Šta ljudi hoće i zašto progone
Tog nedavnog 28. marta sunce je okupalo dan, a veče je u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki szinhad iznedrilo premijeru interesantne, slojevite, umetnički snažne predstave “Mefisto”, koju je po delu Klausa Mana (dramatizacija Fedor Šili) režirao Boris Liješević sa izvanrednim Aronom Balažom u glavnoj ulozi.
I u romanu i u pozorišnoj inscenaciji vreme radnje je smešteno u osvit rađanja i procvata nacizma - lika i dela Hitlera i onih koji su ga podržavajući stvorili - u Nemačkoj, sa osvrtom na izdisaj Vajmarske republike, a iz perspektive priče o Glumcu, odnosno umetniku, dabome, i glumcima, dakle ljudima, pozorištu, društvu.
Već na ulasku u pozorišnu salu, publiku dočekuju kostimirani glumci. Uz reči dobrodošlice, jer - u njihovoj ste (drugoj) kući. I u vreme pauze, u sali se nenametljivo čuje agit-prop radio program, dok na scenskim zavesama dominiraju kukasti krstovi. Na kraju, salve aplauza, a potom čestitke i svojevrsna zdravica uz šampanjac.
A u međuvremenu nešto više od dva sata upečatljivog, inspirativnog, teatarske igre koja potkazuje i današnji život istovremeno inspirišući se njime, a u kojoj se prepliće više nivoa među kojima: glumac/ umetnik i njegova (ne)odgovornost u istorijskoj vetrometini, zatim priroda i učinak (malo)građaninovog okretanja leđa etici i osnovnim humanim principima, kao i upečatljiva paralela sa današnjim vremenom.
Hiljadu maraka (ni)je puno
Već u prvim scenama, i sa ironijom i sa neodoljivošću, kroz prikaz zbivanja u jednom pozorištu koje jeste u velikom gradu, ali ne u glavnom, na delu je pozorišna skica za portret glumca. Ima li nečeg neobičnog u tome da se malo opanjkava glumac koji režira, a sebi dao glavnu ulogu, pa da je sto puta najjače ime u toj kući. Ili da se promatra u čemu je tu poenta (kompleks niže vrednosti! Ili je on negde u dnu sebe tačno procenio svoje mogućnosti). Ili u tome da se raspravlja ko je plaćen hiljadu maraka a ko nije, da li je to mnogo, a možda i nije. Ili, da se sočno protračari kad se pojavi glumačka diva iz prestoničkog
(berlinskog) pozorišta. Dobrodušni Hans (upečatljivi Bence Salai) će, kao najveću manu i optužbu reći: ”Ona je Jevrejka”.
U Hendrikovom životnom putu i priči, u vrsnom tumačenju Arona Balaža, njegov se glumački uspeh sa dobro odigranom ulogom, s jedne strane pretapa sa ženidbom sa pametnom i dobrom Barbarom (ubedljiva Emina Elor) dok sladostrasno uživa u sadomazohističkom seksu sa crnkinjom Džulijetom (ekspresivna Gabrijela Crnković), tu je i želja i šansa da pređe u berlinski nacionalni teatar, a s druge strane, sa društvenim miljeom.
Dobri songovi, između ostalog, pozorišno vode i među nacionalsocijaliste i među komuniste. “Internacionalu” peva i publika kojoj je podeljen notni zapis sa rečima. Naravno, uz Henrika, srčanog zagovornika tog idejnog sklopa. Kasnije će, na istu muziku, pevati odu Hitleru. Ne zato što je verovao vođi, nego zato što je hteo da bude glumac, da bude u berlinskom pozorištu, da ponovo igra Mefista. Nije njemu bila bliska nacistička ideologija, naprotiv čak će nastojati da pomogne prijatelju, uhapšenom komunisti, kao i svojoj ljubavnici kad dopadne zatvora ali mu je bilo srcu priraslo da bude prvi među glumcimak, ma, da sedne u upravničku fotelju. Sklopio je pakt i sa ministrom, predsednikom (izražajan Ištvan Kereši), isposlovao da - u toj novoj Nemačkoj u kojoj su zabranjeni razni veliki pisci - radi Šekspira, tj. Hamleta.
Pozorišno zanimljivo njegov se život prepliće sa nizom drugih likova, od kojih jedni pristajanjem prosperiraju, drugi nepristajanjem stradaju, treći odlaze u izgnanstvo.
Jedan od njih je i prostodušni Hans, nacionalsocijalista (“u suštini dobar moali je imao nesreću da padne u ruke zavodnicima, koji su upropastili njegovu zdravu mržnju prema postojećem poretku. Oni mu pričaju kako su za sve zlo krivi Jevreji i Versajski ugovor, on veruje tim glupostima i zaboravlja ko su pravi krivci. I eno ga, slika i prilika bede (...)Naravno, misli da je zapostavljen, da dobija loše uloge i da nema dovoljno uspeha”).
Iskreno veruje da će Firer vratiti čast narodu, celog sebe daje u tu priču, a pre no ga stigne zla kob upravo od onih kojima je pripadao reći će i: “Mi smo prevareni. Šta se poboljšalo u Nemačkoj otkad je Firer preuzeo vlast? Bogati su samo postali još gori. Sad govore patriotske gluposti dok prave poslove – to je jedina razlika. Intriganti su još uvek na vrhu. Glavešinama je bolje nego ikad.” Ali, kasno.
Vrlo je, između ostalog, zanimljivo pojavljivanje ministra-predsednika, moćnog nacističkog vođe. U Hendri
“Mi smo prevareni. Šta se poboljšalo u Nemačkoj otkad je Firer preuzeo vlast? Bogati su samo postali još gori. Sad govore patriotske gluposti dok prave poslove – to je jedina razlika...”
kov život, tj. u život čoveka, on dolazi iz ogledala, zapravo iz onog dela ljudskog bića koje iz ovih ili onih razloga kreće u paktiranje. Pa ko i ako se (ne) odupre, za početak - sebi samom.
Hendrik u predstavi u dva navrata igra Mefista, drugi put u Berlinu, povodom čega će mu nacistički moćnik uz pohvale reći: ”To je lud momak, taj Mefisto! Pa zar svi mi nemamo nešto od njega?”
Treba zavideti
A kad se Henri poduhvatio Šekspirovog komada, koga će i Firer gledati. Tu, oči u oči, sa nespornom, velikom umetnošću, hteo to neko ili ne, sve dolazi po svoje. Više nije mogao ni umeo da dobro odigra Hamleta. Bio je uspešan (“jer nova berlinska publika ne sudi o glumcima po uspehu njihovih umetničkih ostvarenja, već po njihovom odnosu prema vlasti”), ali ne i dobar.
Kad mu imaginarni Hamlet kaže da nema nikakve veze s njim, i da mu nije ravan (“Mogao si birati, dragi moj, između časti i karijere. Sad, ti si se odlučio, budi srećan, ali ostavi mene na miru!”), suočiće se sa sopstvenom glumom koja je “prazna, bez mere, piskava, pokreti grčeviti, reči nepromišljene”, reći će i:” Sve sam ih izgubio.
Barbara, moj dobri anđeo. Princeza Tebab, mračni izvor moje snage. Oto Ulrihs, moj prijatelj... Mrtvom Otu treba zavideti – nema više patnje za njega. I poslednje misli su mu bile o veri u bolju budućnost. Zar čak i Hansu Miklasu ne treba zavideti? Treba zavideti svima koji su mogli da veruju u nešto. Šta ljudi hoće od mene? Zašto me progone? Zašto su tako okrutni? Ja sam samo običan glumac.”
U ovom prstohvatu predstave, koju svakako treba pogledati ako se može, igraju Arpad Mesaroš, Blanka Dieneš, Judit Laslo, Atila Nemet, Robert Ožvar, Livija Banka, Atila Giric. Scenografiju potpisuje Janja Valjarević, kostimografiju Dina Krlić, tekstove pesama Robert Lenard, muziku Devid Klem.