PECA POPOVIĆ BOŽIĆNE PORUKE
NEMA NIŠTA TUŽNIJE NA OVOM SVETU NEGO PROBUDITI SE U BOŽIĆNO JUTRO I NE BITI DETE. DANAŠNJA POTREBA ZA BOŽIĆEM VEROVATNO JE ONA DERANSKA NUŽDA ZA DOBROTOM I LEPOTOM, ZA MILINOM I TOPLOTOM PORODIČNOG ZAJEDNIŠTVA...
...Nervozni, uplašeni, iznureni i napeti od nemilosrdnosti života, često zaboravimo da Praznik nema previše veze sa kupovinama i prazničnim trpezama. To je pre svega važan lični osećaj mira i produženi trenutak ljubavi. Predah za neka važna preispitivanja. Božićni duh je duh darivanja i praštanja. I važno je zadržati taj duh, kao deo lične ljudskosti.
Veliki hrišćanski praznici ne proslavljaju se već - vole. Na Božić se susreće sve najlepše u hrišćanskoj tradiciji sa paganskim u nama uz neka ateistička i pseudoreligiozna uverenja. Ovaj praznik najbolje pokazuje da prava vera nije dužnost već dragocena sloboda. Božić nije samo topli dom, badnjak, česnica, malo slame, jelo i piće. I okićena jelka sa poklonima ispod. To je radost uverenja da je Bog rođenjem Hrista poslao svog sina da šireći ljubav spasava svet. Bez obzira na to koliko zemlja i ljudi stare pod teretom nagomilanih briga, o Božiću smo svi i dalje mladi!
U tom osećanju božićnu jelku vidimo kao simbol nade i večnog života hrišćana. Jer njen uvek zeleni vrh gleda prema raju, a zvezda koja se tu stavlja simbol je vodilje ispravnog puta. Sva svetla na toj jelki predstavljaju sjaj Hristovog dela.
Običaj da se uoči božićnih praznika u dom postavi jelka nije tako star običaj kao što se misli. Neki dan na to podsetio je „Danas“prenoseći jedan tekst iz novogodišnjeg broja „Pravde“, davne 1940. Naime, do 1601. godine nije se znalo za postavljanje božićne jelke. Prvi put se običaj beleži u Strazburu. Taj grad na granici Francuske i Nemačke doneo nam je Gutenbergovu štamparsku mašinu i kasnije fenomen božićne jelke. Ona je ubrzo postala simbol praznika. U početku sveštenstvo se protivilo uspostavljanju novog običaja. Lokalni profesor teologije 1621. javno moli da se prekine sa širećom modom, ali apel nije naišao na razumevanje. Kada su u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji, Engleskoj i Rusiji jelke ukrasile vladalačke domove, to je bio važan znak. Od sredine sedamnaestog veka malo hrišćanskih domova je bilo bez ukrašene božićne jelke. Od tada milioni širom sveta jelkom i upaljenim svećicama propagiraju rođenje Spasitelja i hrišćansku ideju mira među ljudima. Rusi su prvi od pravoslavnih naroda sa oduševljenjem prihvatili taj običaj, a od njih se običaj preneo i na ostale pravoslavne Slovene. istaknuti intelektualac i pisac, sin Nikole, predsednika vlade, i otac Stevana, velikog kompozitora i akademika, u „Zapisima starog Beograđanina“6. januara 1923. godine pod naslovom „Na Božićnoj dokolici“piše: „Nekada u staro dobro vreme i mi smo se radovali velikim praznicima... Mi nismo znali ni za ove božićne jelke, za koje nas uveravaju kako je to nekakav davnašnji slovenski običaj. Onda je uoči Božića po kući posipana slama i bacani po njoj orasi, deca se hvatala materi za skut, a jedno drugome za haljinu i pijukali za njom kao pilići za kvočkom, častili se posnim rezancima i hlebom namazanim pekmezom, zadovoljni pospali i noću se pripijali jedno uz drugo plašeći se miševa, koji po svu noć kloparaju s onim orasima po razastrtoj slami. Pa, onda su deca imala još jedno veliko zadovoljstvo o Božiću. Svako se od njih otimalo da bude položajnik, obično najbližim srodnicima ili prijateljima. Ženskoj deci ta je radost uskraćena, pošto samo muškarac može biti položajnik. On se cele noći trza iz sna, da se ne uspava i ne odocni. Daleko pre zore on izlazi u mrak, prti po snegu koji je zavejao staze, pa hita kući koju će da poseti, kuca na prozor ili lupa na kapiju. Promrzao od zime, on otresa sneg s nogu, ljubi ruku domaćinima da im čestita Božić i beži toploj peći da otkravi pomodrele uši i ukočene prste. A sada deca spavaju na Božić do neko doba dana u toplim posteljama posle veselo provedene večeri pored božićne jelke. Položajnik je danas obično ili mlekadžija koji s kantom ulazi u kujnu ili berberin koji s priborom pod pazuhom dolazi da obrije još sanjivog gospodina.“
Veliki hrišćanski praznici ne proslavljaju se, već vole
Bilo je i vremena, koje takođe nisu zaboravljena, kada su se jelke kitile o Novoj godini. Tada je zvanično postojao samo Deda Mraz, a Božić Bata bio šifra u malobrojnim kućama za dobrotvora koji dečurliji ostavljaše darove tokom badnje noći. Mnogi koji sada slave Božić naglašavaju „tradicionalne“, „srpske“i „porodične“vrednosti, a još nisu naučili kako da se odnose prema sopstvenoj familiji i koje bi vrednosti valjalo da zagovaraju. Zaboravljaju da onaj čije rođenje slavimo nije poticao iz svešteničkog staleža i nije bio član neke religijske zajednice. Nijednu nije hvalio ni kudio i nikome nije neku preporučivao. Bio je iznad zakona svakodnevno činivši dobročinstva, samo dela ljubavi. Hrist nas je zauvek naveo ka dobroti i trajno obavezao da ne zaboravimo lepotu, ljubav i samilost. Zbog toga držimo do Božića. Pesnik je u pravu predlažući prigodne darove: Neprijatelju, oproštaj. Protivniku, toleranciju. Prijatelju, srce. Klijentu, uslugu. Svima, milosrđe. Svakom detetu, dobar primer. Sebi - poštovanje.