Pobegao u školu u Sarajevo da ne bi bio seoski sluga
Gusta magla stisla Užice. Nestalo nebo, vrhovi solitera, okolna brda. Gleda Stojan Brajović iz svog stana, ni mlađe i zdravije oči ne bi mogle da dobace dalje od zavese koja je skrila grad. Ista li je ova magla, misli, kao ona sarajevska pod kojom je ubog, gladan i promrzao grcao teške đačke i studentske dane.
Isve mu na pameti rodni Zlatar, selo Muškovina, onaj komad očevine koji je njegov stari surovih posleratnih godina prodao za jednu kravu da mu čeljad makar ne oskudevaju u mleku. Nad Zlatarom nema magle, nad njim se Stojanu najsvežije nadvijaju sećanja na teško detinjstvo u kući slamarici od kog je, željan da se školuje a ne da bude sluga, pobegao u Sarajevo.
- Moji roditelji su izrodili sedmoro sinova i kćeri. U ono vreme deca su se rađala planski – jedno da pomaže ocu, drugo majci, treće da čuva goveda, četvrto da uči, peto da nosi pušku ako bude rata... Meni je zapalo da budem taj koji će da uči. Ali, otac i majka nisu imali da me školuju - počinje svoju priču Stojan Brajović.
BEG U SARAJEVO
Sa nepunih sedam godina, jer trebalo je devetoro usta nahraniti, služio je dvojicu imućnijih domaćina. Čuvao im goveda. Kada je falilo za hleb, odlazio je kod gazda i pozajmljivao kilo, dva brašna. Za odug otac je, kad dođe vreme, tim ljudima morao da kosi livadu, a majka žanje žito.
- Posle završene osmoletke u Aljinovićima rešim da pobegnem u Sarajevo na školovanje. Prvi put sam hteo sa parama sa kojima me je majka poslala u Prijepolje da kupim paprike, ali sretnem ujaka kome se poverim i on me odvrati od puta. Reče, Sarajevo je veliki grad, izgubićeš se tamo - seća se Stojan.
Pošto-poto hteo je u Sarajevo. Tamo mu je sa svojom porodicom, u teskobnom iznajmljenom stanu, živeo deset godina stariji brat.
- Sedam dana kasnije, sa crkavicom dovoljnom za voznu kartu, pobegnem kod brata. On me nagovori da upišem zanat, a ja, iako odličan đak, to prihvatim. Poče školska godina, a ja od škole do škole, da vidim da li će me neka druga primiti iako je bilo kasno za upis. Svratih do ekonomske, pokucah na vrata sekretarici, rekoh da sam iz Srbije... Da me zanat ne privlači, da bih školu posle koje mogu
U ono vreme deca su se rađala planski – jedno da pomaže ocu, drugo majci, treće da čuva goveda, četvrto da uči, peto da nosi pušku ako bude rata... Meni je zapalo da budem taj koji će da uči
na fakultet, pokazah ocene. Primiše me - priča.
ĐAK EKONOMSKE ŠKOLE
Sarajevo ogromno. Mnogo veće od Nove Varoši u kojoj je prvi put video crvene krovove, zagledan u njih kao u jovanjsko čudo. Mnogo više ljudi nego na ulicama Prijepolja sa kojih kradomice zamače na voz.
Posta đak ekonomske, daleko od svoje kuće, a u džepu – ništa. Imao je da obuče jedan džemper, onaj vuneni u kome je pobegao iz Muškovine, i više ništa. Nosio ga je i po ciči zimi, a sarajevska zna da bude grdna, i leti kad upeče jara. Za odug bratu čuvao je njegovu decu, kuvao im ručak, mesio hleb, svašta radio da opravda krov nad glavom. Na velikom odmoru patio je za sendvičem koji su svi jeli osim njega. A kad bi se i nekim čudom našlo para za sendvič, pride i za “koka-kolu”, srećnijeg od njega u Sarajevu nije bilo.
- Leti sam, sve u onom džemperu, radio u zemljoradničkoj zadruzi da bih imao za hranu i knjige. Najteže je bilo iz podruma iznositi pomije i tovariti ih na traktor. Znao sam sav da se zaprskam. Radio sam i učio, i sa odličnim završih ekonomsku školu - nastavlja Stojan zagledan u maglu.
STUDENTSKI DANI
Dovoljno je, izgleda, gusta da potanko evocira uspomene na sarajevske dane. Stojan je teško pokretan, ali u sećanju još, željan sendviča i promrzao, šeta kroz Ilidžu, Vrelo Bosne, Nedžariće.
Dođe vreme za studije, ali od čega. Upisao je Ekonomski fakultet u glavnom gradu BIH, nadajući se da će oko nove godine dobiti studentski kredit i smeštaj u studentskom domu. Do tada, nadao se, ostaće kod brata.
- Po polasku na fakultet majka me je ispratila sa pitom i gurabijama, spremljenim da imam za tri, četiri dana. Došao sam na vrata bratu, ali u njegovom stanu više nije bilo mesta za mene. Gde ću, šta ću, bez novca i smeštaja. Prve dve noći proveo sam na železničkoj stanici, napolju, između koloseka. U čekaonice se moglo samo danju, dok su prolazili vozovi, ne i noću kada nije bilo saobraćaja. Grejao sam se u ćoškovima sarajevskih kafana do fajronta. Treću noć ilegalno sam proveo u studentskom domu, u jednoj sobi gde me pustiše u prazan krevet - priča Stojan Brajović.
Potucao se od sobe do sobe u studentskom domu, ilegalno, krijući se od domara. I tako mesecima. Najveći problem bila je hrana.
- Odlazio sam u studentske menze i bez bonova, koristeći gužvu, uzimao obroke, sve dok me kuvarica jednom nije otkrila i gađala kutlačom. Nisam tako vaspitan, ali nisam imao drugi način da se prehranim. Uvek sam sedeo za stolom sa devojkama, jer su one manje jele, pa da pojedem ono što iza njih ostane - nastavlja rođeni Zlatarac.
I prvi je u generaciji očistio prvu godinu studija! Posle, kada je dobio studentski dom i kredit, sve je bilo lakše. Završio je fakultet, zaposlio se, oženio, dobio decu.
ODLAZIO SAM U STUDENTSKE MENZE BEZ BONOVA, UZIMAO OBROKE, SVE DOK ME KUVARICA JEDNOM NIJE OTKRILA I GAĐALA KUTLAČOM
OČEVINA
Sve, sve, ali kopkalo ga je ono parče očevine, ta dva i po hektara na Zlataru koje je otac zamenio za kravu. Hteo je da ga otkupi, povrati.
- Ženi koja je bila vlasnik rekao sam: “Moj otac je ovu zemlju prodao za jednu kravu, ja tebi nudim novac u vrednosti za dve. Stalo mi je do ovog placa”. Pogodismo se - srećan je dok priča, kao da je malopre otkupio očevinu a ne pre 15-20 godina.
Tu u Muškovini napravio je veliku kuću i tri brvnare. Neretko ovde Stojan okupi porodicu, unuke, pa im priča kako se mučio, baš sa ovih zlatarskih livada otišao za srećom koja u početku sve beše osim sreće. Ne da bi hvalio svoje muke, nego da unuci razumeju koliko je važna i šta znači škola.