Hapšenje uz veliki pritisak Zapada

Odluka o hapšenju Slobodana Miloševića je doneta pod velikim pritiskom ambasadora Kvinte, koji su intenzivnim lobiranjem kod svih članova Vlade pokušavali da obezbede saglasnost za hapšenje Miloševića. Miloševićevo hapšenje je njima bilo važno za legitimizaciju svoje politike prema regionu i nezakonite agresije NATO na našu zemlju.

Ovako u intervjuu za “Blic” Nebojša Čović, potpredsednik Vlade u vreme hapšenja Miloševića, komentariše jedan od najznačajnijih političkih događaja s početka 21. veka o kome je snimljena i TV serija “Porodica”.

Kako vam izgleda serija “Porodica” i generalno ideja da se hapšenje Miloševića ekranizuje kroz igranu seriju?

- Svi mi koji smo živeli ovde i na svojoj koži osećali posledice grešaka našeg rukovodstva sa Slobodanom Miloševićem na čelu i agresivne neprincipijelne kampanje protiv naše zemlje i našeg naroda od strane jednog dela zapadnih zemalja imamo sopstvenu percepciju tih događaja i nije nam potrebno da nam neko sa strane “otvara oči” i da nam, suptilno ili manje suptilno, kaže u koju verziju “istorije” treba da verujemo. Meni lično serija se ne dopada, kao ni način na koji su obrađeni ovi događaji, iako moram da istaknem izvanredno glumačko dostignuće Mirjane Karanović i Borisa Isakovića, kao i ostalih glumaca.

Legija je ulogom u petooktobarskom prevratu stekao odre eni stepen poverenja novih vlasti

MILOŠEVIĆU SAM I REKAO DA ĆE TALAS KOJI PODIŽE NEPRIZNAVANJEM IZBORA TE 1996. ODNETI I NJEGOVU GLAVU

Da li ste kao tadašnji potpredsednik Vlade imali ulogu u hapšenju Miloševića?

- U tadašnjoj Vladi čiji sam bio potpredsednik nismo imali nikakvu diskusiju u vezi sa hapšenjem Miloševića. Svi razgovori su vođeni isključivo na nivou dva kabineta, premijera Zorana Đinđića i predsednika Vojislava Koštunice, čiji su se stavovi po tom pitanju znatno razlikovali. Ta odluka je doneta pod velikim pritiskom ambasadora Kvinte, koji su, intenzivnim lobiranjem kod svih članova Vlade, pokušavali da obezbede saglasnost za hapšenje Slobodana Miloševića. Miloševićevo hapšenje je njima bilo važno za legitimizaciju svoje politike prema regionu i nezakonite agresije NATO na našu zemlju.

Čedomir Jovanović kaže da se Đinđić zalagao da se po svaku cenu izbegnu žrtve prilikom hapšenja, dok je bilo onih, kako je istakao, usijanih glava koje su tražile da se hapšenje izvede i po cenu žrtava. Da li je to tačno?

- Ne bih komentarisao izjave Čedomira Jovanovića. Premijeru je bio potreban neko ko se percepira kao član njegovog osoblja, kao neko ko prenosi njegove poruke, kako bi se sprečilo da Zoran direktno trpi eventualne negativne političke posledice i negativnu reakciju javnosti, koja je bila duboko podeljena. Rizik s tim u vezi bi bio posebno veliki u slučaju da je došlo do žrtava u toku akcije hapšenja, tako da to nije bila opcija.

Koliko je vlast verovala Miloradu Ulemeku Legiji prilikom hapšenja Miloševića?

- Teško je odgovoriti na to pitanje. Legija je ulogom u petooktobarskom prevratu stekao određeni stepen poverenja novih vlasti. Sa druge strane, u službama bezbednosti, i civilnim i vojnim, u tom trenutku su i dalje postojale strukture odane bivšem predsedniku, ta podela o kojoj sam već govorio kada je u pitanju najšira javnost, bila je još opasnija kada su bile u pitanju

ove službe. Oko sastava grupe koja je izvršila hapšenje bilo je dosta kontroverzi, ali one su, u tom trenutku, iz ovih ili onih razloga, jedine bile spremne da bez pogovora izvrše taj zadatak. To što je cela akcija izgledala haotično i neprofesionalno je najverovatnije posledica upravo tog kontroverznog sastava grupe koja je vršila hapšenje i neiskustva pregovaračkog tima.

Da li ste poznavali Miru Marković i koliko je ona uticala na Miloševića kao političara?

- Nije tajna da moj odnos sa Mirom Marković nije bio dobar, imali smo direktne sukobe i otvoreno sam govorio o pogubnom uticaju koji ima na Miloševićeve političke odluke, uključujući i nepriznavanje rezultata beogradskih izbora 1996. godine. To je bio jedan od glavnih razloga što sam iz SPS-A otišao kada su SPS i JUL bili na vrhuncu moći. Na poslednjem sastanku koji smo imali, kada smo se oštro sukobili i definitivno razišli, upravo sam mu i rekao da će talas koji podiže nepriznavanjem izbora odneti i njegovu glavu, na šta mi je on odgovorio: „Izem ti moju glavu, ako ona zavisi od ovakvih.” Na kraju, prilikom hapšenja je ipak priznao da mu je to bila najveća greška koju je napravio pod uticajem Mirinih Jul-ovaca, a bilo ih je dosta ubačenih i u tadašnji SPS. Većina tih ljudi je posle petog oktobra na ružan i udvorički način prodala Miloševića kako bi sačuvali svoje pozicije.

Prelomna tačka u odnosima izme u Đin ića i Koštunice nije bilo hapšenje, već Miloševićevo izručenje Hagu

Da li vas je iznenadilo to što je Milošević pristao da se preda u miru? Da li je Milošević to učinio jer se nadao da neće biti izručen sudu Hagu?

- Nisam bio iznenađen njegovom odlukom da se preda u miru. On je sebe smatrao dobrim pregovaračem, duboko je verovao da nije uradio ništa loše i da će na suđenju to i dokazati. Kada se predao, optužnica se odnosila isključivo na zloupotrebu službenog položaja, Hag nije pominjan ni u jednom kontekstu i Milošević je verovao da će mu se suditi pred domaćim sudovima. Za to je dobio i pisane garancije od tadašnjeg vrha države, Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i Milana Milutinovića. I Čedomir Jovanović potpisao je dokument (dva aneksa) kojim je garantovao da Milošević neće biti izručen nijednom međunarodnom sudu. I na jedan i na drugi dokument stavljen je pečat Vlade.

Da li je hapšenje Miloševića bila prelomna tačka sukoba Đinđića i Koštunice?

- Ta prelomna tačka u odnosima između Đinđića i Koštunice nije bilo hapšenje, već Miloševićevo izručenje Hagu, 28. juna 2001. Kao što sam već rekao, Koštunica se čvrsto držao principa da našim državljanima ne treba da se sudi u Hagu, već pred domaćim sudovima. To je i ostala glavna tačka njegovog razmimoilaženja sa Đinđićem sve vreme njihove kohabitacije. Koštunica je insistirao da saradnja sa Hagom mora da se uredi posebnim zakonom i da sva izručenja moraju da budu na dobrovoljnoj osnovi. Lista optuženih Srba bila je svakim danom sve duža, a pritisci i ucene sa Zapada u vezi sa isporučivanjem optuženih bili su sve snažniji, kako se ispostavilo ne sa proklamovanim ciljem regionalnog pomirenja, već sa ciljem legitimizacije nezakonitih akcija zapadnih sila koje su kulminirale agresijom NATO. To je produbljivalo podele i u našem društvu i u samoj vlasti, destabilizovalo našu zemlju i, na žalost, dovelo i do tragičnih posledica, ali to je, izgleda, tada bilo manje važno našim zapadnim prijateljima nego da postignu ciljeve koje su zacrtali. 