MIROSLAV OLENJIN
NEKOM REČENO, NEKOM SUĐENO PITAO SAM LJUDE U SRBIJI DA LI BI DOŠLI U AUSTRALIJU AKO BI IM SVE BILO SREĐENO I PLAĆENO, I DOBIO MNOGE ZANIMLJIVE ODGOVORE...
...Na Fejsbuku imam listu od pet hiljada prijatelja - preko toga i ne može - što je po meni dosta dobar statistički uzorak. Tako sam u mogućnosti da sprovodim razne ankete i, kako se kaže, opipavam puls narodu. Prošle nedelje postavio sam sledeće pitanje: “Kad bi vam ponudili useljeničku vizu za Australiju, plaćene troškove puta i radno mesto, da li biste prihvatili?” Stiglo je preko 300 odgovora. Nešto malo više od polovine izjasnilo se “kao iz topa” da bi odmah došli, iz razloga koji su uglavnom svima poznati i razumljivi. Među njima je i nekoliko njih koji već žive u zemljama Zapada, poput Nemačke, ali im Australija deluje kao bolja opcija. Tu su i ljudi iz Srbije koji su u nekom ranijem razdoblju već imali priliku da posete Australiju. Čini mi se da što neko više zna o Australiji, na nju gleda pozitivnije i pre bi želeo da se u njoj nastani. bi došli. Ima ljudi (i zašto ne bi bilo?) koji su zadovoljni svojom situacijom u Srbiji i ne bi se nigde iseljavali - pogotovo ne u tako daleku zemlju. Drugi pak kažu da više nisu u godinama kad bi takva životna promena za njih bila realna. Mnogi su decu poslali u svet, a njima je dobro tu gde su. Neki Australiju vide kao “englesku koloniju” u kojoj su robijaši pobili sve Aboridžine i gde se rinta od jutra do sutra ne bi li se poplaćali računi. Neko pak “ima nekog” u Sidneju ko mu je rekao da ne dolazi ni za živu glavu, jer ovde “ništa ne valja”. Kenguri skaču, papagaji krešte, ajkule grizu - ne može se od njih živeti!
pod uslovom da mi daju i minimum 100.000 njihovih dolara, pa ako mi se ne svidi, da se vratim posle tri meseca. Ja mu otpisujem - može, brate, ako im ostaviš bubreg. Sledeći veli da bi došao, ali isključivo brodom, plaši se aviona. Jedna Vesna zamera mi što sam “pobegao” umesto da sam ostao u Srbiji da se “borim”. Draga Vesna, odgovaram, vi očigledno nikad niste bili u koži iseljenika. Odlazak u drugu zemlju nije kraj borbe, pre je to njen početak. A jedan stariji gospodin mi umesto komentara na Fejsbuku šalje podužu privatnu poruku. Kaže, njegova generacija je lepo proživela pod Titom, imali su garantovan posao i platu, ne kao mi danas koji se potucamo po svetu. Dabome, odgovaram, zato se sve tako i završilo. Garantovano, doživotno zaposlenje? Kakva apsurdna ideja.
Sve ovo me je u mislima vratilo na moju majku. Ona je, a ta se zgoda vazda prepričavala u familiji, kao mladi fizioterapeut zaista imala sve sređeno za Australiju. I papire, i kartu, i učenje engleskog. Bila je u Beču na lekarskom pregledu, to prošla, a onda - odustala! Dotle ja nikad nisam razmišljao o Australiji, ona mi se naprosto dogodila. Nakon prvih pet godina doveli smo majku u Brizbejn, gde smo tada živeli, da vidi unučad i nas. A ona je skoro iste nedelje tražila da se vrati! Sve joj
je bilo toliko neobično i strano da nije mogla da se snađe. Zvala bi me svakog časa na mobilni i zahtevala da joj kupim kartu za Beograd. Ti si uvek na poslu, žalila se, nemam ovde s kim da pričam. Deca su mala, ne poznaju me. A tvoja žena ne govori srpski. Pa dobro, kažem joj, bar ne možete da se svađate. Kad joj je prva viza istekla, produžili smo joj boravak na još šest meseci. I opet nije bila zadovoljna. Govorio sam joj: ako nemaš šta da radiš, sedi na voz i skokni do grada. Evo ti kartica, kupi sebi šta želiš. Nemoj, ne mogu ja to, ponavljala je. Zašto ne? Kao devojka si špartala po celoj Jugoslaviji, ovde ne smeš da uđeš u gradski prevoz?
Tek pred kraj se malo opustila. Odemo svi tako do Gold Kousta, kupimo “fish & chips” i sednemo na pesak na plaži Broudbič, u senku koju su po podne bacali soliteri duž obale. Majka gleda u prženu ribu, pomfrit, sokove, pita koliko sam sve to platio. Uvek je htela da zna koliko šta košta. Bacim pogled na račun. Šezdeset dolara. Iju, iju, užasavala se ona, držeći u krilu tek rođenog Lukasa. Meni smešno. Majko, nije se sve ovo - pokažem iza sebe na hotele, kazina, stambene kule - izgradilo na džabaluku. Nisu ovi ovde imali samoupravljanje. Dok su se hipici u Americi bunili protiv rata u Vijetnamu, vi ste išli na igranke, učili esperanto i verovali u bratstvo svih naroda sveta. Vrtim glavom. Esperanto! Šta još, kurs za radio-amatere? Da, i to, ozbiljno će ona. Nedugo zatim ispratili smo majku. Dok su je stjuardese odvodile niz hodnik, okrenula se i mahnula mi. Mahnuo sam i ja njoj. Prožeo me je pri tom jasan osećaj, koji se kasnije pokazao kao tačan, da je tada vidim poslednji put.
Odlazak u drugu zemlju nije kraj borbe, pre je to njen početak