Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom, naša je dužnost da ga razotkrijemo
Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna Pjaca Venecija u Rimu ili Nirnberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internetpopulizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe građana biti prihvaćena kao gl
Na današnji dan rođen je čuveni italijanski pisac, semiolog, teoretičar književnosti, esejista Umberto Eko (5. januar 1932. - 19. februar 2016).
Osvojio je svet svojim romanima “Ime ruže”, “Fukoovo klatno”, “Ostrvo dana pređašnjeg”, “Nulti broj”… ali i drugim svojim knjigama, među kojima su “Istorija lepote” i “Istorija ružnoće”, “Spisi o moralu”, “Kant i kljunar”…
A jedan od njegovih izuzetnih eseja za koji umni ljudi govore da mu se treba stalno vraćati je “Fašizam: deset tačaka”.
Neslaganje je izdaja
Po njemu prvo obeležje fašizma je kult tradicije koji implicira odbacivanje modernosti; ”iako je nacizam bio ponosan na svoja industrijska dostignuća, njegov modernizam je ležao tek na površini jedne ideologije koja se temeljila na krvi i tlu. Odbijanje modernog sveta kamufliralo se kao odbijanje kapitalističkog načina života, ali u prvom redu radilo se o odbijanju duha iz 1789. g. (1776. g. naravno). Prosvećenost, vek uma, važi kao početak modernog izopačenja. U tom smislu fašizam se može definisati kao iracionalizam.”
Iracionalizam kao drugo obeležje, napominje, vezano je za kult akcije: ”Akcija mora uspeti pre mišljenja ili u potpunosti bez mišljenja. Otud kultura postaje sumnjiva čim se identifikuje sa kritičkim stavovima. Nepoverenje prema svetu intelekta uvek je bio simptom fašizma, od Geringovog otvorenog stava: ’Kada čujem reč kultura, mašim se za pištolj’, do česte upotrebe izraza kao što su
’degenerisani intelektualci’, ’jajoglavci’, ’jalovi snobovi’… Službeni fašistički intelektualci uglavnom su bili angažovani u napadanju liberalne inteligencije zbog izdaje tradicionalnih vrednosti. U modernoj kulturi naučna zajednica hvali neslaganje kao nešto korisno za obogaćivanje znanja. Za fašizam neslaganje je izdaja.”
Pod tri, Eko veli da su “razlike u mišljenju znak raznolikosti”, a “fašizam raste i traži podršku tako što izrabljuje i naoštrava prirodni strah od različitog”.
Ističe da je fašizam nastao iz individualne i socijalne frustracije: ”Tipičnim obeležjima istorijskog fašizma pripadao je apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja je trpela ekonomsku krizu ili osećaj političkog poniženja. U naše vreme, kada su stari ’proleteri’ postali malograđani, fašizam sutrašnjice naći će svoju publiku u toj novoj većini.”
Govoreći o petom obeležju, kaže i: ”Ljudima koji osećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet fašizam dodeljuje kao jedinu privilegiju da su rođeni u istoj zemlji. To je izvor nacionalizma. Osim toga, jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja. Stoga, u korenima fašističke psihologije leži opsesija zaverom, najbolje je, međunarodnom zaverom.”
Slavni Eko (pod tačkom šest) između ostalog, piše da se ’sledbenici moraju osećati poniženima očiglednom moći svojih neprijatelja’ (…) Kad sam bio mladić, naučili su me da mislim o Englezima kao narodu sa pet obroka. Oni su jeli češće od siromašnih, a i umerenih Italijana. Jevreji
su bogati i pomažu jedni drugima putem tajnih mreža uzajamne podrške. Sledbenici moraju, međutim, takođe biti uvereni da mogu pobediti svoje neprijatelje. Tako, neprestanim pomeranjem retoričkog žarišta neprijatelji su istovremeno prejaki i preslabi. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procene neprijatelja.”
Slabost mase jednako snaga vođe
U fašizmu, ističe, ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. “Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. On je loš jer život je stalna borba. Kako neprijatelji moraju da budu pobeđeni, nužna je jedna odlučujuća bitka nakon koje će pokret zavladati svetom. Takvo konačno rešenje implicira iznova jedno razdoblje mira, novo zlatno doba, što protivreči načelu neprestanog rata. Nijednom fašističkom vođi nikada nije pošto za rukom da reši taj problem”, kaže Eko.
Dalje (tačka 8) navodi da “fašizam može da zastupa samo jedan popularni elitizam. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, najbolji građani su članovi stranke, svaki Građanin može (ili bi trebalo) da pristupi stranci. Međutim, bez plebejaca nema patrijaca. Vođa zna da njegova moć nije demokratski preneta na njega nego nasilno osvojena i njemu je potpuno jasno da njegova snaga proizilazi iz slabosti masa koje su tako slabe da trebaju i zaslužuju vođu”.
Eko primećuje da se “fašizam temelji na selektivnom populizmu” i navodi: ”U demokratiji građani imaju individualna prava, ali u svojoj celini poseduju politički uticaj samo na osnovu jednog kvalitativnog gledišta poštuju se odluke većine. Za fašizam individue kao individue nema nikakva prava, dok je narod, naprotiv, shvaćen kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava zajedničku volju. Kako veliki kvantitet ljudi ne može imati nikakvu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao njen tumač. Izgubivši svoju delegiranu moć, građani više ne deluju; oni se pozivaju samo onda kada treba odigrati ulogu naroda. Zbog toga, narod nije ništa drugo do jedna teatralna fikcija. Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna Pjaca Venecija u Rimu ili Nirnberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internet-populizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe građana biti prihvaćena kao glas naroda.”
Pod tačkom deset Eko piše i: “Fašizam govori novogovorom. Orvel je u ’1984’ izmislio novogovor kao službeni jezik Anglosoca, ali elementi fašizma zajednički su različitim oblicima diktature. Svi nacistički ili fašistički školski udžbenici poslužili su se osiromašenim vokabularom i elementarnom sintaksom kako bi u klici zatrli instrumente kompleksnog i kritičkog mišljenja. Ali moramo se pripremiti i na druge oblike novogovora, čak i kada se pojavljuju u naizgled nevinom obliku popularnih tok-šoua. (…) Reči: sloboda, diktatura, prava… Moramo ostati budni kako smisao tih reči ne bi dospeo u zaborav. Fašizam je još uvek oko nas, ponekad neugledno obučen. Bilo bi mnogo lakše za nas kada bi se na svetskoj sceni pojavio neko i rekao: Želim drugi Aušvic, želim da crne košulje ponovo pradiraju italijanskim trgovima. Život nije tako jednostavan. Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost da ga razotkrijemo i da upremo prstom na svaki od njegovih primera svakog dana, na svakom mestu na svetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.”