2vde Ei se i]gueio i +ari Poter
Imala sam veliku tremu i za ulogu Simke u “Šopalovićima” i za ulogu Goce, supruge Tome Zdravkovića - kaže mlada glumica Sanja Marković.
Izuzetan talenat, posebna glumačka boja i umetnička dubina, čudesna posvećenost obeležavaju Sanju Marković, a upravo tim osobenostima zavredela je da bude mlada glumica koja je obeležila ovu 2020. godinu na najbolji način, što, između ostalog, znači da će se o njoj tek govoriti.
Dar koji i budi i vraća nadu
Ako pokušamo slediti znakove pored puta, možda nije slučajno što je baš ona igrala - a izvrsno je odigrala - Simku u predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“(Ljubomir Simović, Jagoš Marković) Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja je, podsetimo, premijerno odigrana uoči zvaničnog proglašavanja pandemije, i time korenite promene naših života.
U tom legendarnom komadu čija se radnja dešava u okupiranom Užicu u Drugom svetskom ratu, a u kome se prepliću i pretapaju život i pozorište, Simka je ta koju menja blizina umetnosti, tj. lepote i smisla, a sa tom promenom i u ratnim vremenima, dobu koje zlom obesmišljava život, ona, očiju uprtih u glumce, odbacuje crninu, prevazilazi muku okrećući se životu i budućnosti.
Pre koju godinu gledali smo je kao, doslovce neodoljivu, u „Uspavanoj lepotici“rediteljke Tanje Mandić Rigonat (Pozorište “Boško Buha”, scena UK “Vuk Karadžić), za ulogu u predstavi “Krmeći kas” (r. Milja Mazarak) osvojila je nagradu na Internacionalnom studentskom festivalu u Krajovi (Rumunija), u NP “Sterija” u Vršcu igrala je u predstavi “Viktor ili deca na vlasti” (Aleksandar Švabić), igrala je u Centru za kulturnu dekontaminaciju, zatim u projektu Kokana Mladenovića rađenom po Šekspiru u Narodnom pozorištu Beograd “San letnje noći”…
U TV serijama je zaigrala kao Lela u “Ujka - novi horizontal”, Jovana u “12 reči”, gledaćemo je u filmu (i seriji) “Toma” kao Gocu, suprugu Tome Zdravkovića… Možda je nalik na film i njena priča kako je u rodnim Krnješevcima, gde je odrastala uz dve sestre i roditelje, volela da imitira starije žene iz ko
Odmalena smo odgajani da se igramo s drugom decom, da pružimo svoju igračku, da podelimo užinu, da ne povredimo… Da sam tako kao dete bila sebična prema drugoj deci ili povredila nekog, ja bih žestoko bila izgrđena. Nije se empatija izgubila ni u mojoj generaciji, samo je pitanje koliko je primetna, jer je još veće pitanje koliko je cenjena.
mšiluka, najviše se družila s prijateljima iz mašte, sa devet godina krenula u glumačku školu u Beogradu do koje i od koje je, razume se, putovala, kako ju je trema pojela na prvom prijemnom za Akademiju...
Decembar na izmaku. Dan topao. Sunčan.
Susret i razgovor upriličen je na Cvetnom trgu. Jer, ona posle toga odlazi preko puta, u Jugoslovensko dramsko pozorište. Na probu predstave “Kaspar” koju po delu Petera Handkea režira Miloš Lolić, a igra i u predstavi “Moj muž”, novom ostvarenju tog teatra koje po delu Rumene Bužarovske režira Jovana Tomić.
Susretljiva, neposredna, gotovo detinje iskrena, zrači posebnom ozbiljnošću, onom koja ne opterećuje, već naprotiv, svojom diskretnom, a velikom snagom rasterećuje…
Dati trenutak učinio je da razgovor, uz kafu s malko mleka, krene od Handkeovog “Kaspara” koga je objavio 1967, a koji je kasnije bio proglašen i dramom decenije. Polazeći od priče o Kasparu Hauzeru - adolescentu koji se hiljadu osamsto dvadeset i neke obreo u nemačkom gradu Ninbergu ne znajući da govori - Handke u pozorišnom ruhu ispisuje svojevrsnu studiju o socijalnoj indoktrinaciji, o tome kako korumpirano društvo koristi jezik - čudesno čovekovo postignuće - da obezljudi pojedinca i ovlada njime…
- Kaspara igra Miša Dragićević, a u procesu smo u onoj fazi u kojoj još istražujemo, iščitavamo, tragamo…
.akav utisak na vas ostavlja to +andkeovo delo, dosadašnji rad na predstavi"
- Intrigira i uzbuđuje bavljenje pitanjima dokle naša sloboda može da ide, koliko i kako ja kao osoba mogu raditi ono što mislim i osećam da treba - slikovito, npr. da sedim na podu ako mi se sedi - a da me ne smatraju ludakom. Kako se manifestuje sloboda, kako je čovek oseća, kako gleda na drugost... Po tekstu, tu je hor šaptača. Važan je taj osećaj i odnos prema Kasparu, prema drugom i drugačijem. Da li ravnodušnost može biti i gora od odbacivanja i negiranja, pitanje empatije….
'elite li rašireno mišlje nje da se empatija danas i]gueila"
- Ne mislim da se zaista gubi. Pre mislim da se, da tako kažem, zagubi i prikrije na neko vreme. Pa odmalena smo odgajani da se igramo s drugom decom, da pružimo svoju igračku, da podelimo užinu, da ne povredimo… Da sam tako kao dete bila sebična prema drugoj deci ili po
vredila nekog, ja bih žestoko bila izgrđena. Nije se empatija izgubila ni u mojoj generaciji, samo je pitanje koliko je primetna jer je još veće pitanje koliko je cenjena. I onda se ljudi kriju. Tu se javlja drugi problem. Gubi se iskrenost. A iskrenost je, hteli mi to ili ne, priznali ili ne, suštinska za kvalitet života.
0islite da je jedno od ključnih pitanja ovog vremena pitanje iskrenosti?
- I s tim usko povezano pitanje otuđenosti. Kroz detinjstvo, odrastanje, vi primate duh i dah vremena vaših roditelja, njihovih roditelja... Rekla bih da je u to vreme više postojala okrenutost prema drugome. Jače su bile spone među ljudima. Sada, kada je tehnološki napredak doneo velike tehničke mogućnosti za međuljudski odnos, on kao da je bleđi, slabiji, tanji... Uz to, pogotovo u mejnstrimu, dominira nezdravo takmičenje, manipulacije raznih vrsta... Tu bi se izgubio i Hari Poter, kao čudak i junak svih junaka... Pa, koliko je i njemu trebalo da pobedi onog čije se ime ne pominje, koliko snage, ljudi, dobre volje, bliskosti i poverenja sa drugima. Mali, običan čovek naspram velikog zla ima sve šanse da ga zlo pojede i proguta na ovaj ili onaj način; ili će ga usisati ili će ga pregaziti. On će dobrotom da se koprca, ali ako je usamljen, on je izgubljen. To je snažno obeležje ovog vremena. Dobrota se sankcioniše, smatra se slabošću. A kad čovek ne zna ni gde je, ni kome pripada, onda tonu i empatija i sloboda, iskrenost (i prema sebi i prema drugima) takođe. Možeš biti ‘kul’ i ‘in’ koliko god hoćeš, ali ako ovoga nema, dno je preblizu. Ali, na nama je da sagledamo i da se ne damo.
Pred proglašenje pandemije u JDP-U je bila premijera “Putujućeg pozorišta Šopalović”, šta vam znači - kritičarski hvaljena - uloga Simke?
- Taj čuveni komad je ljubavna pesma teatru, onoj njegovoj iskri u kojoj se tako duboko prelama sa presnim životom, a Jagoš reditelj koji ti sigurnom rukom, pritom pružajući slobodu, otvara nove vidike. Pa ti budi mladi glumac i uzmi to da čitaš sa saznanjem da ćeš možda igrati... Prve Simkine rečenice koje sam pročitala, monolog kada ona govori o svojoj kući, da nije zapuštena, učinile su da u meni iskrsnu baba, mama, tetka, žene iz komšiluka... Sve su mi bili u glavi. I onda mi je bilo čudno - kako svi u jednoj ženi. I onda sam uvidela, između ostalog, da je ta Simka vođena dobrotom kao visokom vrednošću i ljubavlju koja je najveći pokretač svega, od onih ljudi koji uvek i uprkos svemu guraju život napred.
Ima li neka replika iz komada koja vam je posebno za srce prirasla?
- Ima ih dosta. Recimo Dropčeva… Kad Drobac (Nenad Jezdić) kaže da je nana dobra protiv velike tuge, a Sofija (Jovana Belović) pita šta je to velika tuga, on odgovara “to ti je kad ne da disati”.
Kad je korona zatvorila pozorišta, komentarisalo se da je pocepala ausvajs, dozvolu za igranje kao u “Šopalovićima”… - Šopalovićima je Milun pocepao ausvajs, nama korona… Samo, Milunima možeš da se suprotstaviš, da pokušaš da razgovaraš s nekim drugim, da pokušaš da ih nadmudriš, prevariš… A ovo je nevidljiva sila koja se pojavila i sve nas zatvorila, neki Avatar (u smislu filma Dž. Kamerona). Preko koroninih predstavnika, onih koji nam organizuju život, a koji najčešće imaju odlike mračnih sila, nametnula se kao neupitna, kao vis major. U Šekspirovom “Snu letnje noći” u jednom trenutku, s izvesnim ciljem, akteri bivaju posuti omamljujućim prahom, zbog čega sve poprimi neverovatne obrte, a onda prah izlapi.
Film i serija inspirisani Tomom Zdravkovićem pobudili su veliku pažnju već s prvom klapom, a vi igrate Tominu suprugu Gocu…
- Ona je Tomina treća, poslednja žena. Frizerka. Upoznali su se kad je on bio u već zrelijim godinama. Imaju iskren odnos, svim silama se trudila da ih odneguje, bila mu je veliki oslonac… To mi je prvi film. Kada sam, posle kastinga, dobila ulogu isto kao i za Simku - pomislila sam da mi je to neka luda sreća donela, bila potpuno ushićena da radim s takvim ljudima kakvi su i u predstavi i u ekipi filma… A iskrena da budem, imala sam strahovitu tremu… Mislila sam, poješće me.
Ko vam je pomogao da je razbijete?
- Ljudi s kojima sam radila. Početni udarac u predstavi zadao joj je Jagoš, u filmu Bjela. Jedna njegova indikacija bila je dovoljna da razumem šta hoće da postigne. Strahovito me ponelo i bilo mi bitno, takođe kada je jednom nešto govorio o odnosu ta dva lika, Goce i Tome. Vrlo nadahnuto. A kada vas nešto ponese i zanos proradi - trema ustukne. Taj film je i priča o duhu jednog vremena.
A kad je o našem vremenu reč, kako gledate na aktuelan društveni, politički trenutak? Kog je žanra?
- Nepostojeći žanr. Isto kao korona. Nema logiku. Naša politička scena je prevazišla apsurd, prevazišla grotesku... Ne može se definisati. Ne znamo šta nam rade, ne znamo šta nam govore, a osećamo da nešto nije u redu. Pričamo istim jezikom, a konstantno ne možemo suštinski da razumemo šta nam zaista govore političari na najvišim pozicijama, i oni uz njih, ne možemo da razumemo šta za nas zaista znači to što izgovaraju. Nema pravila. Bezakonje je opšte, a nevidljivo, jer je prividno u omotaču raznih normi. I sve važi od danas do sutra, sve može, ništa ne mora… Ova šoljica može sutra biti leteći tanjir. Ali nemaš ti mogućnost da od šoljice praviš leteći tanjir, niti da to zaustaviš. Nego to je tako, ko da pada s neba, a na tebi je da prihvataš. Eventualno ćutiš govoreći sebi - pa proći će. A to da l’ će proći, šta će proći, kad će proći je, rekla bih, diskutabilno. Pa, neminovno je da prođe, ali kako ćemo mi u tome i s kojim posledicama. To se ne govori. Nekako je, kao dominantni, uspostavljen mehanizam - samo da prođe dan. A ako se živi samo da se pregura dan, to ne vodi ničem dobrom. Ali, kako već rekosmo, na nama je da sagledamo i da se ne damo.