Mnogi još ne shvataju značaj imunizacije i kakve smo sve bolesti iskorenili

Epidemiolog

ih motivisali da shvate sebe u budućnosti, da će i taj sada „zabranjeni“poljubac biti bliži, da od njih zavisi da li će nastaviti život u restrikcijama. Pa bi reči direktorke bolnice u Batajnici „ili ćemo se vakcinisati, ili nas neće biti“ušle u njihove glave.

Šta u kontekstu vakcinacije kažu epidemije sa kojima ste se susretali u karijeri?

- Jedan sam od retkih epidemiloga koji je video klasičnu kliničku sliku difterije, decu čija su grla bila okovana pločama od gnoja. Video sam decu koja su umirala od komplikacija izazvanim malim boginjama. Stariji pamte hromu decu po selima kod kojih je dečja paraliza napravila haos. Poslednji slučaj besnila u bivšoj SFRJ ja sam vodio. Radilo se o čoveku iz Peći koji nije bio vakcinisan i koji je u mom prisustvu u paralitičnoj formi na Infektivnoj klinici u Prištini preminuo tri dana od pojave simptoma. Mnogi još ne shvataju značaj imunizacije, sa kakvim smo se problemima sretali da bismo iskorenili bolesti. Danas difterije nema, a i dalje vakcinišemo decu protiv nje jer je bakterija tu. Isti slučaj je sa dečjom paralizom.

Nema ni besnila, ali morbili ipak nisu suzbijeni?

- Prošle godine smo imali

15 smrtnih slučajeva od malih boginja jer ljudi nisu hteli da se vakcinišu, što znači da su se morbili vratili. Antivakserska kampanja ponovo je razbuktala morbile, sada kada govorimo o kovidu gde je vakcina jedini spas. Mnogi će se pitati zašto danas nemamo silvatičnog ili šumskog besnila među divljim životinjama. Odgovor je jednostavan - vakcinisali smo lisice. Avio-preletima preko cele Srbije bacali smo mamce s vakcinom, lisice su pojele i vakcinisale se.

Pre nekoliko dana u intervjuu za „Blic“bili ste prilično opšti prema antivakserima, nijedan epidemilog, čini se, nije otišao tako daleko u njihovoj kvalifikaciji.

- Kako da se u meni ne probudi bes protiv onih koji zavode neupućene ljude protiv civilizacijske tekovine i jedinog spasa za čovečanstvo? Nauka je uspela da vakciniše lisice i iskoreni besnilo, a mi ne možemo da izađemo na kraj s besnim antivakserima. Ali taj prostor, upozoravao sam, oni su osvojili zahvaljujući mlitavoj pripremnoj fazi. Zbog čega je tako - treba pitati „Batut“.

Sudeći po komentarima, mnoge je žestoko pogodilo što se antivaksere nazvali polupismenim anonimusima.

- Možda sam bio grub, ali ne mogu sebi da dozvolim da ta grupa ljudi koja regrutuje neodlučne, možda uplašene ljude, i nameće im stavove koji su suprotni svim mogućim civilizacijskim normama, bude toliko dominantna da poremeti kompletnu imunizaciju protiv kovida. Mene antivakseri podsećaju na onu scenu iz „Radovana Trećeg“kada glavni junak viče: „Evo, ide član biblioteke“. Danas bi ta replika trebalo da glasi: „Evo, ide antikvakser“, kao parodija na poraznu današnjicu. Antivakseri misle da su mnogo bitni, kao što je Radovan mislio da je bitno biti član biblioteke. A antivakserski gurui u Srbiji me podsećaju na Foresta Gampa. On trči, ni sam ne znam zašto, a za njim trči masa koja ne zna svoj cilj. I kada vidim takve scene, istog trenutka se vratim pored onog čoveka u Prištinu koji je umro od besnila u svesnom stanju.

„Sve vakcine su ispitane! Nijedna od njih nije u primeni da nije prošla određene faze testiranja. U celom svetu postoje regulatorna tela, agencije, koje za sve vakcine daju dozvole. U njima sede naučnici, a ne zaverenici“

„Mene antivakseri podsećaju na onu scenu iz ‘Radovana Trećeg‘ kada glavni junak viče: ‘Evo, ide član biblioteke‘. Danas bi ta replika trebalo da glasi: ‘Evo, ide antikvakser‘, kao parodija na poraznu današnjicu”

Protivnici imunizacije za argument potežu da vakcina nije do kraja ispitana?

- Sve vakcine su ispitane! Nijedna od njih nije u primeni da nije prošla određene faze testiranja. U celom svetu postoje regulatorna tela, agencije, koje za sve vakcine daju dozvole. U njima sede naučnici, a ne zaverenici. Andol, običan lek ako se uzima u većim količinama, može da dovede do krvarenja u želucu. To se možda dešava jednom u milion slučajeva, ali hoćemo li da vodimo kampanju protiv andola?

Drugi argument je „znam čoveka, vaksinisan a bolestan od kovida“?

- Nijedna vakcina ne štiti 100 odsto. Meni je lično jedan detalj bitan, a on se povezuje s mojom pređašnom pričom o boginjama, difterijom, dečjom paralizom i besnilom. Najvažnije je da posle vakcinacije protiv kovida nemamo komplikacije, ljude koje se bore za vazduh. Kovida će i dalje biti, ali vakcinacijom moramo da oslabimo patogenu moć. Kovid je bolest koja kosi. U Srbiji je zvanično odnela 5.000 žrtava, a verovatno je broj veći. Višak smrtnosti je 16.000, toliko je ljudi za godinu dana umrlo više nego u prethodnoj godini. Time su nam nestala dva manja grada.

n

Kontroverzna tema koja budi sećanja na groznu prošlost i podstiče preispitivanje uloga političkih činilaca tog vremena izazvala je podeljena osećanja i uburkala strasti u Srbiji. Iz svega toga i pitanje da li je „Porodica” promenila vaš stav o Slobodanu Miloševiću?i

Jedni misle da je Milošević u seriji aboliran, a drugi da je prikazan tačno kako treba, kao čovek u raskoraku s realnošću, dok treći gledaju na njega kao na tragičnu ličnost tragičnog vremena jedne zemlje. Autorima serije se ipak ne može zameriti da u relativno skučeni manevarski prostor nisu pokušali da ubace što više mračne strane Slobodana Miloševića, čak i nauštrb radnje u vili “Mir”. Iščitano je čuveno pismo prekora Ivana Stambolića koje je uputio Miloševiću posle krvavog gušenja devetomartovskih demonstracija 1991. godine. Milošević mu je, kao što znamo, otpisao naručivanjem ubistva koje su sproveli Milorad Ulemek Legija i njegovi sateliti.

Ubačene su uloge penzionerke (Svetlana Ceca Bojković) i služavke Ane (Jana Bjelica), kao simbola dve velike društvene grupe, penzionerske i izbegličke. Milošević ih je huškao i instrumentalizovao, oteo od porodica i srećnog života, a zatim prepustio na milost i nemilost bedi i hiperinflaciji, odnosno oružju i ratnim zločinima u “Oluji”.

Utisku o romansiranoj slici Miloševića možda je doprinela i maestralno odigrana uloga Borisa Isakovića, koji, kako reče neko na Tviteru, “jede ekran”. Isaković igra dominantno i autoritativno, kakav je, uostalom, morao i biti kao Slobodan Milošević, čovek koji je dvaput biran za predsednika Srbije i koji je bio predsednik Jugoslavije. Na momente, Isakovićev Milošević je razuman, čak i duhovit.

NEMA OPROŠTAJA

Podeljena osećanja nacije dodatno je rasplamsao i sam Čedomir Jovanović, jedan od glavnih aktera događaja u vili

“Mir” iz noći između 31. marta

1. aprila 2001. On je na RTS-U izjavio da je “Milošević te noći zadužio Srbiju”.

- Ako me pitate čime je Milošević zadužio Srbiju, onda je to način na koji je iskoračio iz tog političkog života i otišao u Centralni zatvor. Od njega je zavisilo da li će se sve pretvoriti u pećku “Pandu”, kafić u kojem su ubijeni mladići. Milošević nije dozvolio da dođe do krvoprolića. Pristao je da krene - rekao je Čedomir Jovanović gostujući u emisiji “Četvrtkom u 9”.

Ipak, Čedomir Jovanović o

Miloševiću i dalje ima jasan negativan stav:

- Miloševiću ću biti zahvalan za to što je uradio tada, ali mu nikad neću oprostiti za sve ono što je uradio mom narodu, 1996-1997, one glupe ratove, Stambolića... To mu nikada neću oprostiti.

Radikalnija od Čedomira Jovanovića je Danica Drašković, koja kaže za “Blic” da je u toku “sramna rehabilitacija Slobodana Miloševića i njegove žene u seriji RTS-A”.

- Traži se i podizanje spomenika njemu kao simbolu

DANICA DRAŠKOVIĆ KAŽE DA JE SRAMNA REHABILITACIJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA I NJEGOVE ŽENE U SERIJI RTS

borbe protiv celog sveta. Taj budući spomenik, kao i sadašnja TV serija “Porodica”, jasno su ogledalo naroda zaljubljenog u zločine i zločince - kaže, između ostalog, i dodaje da posle svega, “Srbija gleda kako su ga na kraju puta zločina, zamislite, hapsili!”

- Narod ih sažaljeva, u štampi i na svim televizijama defiluju udbaši i ubice svakodnevno, veličaju Miloševića kao nacionalnog junaka, pričaju laži i bajke o njemu i Legiji, koji je zaboga tada plakao, o Slobinoj brizi da niko ne strada te noći hapšenja, da se ne prolije ni kap krvi, on, koji je reke krvi proizveo, leševe i pustoš ostavio svuda kuda je vojsku, policiju i eskadrone smrti slao i huškao narod da ratuje i ubija za veliku Srbiju - kaže Danica Drašković.

ŠTA KAŽU MLADI

Ništa blaži nije ni Žarko Korać, zamenik premijera u Vladi Srbije između 2001. i 2003. godine.

- U seriji je Milošević prikazan kao jagnje Božije. Ima histeričnu ženu i ćerku, pokvarene saradnike, od kojih je većina pobegla od njega, i punu kuću pijanih i naoružanih ljudi, koje slabo poznaje. Umesto da ga prikaže kao krajnje proračunatog i bezobzirnog čoveka, koji misli da će se ogroman broj ljudi skupiti ispred njegove vile i sprečiti hapšenje, pa i po cenu krvoprolića. Kao što je doveo zemlju na ivicu sukoba ne priznajući da je izgubio predsedničke izbore, radi isto i tada, pet meseci kasnije. Misli da je iznad zakona - kaže Žarko Korać za “Blic”.

Milutin Mrkonjić, dugogodišnji visoki funkcioner SPS-A i prijatelj Miloševića, s druge strane, hvali seriju na sva usta.

- Prezadovoljan sam! Koliko sam video gledanost serije je bila između 30 i 35 odsto. Pa, to je sjajno! I mrtvi Sloba diže rejting SPS-U. Svi likovi su dobri! Boris Isaković je maestralno odglumio Slobu, s tim što mislim da je mnogo bio mrk. Sloba nije bio takav ni u najtežim trenucima. I Mirjana Karanović je odlično odglumila Miru. Jedino što je po meni ona nije bila toliko plašljiva nego energičnija. Takođe, i lik Baneta Ivkovića je super - kaže Mrkonjić za “Blic”.

A šta o prikazu Miloševića u seriji misli mlađa generacija političara?

- Iako sam bilo mali kada je Milošević bio suviše veliki, ipak pamtim neke stvari: rat, sankcije, izolaciju, stradanja, nasilno prekinute demonstracije, strah odraslih, siromaštvo, bedu... - kaže za “Blic” Pavle Grbović (27), predsednik Pokreta slobodnih građana, i dodaje: “Tu impresiju neće promeniti serije koje romantizuju odnos dvoje najodgovornijih za takva sećanja, tačnije za izgubljenu deceniju života generacije mojih roditelja i gubitaka i posrnuća od kojih se Srbija još nije oporavila”.

Milošević možda jeste na ulazu u onaj helikopter ka Hagu rekao: “Aj, zdravo, braćo Srbi”, ali Srbija se dugo, ma šta da istorija sutra pokaže, neće s njim pozdraviti. 

...Jedna izuzetno važna, veoma dobra, umetnički i istorijski, pa i politički tačna i poštena serija kakva se veoma dugo nije pojavila kod nas ima hiljadu sitnih mana. Sve one zajedno - neko parče dijaloga, komad neke scene, deo nečije maske ili vlasulje, način glumačke interpretacije ili pravac nekog ispaljenog metka - ne oduzimaju veličini i značaju celog dela baš ništa. Pa ipak, ovako agresivnu hajku na nepunih pet sati igranog programa ne pamtim da sam videla. Ti napadi, sva ta agresija, koja je okupila najširi spektar protivnika, najviše me, zapravo, podseća baš na hajku koju je sam čin hapšenja i izručenja Miloševića Hagu pokrenuo, da se dan-danas ništa u tome nije promenilo.

„Porodicu“napadaju Miloševićevi branioci i saradnici, što je i logično. Ono što nije logično je da ti i takvi ljudi i dan-danas imaju visoke pozicije u političkom životu zemlje, a da to nikome u stvari ne smeta, pogotovo ne koliko im smeta serija o hapšenju istog tog Miloševića.

„Porodicu“napadaju i ljuti Miloševićevi protivnici, a koji se žale da je „Sloba“humanizovan, da je predstavljen kao čovek, a ne kao monstrum i zločinac, kakav je bio. Govori se da serija nema kontekst, da, ako je neko sa strane danas gleda, može da pomisli da je Milošević bio jedan običan čovek, a ne krvnik, kriv za brojna zlodela. A Slobodan Milošević jeste bio jedan običan čovek, ambiciozan, lukav i zao, ali i dalje sasvim običan, prosečan partijski aparatčik, koji se, nošen opštom aklamacijom intelektualnih elita i najširom podrškom miliona zaluđenih ljudi, uspeo do pozicije sa koje je mogao da uništi čitav naš svet, ubije celu jednu zemlju i stotinu hiljada njenih stanovnika, uništi gradove, likvidira ljude, zbriše budućnost naše dece i osramoti našu prošlost do te mere, da će svaki pošten čovek decenijama osećati gađenje na sam pomen reči „istorija“.

Da je bio monstrum, psihopata, da je imao patološke a ne ljudske osobine, mnogo bi nam svima lakše bilo. Imali bismo alibi, imali koga da krivimo za sve, za svaki rat i svaku smrt koju smo, kao zemlja, i skrivili i istrpeli. Ali nije bilo tako. Zlikovac, kakav Milošević jeste bio, nikada ne nastaje sam od sebe. Njega uvek iznedri neki „narod“, uvek ga rukom iz gomile izabere neka „elita“, uvek mu ulije dovoljno snage i moći, da krene na svoj zločinački pohod, ne zbog toga što se velikim rodio, već zato što ga je, jednog običnog mediokriteta, moralno zapuštenog, a bolesno ambicioznog, stvorila i potpomogla većina.

U ovoj seriji je to možda i ono najvažnije, ono što hajkači nikako ne mogu da joj oproste, jer dan-danas odbijaju da sagledaju sopstvenu, makar metafizičku krivicu i saučesništvo.

Umetnički beskompromisno, a emotivno i potresno, od epizode do epizode, autori nam govore upravo to, posebno kada pratimo dokumentarne snimke s početka svake epizode. U njima se tačno može rekonstruisati hronologija Miloševićeve vladavine, ali preko njegove podrške: od miliona ljudi koji mu aplaudiraju, koji ga aklamacijom proglašavaju za spasitelja, do trenutka kada mu, tek punih deset godina kasnije, ta većina konačno okreće leđa. Teško je to prihvatiti, da je jedan običan „čovek po sredini“našom greškom uspeo da uništi sve dobro što smo ikada imali. Nije on bio okupator i nije došao sa strane, njega smo iznedrili mi, njegov narod, što je i dan-danas većinom ljut na Miloševića ne što je ratove vodio, nego što u njima nije pobeđivao.

Za Milutina Mrkonjića „i mrtvi Sloba diže rejting SPS-U”

Zlikovac, kakav Milošević jeste bio, nikada ne nastaje sam od sebe. Njega uvek iznedri neki „narod“

Ova serija to tako snažno, a pošteno pokazuje, i zato je tako mnogo ljudi protiv nje. O njoj bi se moglo govoriti danima, o velikim glumačkim ostvarenjima, o istorijski preciznoj rekonstrukciji, o Stambolićevom pismu, o slici ruiniranog pravosuđa, međusobno zaraćenog i nekontrolisanog sistema bezbednosti, o medijima koje imamo i danas, o tome kakvu je ruševinu od zemlje Đinđić zaista zatekao i koliko je tačno, a kako emotivno, njegovo ubistvo predskazano. Umesto toga, mi imamo zaglušujuću buku besnih ljudi što bi voleli da je samo „Sloba“bio kriv. Zato smo danas ovde, gotovo na istoj tački međusobne iracionalne, sumanute zaraćenosti, i zato od nas takvih, i dvadeset godina kasnije, ništa da bude ne može, jer nam je uvek neko drugi kriv.

Da se poslužim možda najtačnijom replikom iz serije „Porodica“: „Kako smo? Nismo dobro, mamu ti jebem.“