Čudesni Vlasta
Danas će u Aleji zaslužnih građana biti sahranjen čuveni glumac Vlasta Velisavljević (1926-2021).
molijer je, Beleže HRONIČARI, Umro na sceni. Ima neke naročite simbolike pa i svojevrsne pravde, ako se tako može reći, što se Vlasta sahranjuje na Svetski Dan pozorišta.
Svojim je, ne samo ulogama već i ličnošću, životom, svim onim što je zračio i značio, u našu realnost unosio najlepšu nit glumačke umetnosti - ogledalo koje iznutra oplemenjuje onog koji se ogleda.
Otkako je, još kao dečkić, zaigrao u pozorištu “Roda”, kročio je na glumački put na kome je ostvario preko 350 rola na pozorišnim scenama, malim i velikim ekranima.
Posvetimo malu pažnju - jednoj. Ne slučajno, onoj u, višestruko s razlogom hvaljenoj, predstavi “Hamlet” koju je po Šekspirovom delu u Jugoslovenskom dramskom režirao Aleksandar Popovski, sa izvanrednim Nebojšom Glogovcem u naslovnoj roli, premijerno izvedenoj 17. septembra 2016.
Shodno zanimljivoj postavci reditelja, koji je intervenisao u redosledu scena, sve počinje čuvenim Hamletovim govorom glumcima, ali ga izgovara, ne naslovni junak, već Duh Hamletovog oca - odlični Vlasta Velisavljević.
Pretapajući magiju scene i realnost, život i pozorište, ležerno, neposredno čak, a teatarski zanosno izgovarao je: „Udesite radnju prema reči, a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikada ne prekoračite granice prirode. Jer svaka takva preteranost premaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik i otisak...”
Odjeknule su i tad i kasnije, kao što su, primerice, i u Ljubljani. Naime, decembra 2016. JDP je sa tom predstavom gostovalo u Narodnom gledališču.
Treštao je dugi aplauz u prepunoj sali, orili su se uzvici “bravo”, oduševljenje je obojilo atmosferu... Publika je uz zdušne reakcije pratila uzbudljivu, nesvakidašnju scensku priču o Hamletu u zrelim godinama čije “biti ili ne biti”, smešteno u naše vreme, zapravo odzvanja pitanjem živeti ili životariti, misliti i ne pristajati ili savijati i glavu i kičmu pristajući na sve na šta se ne pristaje u ime tzv. opstanka a zapravo gubiti i sebe i sopstveni život.
“Izuzetna predstava. Duhovita, hrabra...” - rekao je čuveni reditelj Dušan Jovanović i dodao: „Režija Popovskog je mudra, interesantna.(...) Nebojša Glogovac igra maestralno! Veliku, posebnu draž predstavi daje i Vlasta Velisavljević, doslovce devedesetogodišnji mladić i čudo na dve noge.”
I jeste bio čudo u najlepšem smislu te reči. Ovih dana u raznim sećanjima pominje se da ga je sustigao i obeležio pakao rata, tamnice, gladi, Golog otoka... Pa ipak, kročio je kroz život bez trunke ozlojeđenosti, zle volje, već naprotiv - zračeći vedrinom, I mudrošću... U jednom intervjuu, pre nekoliko godina, na novinarsko pitanje šta ga je vodilo kroz sve te muke, kroz život, kratko je odgovorio - ljubav.