RATOMIR RALE DAMJANOVIĆ
MUZEJ VOŠTANIH FIGURA
DA SE ISTORIJA PRVI PUT JAVLJA KAO TRAGEDIJA, A DRUGI PUT KAO FARSA, POTVRĐUJE MINI-SERIJA „PORODICA“, KOJA JE PRIKOVALA GLEDALAČKI SVET ZA EKRAN, DA JOŠ JEDNOM, U DRAMSKOJ TV IMITACIJI, DOŽIVI KATARZU...
Mogu
misliti kakvi serijali tek nailaze i do kakvih ćemo televizijskih istina još doći
...Stvarna drama se pretvara u farsu voštanih figura koje se kreću i govore. Svi su fascinirani originalnošću imitacije. I svi se dive stepenu sličnosti i majstorstvu imitacije govora, pokreta, lica, položaja glave, dramskih pauza.
Život ne piše romane, kako je neko rekao, on piše TV serije. I filmske scenarije. Kao u onom filmu „Četiri venčanja i sahrana“, samo obrnuto. Taman za naš mentalitet. U pogrebnim svečanostima mi smo prvi. Pravi majstori u glorifikovanju i slavljenju smrti. Cela naša savremena istorija staje u četiri sahrane: Leka, Tito, Sloba, Zoran.
A materijala ima, ne treba brinuti za budućnost. Kome zapadne scenario o atentatu na Zorana Đinđića obezbedio je mesto u TV istoriji. Biće tu i smrti i života, i molitve, i izdaje i patriotizma. Čista mešavina „Telohranitelja“i „Šakala“. Kad glumac koji bude igrao Mila Đukanovića stupi na scenu, eto nam, u trideset epizoda, crnogorske Gomore sa malo Sodome. A tek nama bliža zemunska Gomora, u kojoj će Čeda imati svoju rolu. Ne onaj Nušićev, zet gospođe ministarke, nego ovaj današnji Čeda, zet današnje vlasti koji dirljivo pušta suzu u kameru jedan. Kao u „Staklenim cipelicama“Pedra Almodovara. Samo što su dole tenisice umesto cipelica. Posle toga možda na red dođe Voja. Pa opet Voja. Šešelj je pravi dramski lik. Kao Žan Valžan. Pa Vuk. „U tri i deset za Jumu“. A tek kad se dramatizuje Vučić.
Fakultet dramskih umetnosti bi trebalo već sada da na prijemu studenata vodi računa o sličnosti sa istorijskim ličnostima. U budućnost ćemo gledati kroz serije o prošlosti. Biće to rijaliti bez prestanka u kojem će se tražiti stopostotna sličnost glumca sa likom koji igra, jer mi u falsifikatu tražimo original.
Insistiranje na toj fizičkoj sličnosti je baš groteskno, ali gledalačka nacija je oduševljena i svima se čini da se Sloba vratio. Neki ustaju kad se on pojavi na ekranu. Sve je to u skladu s holivudskom dramaturgijom. Glumac koji igra Kenedija mora da liči na Kenedija, glumac koji glumi Hitlera mora da liči na njega, i da uspešno imitira Hiću, Bler glumac mora da liči na stvarnog Blera i da pogodi one mišje pokrete engleskog pacova. Ričard Barton nije baš sličio Titu, pa je u domaćim izdanjima prednost dobijao Marko Todorović koji ga je glasovno skinuo tako da bi mu pozavideo i komičar Ljuba Stepanović koji je sjajno imitirao Stevku Božurevku i Tita.
U „Porodici“je ta sličnost frapantna. Glumac koji igra Miloševića stvarniji je nego sam Milošević, naročito kad malo zabaci glavu i progovori u prepoznatljivoj Slobinoj arhaičnoj intonaciji. Kao Bićko, Mićko i Petrući. Ljubav glavnog junaka prema glavnoj nejunakinji je kao stvarna. Sličnost je neverovatna. Čak i ime odgovara. Cveće u kosi glumice je plastično, ali je ona prava. Glumljena nežnost ubedljivija je od životne nežnosti. Pljunuti Sloba. Pljunuta Mira. Pljunuti Čeda. Pljunuti Zoran. Pljunuti Bane... Da čovek na sve to otpljune kao Crnjanski u „Dnevniku o Čarnojeviću“1921. godine: „Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati po zgarištima.“
Scenaristi su raspolagali onim što se zna, i tako naivno utvrdili postojeći narativ, u kome junaci kao papagaji ponavljaju davno napisan ili prepisan scenario, bez ijedne ideje o tome da ima nešto što je skriveno iza kulisa drame. Mogu misliti kakvi serijali tek nailaze posle ovog prvorazrednog političkog kiča kojim se peremo od viška istorije, i do kakvih ćemo televizijskih istorijskih istina još doći, u potrazi za masovnom indulgencijom.
„Porodica“je do kraja ogolila samo jedno: da su Srbi pljunuli u sopstveni istorijski tanjir, i to na nacionalni Vidovdan u koji se kunu, što više i nije stvar samo političkih predvodnika. Cui bono? upitao bi Ciceron. U čiju korist? Kome u prilog? Za čije dobro? Tek kad dobijemo odgovor na to pitanje, znaćemo koliko ima istine u ovoj grotesknoj imitaciji porodične, ljudske i nacionalne drame na TV ekranu u kojoj je najbliži istini naslov, ako ga shvatimo u Kopolinom i Brandovom ključu (kum i kumčad), jer mnogo je njih imalo svoje porodične uloge i ponude koje se nisu mogle odbiti. Uz nešto keša. Možda baš u tom grmu čuče zecovi.