Filharmonija svira serenade

Večeras i sutra u Narodnom pozorištu je premijera ili možda treba reći su premijere, predstave „Orlando“koju je po knjizi Virdžinije Vulf režirao Bojan Đorđev.

BEOGRADSKA FILHARMONIJA ODRŽAĆE koncerte od 1. do 3. aprila, u sali BGF od 19 časova, a pod palicom stalnog gostujućeg dirigenta Danijela Rajskina. Repertoar je u znaku romantizma, a orkestar će svirati serenade Antonjina Dvoržaka i Riharda Štrausa, kao i svitu Leopolda Janačeka.

Beogradska filharmonija izvodi dela međusobno povezanih autora tako što je Dvoržakovo stvaralaštvo značajno inspirisalo Janačeka i Štrausa. Publika će imati priliku da čuje Štrausovu Serenadu za duvače, Janačekovu Svitu za gudače i Dvoržakovu Serenadu za duvače, violončelo i kontrabas.

- Unapred se radujem aplauzu filharmonijske publike, to me u poslednje vreme dovodi gotovo do suza jer uglavnom dirigujem u praznim salama pred kamerama i mikrofonima. Iako malo ljudi može da prisustvuje koncertima, Beogradska filharmonija zajedno sa mnom pruža im muzički zagraljaj. Muzičke kuće u svetu se trude da održavaju vezu sa publikom uprkos izazovima koje nameće obavezna distanca. Bojimo se dodira i blizine, što nije u našoj suštini jer smo socijalna bića. Međutim, muzika je uvek bila tu da sagradi mostove tamo gde je sve naizgled srušeno i izgubljeno. Njena neverovatna snaga čini da u srcima i mislima budemo blizu jedni drugih, a dela koja izvodimo doprinose ostvarivanju te blizine rekao je dirigent Danijel Rajskin.

nAzašto dve? Eh zašto... Jer je u duhu predstave i čuvenog dela u kojem naslovni lik u jednom delu biva muško u drugom žensko, te se kroz to prelama više slojeva, a igraju u jednoj varijanti mlada glumica Iva Milanović, a u drugoj mladi glumac Dragan Sekulić.

Najavljujući premijeru reditelj Bojan Đorđev, koji prvi put radi u nacionalnom teatru je napomenuo da odavno želi da režira predstavu po ovom delu.

- „Orlando” je poznat kao najduže ljubavno pismo na svetu, upućeno Viti Sakvil Vest, aristokratkinji i pesnikinji koja je poslužila Virdžiniji Vulf za, kako navodi Đorđev, oblikovanje čudesnog heroja koji živi zauvek mlad, nakon 200 godina postaje heroina i nakon još tri veka uspeva da objavi svoju poemu „Hrast”, i to 1928. godine, kada je izašao roman Vulfove. Ferčecov tekst produžava priču do naših dana.

Predstava, između ostalog, obuhvata niz likova iz različitih društvenih miljea i podneblja, koje Orlando sreće tokom putešestvija i koji su na ovaj ili onaj način zaljubljeni u njega/nju da ga/je opišu, a u dopisanom epilogu i Orlando dobija svoj glas.

- Taj prelazak iz jednog rodnog identiteta u drugi govori i o tome da muškarac treba da prepozna ženu u sebi da bi postao čovekom.

Da odraste, da se transformiše, da se odrekne privilegija klase, da izmiče klasifikacijama vremena, običaja, roda, da živi život oslobođen svakog viška kazao reditelj.

Orlandov monolog na kraju potpisuje Goran Ferčec, a dramatizaciju potpisuje Tanja Šljivar koja je na najavnoj konferenciji za novinare, između ostalog, rekla: „Pokušala sam kroz različite narativne tehnike da pokažem složenost jedne takve ličnosti, fiktivne, a i stvarne, jer Virdžinija u romanu referiše na svoju ljubavnicu i prijateljicu Vitu. To je oda samoj Viti. Mislim da je ta kompleksnost fiktivnog i stvarnog lika, ispričana kroz 12 naratora, nešto što je moglo da se ostvari jedino kroz kolektivni rad cele ekipe”.

Upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić najavila je mogućnost razmene predstave sa postavkom „Orlanda” u Teatru „Šaubine“u Berlinu, a ovo je prva postavka u Narodnom pozorištu tog poznatog romana o identitetu i društvu, ljudskim sličnostima i različitostima, koje je slavna engleska književnica napisala 1928. godine.

U ansamblu su i Aleksandra Nikolić (Kraljica Elizabeta), Kalina Kovačević (Ruska princeza Saša), Nikola Vujović (Nik Grin), Zoran Ćosić (Rumunski nadvojvoda), Pavle Jerinić (Neimenovani

Ivana Vujić najavila je mogućnost razmene predstave sa „Orlandom” u Teatru „Šaubine“u Berlinu

praznine – slikarskog platna, gde zadržavam naučeno, a uvodim nove nivoe slobode izražavanja.

Priroda tvojih dela u dobroj meri je apstraktna. Imaju li ona poruku ili radije ostavljaš gledaocu da sam učita svoje utiske i značenja?

- Stvaralački proces je, pre svega, proces otkrivanja sebe. U tom procesu, težnja je što vernije, istinitije prikazati ono što u tom trenutku jesmo. Možda je to sentiment, možda logički konstrukt, možda narativ ili pak sve zajedno. Ja težim otkrivanju univerzalnih odnosa - istina, u čijem procesu želim da se oslobodim tereta naučenih mehanizama i simboličkih konstrukata. Pokušavam da prodrem u univerzalni metaprostor gde svako može prepoznati sebe ili deo sebe, na način koji je intuitivan, osećajan, gde vladaju prirodna načela zajednička svima i svemu. Time dolazimo do toga da posmatrač sam učitava svoje značenje, dok na nesvesnom nivou oseća da je kročio u polje gde doživljaj opisuje na ovaj način: „Ne mogu da objasnim, ali znam da ovako treba da bude.“

Za otvaranje izložbe je najavljen i performans. Koliko je ovaj segment izložbe bitan za doživljaj tvojih dela?

- Performans sam po sebi nije uopšte bitan za doživljaj mojih radova. Može se reći da je i on dualne prirode jer će za cilj imati da ponudi delić odgovora na aktuelna dešavanja, dok u sebi zapravo nosi univerzalnu ideju žrtvovanja zarad višeg cilja. Priznajem da je ovo prvi put da radim javni performans.

n