Oči na potiljku

Jeste, nije osobito pametan, štaviše: pomalo je uvredljivo neinteligentan, spot namenjen građanstvu ove doline plača, a smišljen i napravljen u nekom zaboravljenom hladnoratovskom odeljenju kakve propagandne službe nekad prve zemlje demokratije - kako se to patetično kaže, zemlje koja je više puta posrtala baš na stazi demokratskog probitka. Nije, dakle, osobito probitačno slušati demokratske pridike od države koja još od onih nekoliko kapi sperme na jednoj loše krojenoj plavoj haljini nije u stanju da se do kraja osovi oko svoje okomice utemeljene u ta dva, tri ključna teksta demokratskog ustrojstva savremenog sveta, a nije u stanju ni da se liši svog intervencionističkog učešća u stvarima planetarnim, koje ih se baš nimalo ne tiču. O svom se jadu zabaviti, katkad je umnije.

Otud i taj pogrešno upotrebljeni citat iz Pekića, ono o očima na potiljku. Nepoznavanje Pekićevog dela, pa tako i konteksta rečenog citata, međutim, ne dolazi iz te pokrajne kancelarije s pogledom na susedni zid u kojoj je smišljen bedasti video klip. Pre neku godinu, naime, u vreme otkrivanja piščeve sedeće figure na onom što je ostalo od Cvetnog trga, neki je političar poželeo oprašiti svoja demokratski nejaka ramenca pokojim zrncetom zlatne prašine Pekićevog dara i pekićevskog načina mišljenja. Dakako da nije uspelo: poluobaveštenost nije čak ni poluobrazovanost, a poluinteligencija nije intelektualnost. No, dobro, političari, poglavito savremeni, bili ministri, predsednici vlada ili država, ne moraju – pa, uglavnom, i nisu – intelektualci. A i što bi bili: posao im je takav, osionost i bahatost važe za energičnost, razmetljivosti i nametljiva sveprisutnost znak su za moć, a moćništvo je, ionako, jedino čemu ti tipovi teže. Dabome da ne čitaju, a naročito ne Pekićev slavni „učeni ep“, kako ga je onomad nazvala Svetlana Slapšak. Tolike stranice, dugačke rečenice, ništa što se može zbiti u stotinu i četrdeset slovnih mesta! Da su štogod od toga pročitali, negde bi im se i videlo u tom njihovom javnom radu. A baš se bolno ne vidi.

I tako se jedna misao opetuje, upotrebljava, vrti, poput svih onih rečenica brazilskog hohštaplera što ih se čita sa bočica vode, poput svih onih praznozvučećih citata što ih se, najčešće netačno, pripisuje „našem nobelovcu“ili „našem Meši“.

Pogrešan citat u obe propagandne upotrebe, ima istu funkciju intelektualizovanja jedne suštinski autoritarne situacije.

A to retko uspeva.

O svom se jadu zabaviti, katkad je umnije. Otud i taj pogrešno upotrebljeni citat iz Pekića, ono o očima na potiljku