Tamara Dragičević za „Blic“ PAD PSIHOLO IMUNITETA

Ne mirim se sa tim da rešenja nema, kaže popularna glumica Tamara Dragičević.

Usubotu, 27. marta, u Ateljeu 212 je premijera predstave „Sin“, koju je po delu Florijana Zelera režirala Ana Tomović. Reč je o komadu koji je deo trilogije „Otac“, „Majka“, „Sin“, a u kome se kroz priču o porodici, odnosu između oca koji je zaplovio u drugi brak i sina, anksioznog tinejdžera, otvaraju neka od akutnih pitanja današnjice. U Ateljeovoj predstavi Tamara igra interesantnu, intrigantnu ulogu Sofije, druge žene.

Razgovor je rađen u četvrtak u ranim popodnevnim satima pod svodom pozorišta. Tačnije, na proscenijumu, nedaleko od dekora, u srdačnoj atmosferi posle duge i, kako se moglo čuti, uspešne probe, što je nametnulo i prvo pitanje...

Jeste li umorni?

- Zadovoljni smo, ispunjeni, poneseni... Rasporedili smo snagu. Komad je takav da se mora piti sto posto u tome da bi publika osetila, da bismo preneli na gledaoce ono što predstava donosi... Nije lako, a jeste lepo, tih sat i pedeset koliko oživljavamo tu priču. Mirno, studiozno smo radili. Istraživali. Predstava se zapravo desila, ako hoćete, sklopila na prvoj generalnoj. Nema puno mizanscena, ključan je taj odnos između nas, tj. između likova koji ne možeš da znaš dok se sve ne ukomponuje.

Nije li jedna od ključnih niti odnos roditelj - dete, konkretno otac, odnosno pitanje koliko roditelj ima pravo na svoje lične izbore, a da ne ugrozi dete?

- Komad preispituje i koliko i kako su roditelji odgovorni za stanje deteta, za njegovu anksioznost i depresiju, koje su postale među mladima gotovo opšte mesto. Starije generacije ponekad komentarišu da toga u njihovo vreme nije bilo, bar ne u toj meri i na taj način. Današnji način života je to doneo sa sobom. U komadu sin koji se bori sa takvim problemima krivi roditelje i iz te perspektive se otvara pitanje koliko roditelj ima slobodu na svoje izbore, promenu partnera, razvod, da zavoli drugu osobu...

A ko je i kakva je vaša Sofija?

- Ona je nova, druga tatina žena. Imaju dete. Sofija nosi posebnu liniju u predstavi, koja se prelama kroz njeno suočavanje sa situacijom da živi sa anksioznim tinejdžerom i, sa jedne strane, pitanjem sopstvene (ne) odgovornosti za to a sa druge, dilemom - šta sad.

Šta je to u modernom vremenu donelo čoveku, posebno mladom, taj stepen anksioznosti, depresivnosti...?

- Krupno pitanje. Između ostalog, verovatno - pad psihološkog imuniteta. Nedavno je, nažalost, preminuo divni glumac Vlasta. Čovek je preživeo i rat i glad i robiju i šta sve ne, a uvek je bio pun životne radosti koju je nesebično širio. Neko to ima, neko ne. To je pitanje ličnog karaktera, ali i pitanje društvenog konteksta koji čoveka formira. Nije retko da sretnete ljude koji imaju sasvim solidne uslove, pa i više od toga, a stalno su namrgođeni, negativni... Problem današnjih i novih generacija, između ostalog, ima veze sa vrednosnim sistemom i stilom života. Novi mediji, nove tehnologije, socijalne mreže, smart telefoni... to uglavnom ruinira život. Ima nekih dobrobiti od tih novih medija i društvenih mreža, ali mislim da je to znatno manje od ozbiljnih problema koje donosi. Ljudi