Prizori koji oduzimaju dah

Mnogi su se tokom prošle godine upustili u istraživanje lepota Srbije u želji da nadoknade putešestvije van granica zemlje. U tome nisu pogrešili, a evo šta su možda propustili u našoj najvećoj ravnici, ali iz neke druge perspektive.

Za to se pobrinuo fotoreporter “Blica” Nenad Mihajlović, i sam zaljubljenik u prirodu, ali i u svoj posao koji je dodatno unapredio inovacijama. Dron u rukama umetnika sa objektivom ispostaviće se kao pun pogodak, pa su tako biseri Vojvodine dobili fenomenalne fotografije iz ptičije perspektive. Fotografija govori više i od reči, te bolje da ih ne trošimo jer biće još fotografija. Uživajte u ovom izboru...

Zimi ili leti, novosadska tvrđava ostavlja bez daha. Petrovaradin je nezaobizalazna stanica svakog posetioca Novog Sada, a pogotovo kada je epicentar glavnog muzičkog događaja Evrope Exita. Nadamo se da bar ove godine neće to izostati.

PETROVARADIN U DVA DOBA

Sneg nije omeo našeg reportera da upali mašinu i snimi obronke lepotice Vojvodine, zaodenute snežnim prekrivačem. Ušuškan među ogolelim stablima drveća je manastir Hopovo koji je takođe pod prvim ovogodišnjim snegom.

FRUŠKA GORA POD SNEGOM

Naslagani šareni tepisi - to su zaista impozantni prizori oranica, ali i plod rada vrednih domaćina koji se pobrinu da namirnice stignu do svih.

VOJVOĐANSKE ORANICE

Josip Broz Tito ustavnim promenama 14. januara 1953. postao je i predsednik (kasnije doživotni predsednik 1953–1980) Socijalističke Federativne republike Jugoslavije (SFRJ). Žive legende i anegdote o njemu se i danas prepričavaju, a neke su posebno živopisne.

Aleksandar Anjoli, sarajlija italijanskog porekla, dva puta godišnje, od 1975. do 1978. godine, bio je lično obezbeđenje Josipa Broza Tita, predsednika SFRJ, dok je ovaj lovio po velikim lovištima oko Bugojna.

anjoli se za Fokus prisetio nekoliko detalja iz lova s Titom. Počeo je s anegdotom.

Tadašnji političari iz BIH s Titom su pozirali za fotografiju ispred kože medveda kapitalca, koja je bila obešena na zidu. Tog je medveda, priča anjoli, ustrelio Tito, piše ekspres.hr.

„Da bi opustio malo atmosferu, Tito se našalio. ‘Drugovi i drugarice...’, kazao je Tito tada, ‘... upravo sam dobio vest da je drug Nikolae Čaušesku na karpatima ulovio većeg medveda od ovoga na zidu. Šta vi mislite da ovog našeg malo rastegnemo kako bi i dalje bio najveći ulovljeni medved u Evropi?’”

Tito je uživao u lovu. Imao je uvek tri puške, ali najdraža mu je bila vinčesterka. Imao je, kaže anjoli, i standardnu proceduru pripreme pred odlazak u lov. Broz bi ustao ujutro oko četiri sata kako bi proverio kakvo će vreme biti taj dan. Potom bi prošetao oko vile Gorica, na terasi popio kafu, zapalio kubanku i listao novine.

Zatim bi odmah u blizini vile isprobao oružje. Zanimljivo je da su novine za Tita u vilu Gorica stizale helikopterom, a cigare direktno od Fidela kastra. anjoli se seća da su cigare bile zapakovane u aluminijumsku ambalažu na kojoj je pisalo: Titu od kastra.

TITOVE PUDLICE

„kada bi odlazio iz Bugojna, podelio bi cigare koje ne bi popušio”, kaže anjoli.

aleksandar anjoli nije slučajno bio u Titovom obezbe

TADAŠNJI POLITIČARI IZ BIH S TITOM SU POZIRALI ZA FOTOGRAFIJU ISPRED KOŽE MEDVEDA KAPITALCA KOJA JE BILA OBEŠENA NA ZIDU. TOG JE MEDVEDA, PRIČA ANJOLI, USTRELIO TITO

đenju. Tada je radio u Službi državne bezbednosti. Svi koji su bili Titovi kuvari, konobari, krojači... nisu birani slučajno. anjoli kaže da su po hiljadu puta proveravani. Takvu proceduru je i sam prošao. Možda mu je olakšavajuća okolnost bila i to što je svojevremeno bio najmlađi sekretar SKJ. Imao je samo 19 godina.

Prisećajući se starih vremena,

se i evo me na drvetu”, ispričao je Anjoli.

Anjoli za Tita kaže da je bio vrlo ležeran.

„Imao je osamdeset godina, a svako jutro se sam brijao”, priča on i nastavlja s još jednom anegdotom.

STVARI IZ NOVČANIKA

Kaže, saznao je slučajno da Tito u novčaniku nije imao novca. Kada je jednom krenuo za Livno, u jednom trenutku se setio da je zaboravio novčanik. To je bio razlog da se jedno vozilo iz kolone izdvoji i vrati nazad prema rezidenciji. Čovek koji je bio poslat po novčanik bio je radoznao i zavirio u njega.

„U novčaniku je bila samo partijska knjižica, lična karta i još neki lični dokumenti”, kaže Anjoli.

Za Titov dolazak u Bugojno, oni koji je trebalo da znaju znali su mesec dana unapred. U tom periodu konspirativno se zavirivalo pod svaki kamen. Kako je radilo Titovo osiguranje, najbolje pokazuje sledeći primer. Salko Hondo, tadašnji fotograf Oslobođenja, i Predrag Vukosavljević, vozač iste firme, krenuli su službeno prema Bugojnu.

Blizu ovog gradića su se zaustavili i zbog nužde potražili najbliži šumarak kraj ceste. Nisu ni počeli, a pred njih se iznenada pojavio milicajac. Naoružan do zuba, a automat uperio u njih.

„Pokazali su mu akreditacije, rekli ko su i šta su, ali milicajac je bio tvrd orah i rekao im je: Možda vaše akreditacije važe za vožnju cestom, ali ne vrede za to da hodate šumom”, prisetio se Anjoli.

Fotograf i vozač su privedeni, a nedugo zatim i pušteni. Ipak, nije sve uvek savršeno funkcionisalo. Kaže Anjoli da je obezbeđenje jednom prilikom napravilo propust u Zenici. Skupila se masa sveta koja je htela da vidi Tita. Dok je kolona vozila išla kroz Zenicu, iz jednog su mahali Tito i Jovanka. Sasvim neočekivano, jedan čovek je prišao Titovom vozilu i bacio nešto.

„Bio je to smotuljak pisama koji je pao Jovanki u krilo”, kaže Anjoli.

Taj čovek bio je radnik Željezare Zenica gde je dobio otkaz. Žalio se svima i pisao im pisma, ali njegovom problemu nije bilo rešenja. Zato je skupio sva pisma, zavezao ih i čekao da Tito dođe. Mislio je da će mu maršal pomoći, ali umesto toga je priveden, a pričalo se da je hteo da izvrši atentat. To je bio i najveći problem u Anjolijevoj karijeri.

Ubrzo Tito više nije dolazio u BIH. Poslednji put su zajedno popili kafu na Bikavcu, kada je Tito dolazio za godišnjicu Bitke na Sutjesci. Anjoli se seća kada je s Titom popio i konjak. Francuski.

„Mnogi pričaju kako je Tito pio samo viski. To nije tačno, najviše je voleo francuski konjak”, kaže Anjoli.

TITO JE UŽIVAO U LOVU. IMAO JE UVEK TRI PUŠKE, ALI NAJDRAŽA MU JE BILA VINČESTERKA. „IMAO JE OSAMDESET GODINA, A SVAKO JUTRO SE SAM BRIJAO”

Češki student Jan Palah (20) na današnji dan 1969. preminuo je od posledica samozapaljenja. Tri dana ranije zapalio se na Vaclavskom trgu pred Nacionalnim muzejom protestujući zbog sovjetske okupacije Čehoslovačke.

Postoje trenuci u istoriji kada morate da učinite nešto”, uspeo je Jan Palah student istorije i filozofije na Filozofskom fakultetu univerziteta karlov prošaputati u bolničkoj postelji malo pre smrti na današnji dan 1969. godine.

S teškim opekotinama na 85 odsto tela preminuo je u mukama tri dana nakon samospaljivanja na središnjem praškom trgu u znak protesta protiv sovjetske okupacije njegove zemlje.

Pre nego što se spalio poslao je pismo na adrese nekoliko javnih osoba i napisao da postoji tajna organizacija ljudi koji su spremni da se spaljuju sve dok njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, piše 24sata.hr. Palah je tražio ukidanje cenzure, zabranu lista Zprávy, službenih novina sovjetskih okupacijskih snaga. Palah je u pismu pozvao Čehe i Slovake na generalni štrajk kojim bi podržali njegove zahteve. Pismo je završio 16. januara prepodne.

ŽRTVA ZA SLOBODU

Istog dana oko podneva kupio je dva plastična kanistera i vlasnika jedne garaže nagovorio da mu proda četiri litra benzina.

oko 14.30 stao je ispred Narodnog muzeja, na vrhu glavnog praškog trga, u to doba dana krcata ljudima. Polio se benzinom i zapalio šibicu. Svojim gestom želeo je da osudi krvavo sovjetsko gušenje Praškog proleća 1968. i prekinuti letargiju u koje su Česi zapali nakon toga.

KO JE BIO PALAH

Jan Palah, ili za prijatelje Honza, završio je srednju školu u Melniku, severno od Praga. Ivana Žižkova svojevremeno se prisetila svog druga iz razreda.

- Bio je zgodan, privržen majci i nije oklevao da raspravlja s učiteljima kada se s njima nije slagao, što nije bilo uobičajeno u doba komunizma. Divim mu se. Žrtvovao je život. Bila sam negde na pola puta između Praga i Melnika kada sam u novinama pročitala kratku vest: “Student J. P. zapalio se na Vaclavskim namestima”. kada sam shvatila da je to Honza, bila sam šokirana - kazala je Žižkova. kako kaže, oduvek je bio poseban. - Bilo je nešto u njemu čime je video dalje od nas, pokušao je da mobiliše naciju. Divim mu se. Žrtvovao je život. I danas se naježim - istakla je njegova drugarica.

Jan Palah bio je češki rodoljub, student istorije na karlovom univerzitetu u Pragu. Nakon invazije pet zemalja Varšavskog pakta na Čehoslovačku (1968), ne bi li na taj način zaustavili započete reforme liberalizma društva podstaknute od tadašnje vlade aleksandera Dupčeka za vreme Praškog proleća, Palah je 16. januara 1969, usred Praga sam sebe zapalio i tako postao simbol savremene borbe Čeha i Slovaka za slobodu.

Nakon srednje škole, Jan Palah je želeo da studira istoriju na Fakultetu umetnosti karlovog univerziteta u Pragu. Iako je položio prijemni ispit, on nije primljen zbog prevelikog broja prijavljenih kandidata. on je tako upisao studije na Univerzitetu za ekonomiju. Iako nije studirao ono što je stvarno želeo za dve godine na ovom univerzitetu, položio je šesnaest ispita i bio je aktivan u studentskom životu. U leto 1967. godine učestvovao je u službenom putu u kazahstanu, a godinu dana kasnije, bio je glavni organizator privremenog letnjeg rada u Lenjingradu. U proleće 1968. godine pomogao je osnivanje akademskog saveta studenata na Univerzitetu za ekonomiju.

Prema pismu adresiranom javnim ličnostima, cela organizacija otpora je osnovana sa ciljem da upražnjava samospaljivanje dok se njihovi zahtevi

BILO JE NEŠTO U NJEMU ČIME JE VIDEO DALJE OD NAS, POKUŠAO JE DA MOBILIŠE NACIJU. DIVIM MU SE. ŽRTVOVAO JE ŽIVOT. I DANAS SE NAJEŽIM - REKLA JE NJEGOVA DRUGARICA

ne ispune. Međutim, čini se da takva grupa nikada nije postojala. Zahtevi u pismu ticali su se ukidanja cenzure i prestanak distribucije zvaničnog glasila okupatorskih snaga Sovjeta zvanog „Zprávy“. Pored toga u pismu je izneo zahteve da narod Češke i Slovačke pristupi generalnom štrajku kao podrška zahtevima. U ranijim nacrtima pisma tražene su ostavke političara naklonjenih Sovjetima, piše Vikipedija.

Nekoliko sati nakon spaljivanja, bolnicu su okružili novinari zahtevajući informacije o zdravstvenom stanju. Načelnica odeljenja, Jana Deložalova zatvara kliniku i odlučuje da samo roditelji mogu da ga posete. Tokom boravka u bolnici stanje je bilo kritično. Širom tela imao je opekotine drugog i trećeg stepena. Prema doktorki Mariji Zadorožnoj, više od osamdeset i pet odsto tela bilo je u opekotinama.

GROB KAO MESTO HODOČAŠĆA

Pogreb Jana Palaha se pretvorio u opšti protest protiv tadašnje političke situacije u kojoj se nalazila Čehoslovačka. Stotinu hiljada ljudi, po nekim procenama 600.000, hodalo je Pragom u tihoj povorci na dan njegovog pogreba.

Mesec dana kasnije (25. februara 1969) još jedan student, Jan Zajíc, takođe se zapalio na istom mestu. Dva meseca nakon toga, u aprilu, Evžen Plocek je učinio isto u češkom gradu Jihlava. osim trenutnog šoka, samozapaljenja nisu imali drugog učinka na političko stanje u zemlji.

Jan Palah je prvo pokopan na praškom groblju olšaniju i grob mu je postao mesto hodočašća. Zato ga je 1973. policija potajno ekshumirala, kremirala i pepeo pokopala u Všetatiju.

Nakon pada komunizma Palahov pepeo vraćen je u praški grob, koji mnogi Česi pohode svakog 16. januara.

POGREB JANA PALAHA SE PRETVORIO U OPŠTI PROTEST PROTIV TADAŠNJE POLITIČKE SITUACIJE U KOJOJ SE NALAZILA ČEHOSLOVAČKA