, a ne unazad, a autorka otkriva grešku: to je misao naciste, a ne Pekića, te, sledstveno, prihvatanje ocepljenja

Kosova („Kosmeta“) nacistička je ideja.

Da zanemarimo činjenicu da je Kosovo već odavno odvojeno, da je ta država proslavila deceniju postojanja, te da bi, ipso facto, priprema javnog mnjenja na ovaj događaj bila dosta okasnela, samo tumačenje književnog teksta, razdvajanje pisca od lika, takođe je, u teorijskom smislu anahrona i okasnela metoda, posebno kada se primeni na ovaj intertekstualni, postmodernistički, metaprozni roman. I sam lik Rutkovskog, koji traga za uzrocima sopstvenog kukavičluka koji ga je odveo u zločin, na neki način uopšte nije nemački, mnogo bi više podsetio na totalitarnu svest komunističke Jugoslavije, koja je progonila i na odloženo zapravo ubila Pekića.

Sotija, kako inače svoj tekst žanrovski određuje Pekić, jedna je ludačka satirična igra, groteska kojom se kritikuje svet: moćnici - sudije, popovi, plemići, vođe, a pod izgovorom ludila kaže i ono što se ne sme, jer odgovornosti nema. Sotija je i neka vrsta žanrovskog okvira u kom živimo ovo pomahnitalo negiranje stvarnosti bez odgovornosti za posledice, u kojima groteskne figure aplaudiraju jedni drugima, regrutuju mlade naslednike svoje misli, žive jednu nepostojeću stvarnost u kome će, srbovanjem u novinama, da vrate sat unazad i zaustave odvajanje Kosova, evo i ovim raskrinkavanjem kopirajterske „greške“u nekoj reklami jedne ambasade u zemlji u kojoj se još uvek tvrdi da stvarnost ne postoji.

Meni je svejedno i za vizu i za reklamu (koja mi je bezveze), ali stvarno ne mislim da se iko normalan bavi time da juri neku devojku i stavlja je na crnu listu najmoćnije zemlje sveta, na kojoj nisu ni polovina zločinaca krivih i za grobnicu u Kiževaku, a kamoli kopirajterka iz Beograda. Ali mislim da bi, za zdravlje ovog društva i izlaska iz kolektivne sotije, bilo mnogo važnije da talentovana Isidora Smolović napiše neku o iskopanim mrtvacima i kakve to veze ima sa odvajanjem Kosova, sve citirajući i Ratkovskog i Pekića, koji bi onda, sasvim prirodno, pripadali njenom tekstu.

Sotija je i neka vrsta žanrovskog okvira u kom živimo ovo pomahnitalo negiranje stvarnosti bez odgovornosti za posledice